Da li je u toku preokret u istraživanju istorije? Herodotovu nauku menjaju forenzika, analize DNK, izotopi...

Napredovanje u naučnim oblastima poput spektrometrije i sekvenciranja gena otvorila su vrata masi novih podataka o svetu u doba antike. Ona nam mogu pružiti odgovore na pitanja koja nam do skoro ne bi pala na pamet da postavimo, piše The Guardian.

Pre dve i po hiljade godina pričalo se da su Skiti činili užasne stvari. Nomadski ratnici koji su nastanjivali stepe današnje južne Ukrajne zaista su imali zastrašujuću reputaciju. Prema opisima Herodota, grčkog istoričara i oca istorije, Skiti bi pili krv posečenih neprijatelja, nosili njihove glave kralju i pravili ukrase od njihovih skalpova. Ponekada bi prebacivali čitave ljudske kože preko svojih konja i koristili manje delove koža da prave tobolce u kojima su držali smrtonosne strele po kojima su bili poznati.

Čitaoci su dugo sumnjali u ove, kao i u druge jezive Herodotove priče skupljene iz najdaljih kutaka antičkog sveta. Međutim, nedavno su izašli na površinu dokazi koji potvrđuju Herodotove priče. Tokom prošle godine grupa naučnika sa Univerzitera Kopenhagen, predvođena Luizom Ersted Brant, testirala je sastav kožnih predmeta među kojima se nalazilo nekoliko tobolaca pronađenih u skitskim grobnicama u Ukrajini.

Upotrebom masene spektrometrije koja omogućava očitavanje „molekularnog barkoda” bioloških uzoraka, grupa je otkrila da iako je većina kožnih predmeta Skita bila od goveđe, ovčije i konjske kože, dva tobolca su sadržala delove ljudske kože. Brant kaže: „Herodotovi tekstovi ponekada upitni kako zbog istorijskog sadržaja tako i zbog toga što su njegove priče na granici sa mitološkim, ali u vezi Skita, izgleda da je ipak bio u pravu.” Jedan – nula za Herodota.

Novi načini istraživanja

Međutim, visokotehnološki detektivski posao naučnika iz Kopenhagena upućuje nas i na nešto drugo u vezi sa budućnošću istorije kao naučne discipline. Naime, istorija u osnovi prati jedan princip od klasičnog perioda do danas. Poput Herodota, možete putovati i svedočiti raznim događajima ili razgovarati sa ljudima koji su bili svedoci nekih dešavanja i sve to beležiti, ili pak raditi poput većine istoričara, kompilirati dokumente i svedočenja iz prošlosti ili o prošlosti i interpretirati ih na svoj način.

Ali šta ako postoji drugi način da se sagledaju istorijske činjenice? Šta bi se desilo da umesto kopanja po prašnjavim arhivima i slobodnog interpretiranja pronađenih podataka, možemo da pišemo istoriju neposredno iz fizičkih ostataka iz prošlosti? Da poput forenzičara na mestu zločina, sa neverovatnom preciznošću možemo rekonstruisati događaje iz prošlosti? To bi bila istorija koja je pisana iz materijalnih dokaza, a ne reči. Arheologija, istorija umetnosti i neke druge nauke oduvek se baziraju na proučavanju materijalnih ostataka.

Međutim, uvek je postojala međa između onoga šta bi nam ove nauke pružale i onoga što bi istoričari shvatali kao svoj glavni zadatak. Svaka od ovih disciplina je posmatrala svoj aspekt nekog predmeta ili događaja. Fokus istoričara je na ispitivanju arhivske građe, pisanih anala i natpisa, sa posebnim osvrtom na poznate pojedince u konkretnom trenutku u vremenu.

Arheolozi ispituju promene u stilovima arhitekture, grobnice, delove keramike i slično, skupljajući masu podataka ali na opštijem nivou. U pojedinim slučajevima, naročito kada je u pitanju ispitivanje novca i pečata iz prošlosti, ove nauke se preklapaju. Međutim, ova dva pristupa ispitivanju prošlosti, na osnovu teksta i na osnovu fizičkih dokaza, podeljena su u različite nauke. Srećom, poslednjih godina granica između njih lagano nestaje.

U prethodnoj deceniji su neverovatno porasle mogućnosti da se informacije izvuku iz fizičkih ostataka. U pojedinim slučajevima, poput ispitivanja drevnih klimatskih prilika, starim tehnikama je dato novo ruho sa širim i preciznijim spektrom rezultata. Druge tehnike poput nekada veoma skupe i ne baš previše precizne metode sekvenciranja genoma, danas su lako dostupne i visoko precizne. Danas su nam takođe dostupni i novi vidovi datiranja, hemijskih i imidžing analiza koje dopuštaju trunčicama starine poput zuba, obuće pa čak i antičkog otpada da govore o prošlosti elokventno poput bilo koje arhive.

Danas istoričari ne samo da čitaju rukopise, već i genetski testiraju stranice pergamenata kako bi imali genetsku sledljivost krda goveda i ovaca od čije kože su napravljene stranice pergamenta. Maleni ostaci proteina otkriveni na arheološkim iskopinama danas se mogu koristiti kako bi se utvrdili sastav i poreklo istrulelih organskih materija, na primer, dabrova krzna u vikinškim grobnicama.

Ispitivanje drevnih proteina je sada zasebna disciplina, paleoproteomika. I druge forenzičarske metode nam otvaraju izgubljene stranice prošlosti. Ispitivanje stabilnih izotopa očuvanih u ljudskim kostima i životinjskim zubima omogućavaju nam da pratimo kretanje devojčice iz bronzanog doba sa teritorije današnje Nemačke u današnju Dansku. Takođe iste metoda nam nude uvid u „uvoz” pavijana sa roga Afrike u drevni Egipat, ili godišnje migracije mamuta u severnoj Americi pre 13.000 godina. Sekvenciranje DNK srednjevekovnih figura šaha izrađenih od slonovače vode u nas afričku savanu, a ispitivanja pilećih kostiju nam daju uvid u širenje polinežanskih naroda širom Pacifika.

Bez ishitrenih zaključara

Ovaj napredak nije uvek dočekan sa radošću. Predstavnici humanističkih nauka imaju tendenciju da sagledavaju istorijske pomake kao posledicu socijalnih i kulturoloških promena. Istraživači iz oblasti prirodnih nauka pak svoj fokus okreću ka promenama u prirodnom okruženju, dovodeći ih u kontekst sa istorijskim događajima, poput padova carstava usled vulkanskih erupcija, suša i bolesti. Pojedini istoričari poput vizantologa Merle Ajsenberg i Džona Haldona upozoravaju da ne treba biti ishitren pri donošenju zaključaka baziranih na ispitivanjima prirodnih nauka, kao i da im ne bi trebalo davati toliki značaj, naročito kada su klima i bolesti u pitanju.

Drugi istoričari su pak oduševljeni novim mogućnostima koje im nove naučne discipline nude. Za harvardskog profesora srednjeg veka Majkla Mekormika kumulativni efekat brojnih inovacija predstavlja naučnu revoluciju koja je tek u svom začeću, ili kako on sam to kaže „Danas je istorija tamo gde je astronomija bila u vreme Galileja kada je on prvi put pogledao kroz teleskop u nebo.“

Mekormik je 1970. godine kao diplomac Katoličkog univerziteta u Levenu, stekao sve onda potrebne veštine za bavljenje srednjevekovnom istorijom: grčki i latinski (i njihove varijante), istoriju lingvistike, filologiju, paleografiju. Danas on smatra da ovo mora da se upotpuni i drugim alatima koji se fokusiraju na materijalne dokaze. „Kada imate fizičke ostatke iz prošlosti, na njih možete primeniti čitav spektar novih naučnih disciplina. Kada imate kožni predmet, možete utvrditi šta je govedo od čije je kože predmet izrađen paslo, ili pak ako imate drveni objekat, možete precizno utvrditi iz koje šume potiče. Sa molekularnim naukama otvara se čitava riznica ljudske istorije sve do naše migracije sa afričkog kontinenta.“

Nove naučne discipline su naročito dobrodošle kada istražujemo delove istorije u kojima su pisani dokumenti retkost, poput ranog srednjeg veka, često zvanog mračno doba, u kome su skoro jedini pisani tekstovi monaške hronike i žitija svetaca. Ovakvi dokumenti nam pružaju obilje podataka o verskom životu, ali nam mnogo manje nude kada su u pitanju porekla kraljevstava ili porast trgovine.

U prethodnoj deceniji naučnici su ipak uspeli da popune neke praznine. Nakon pada Zapadnog rimskog carstva, evropska ekonomija je otišla u sunovrat. Nije bilo informacija o akcijama ili ekonomskih pokazatelja da bi se mogao pratiti početak kraha i njegov obim. Srećom, istoričari su uspeli da potpuno drugačijim metodama dođu do odgovora koji se krio u jezgrima leda švajcarskih Alpa i grenlandskih glečera. Led hronološki beleži klimatske promene i atmosferske pojave, u ovom slučaju zagađenje olovom koje se javlja prilikom iskopavanja srebra. Kada su naučnici izmerili količinu zagađenja olovom u jezgrima leda datiranim na prvi milenijum naše ere, ustanovili su da je proizvodnja srebra obustavljena u trećem veku naše ere, ranije nego što je to očekivano i dosta pre pada Zapadnog rimskog carstva, i nije nastavljena naredna četiri veka kada su Merovinzi ponovo pokrenuli iskopavanja u velikim francuskim rudnicima srebra.

Na mikroekonomskom nivou arheološki podaci analizirani novim metodama pokazuju nam kako se ponovo uspostavila trgovinska mreža preko Evrope nakon njenog sunovrata u 6. i 7. veku. Upotrebom analiza DNK, jedna od laboratorija je ispitivala lobanje pronađene u srednjevekovnom naselju koje se nalazi ispod modernog Kijeva. Zaključak do kog su oni došli jeste da su to kosti morževa ubijenih u vodama između Grenlanda i Kanade, odakle su prevoženi hiljadama kilometara kako bi se od njih pravili ukrasi, nakit i šahovske figure. Upotrebom hemijskih analiza hleba pronađenog u jednom od vikinških trgovačkih čvorišta pokazuje nam da su komadići stakla u njemu poreklom sa rimskih mozaika stotinama kilometara od njihovog konačnog prebivališta u Skandinaviji.

I tako... Perla po perla, zub po zub, ovo istraživanje nam daje sliku trgovačkih veza koje su se uspostavljale od severa ka jugu i od istoka ka zapadu. Međutim, ima li ovde nečeg novog? Arheolozi su već vekovima uklapali fizičke dokaze u istorijske narative. Međutim, uvek je postojala nepovezanost između dva izvora informacija. Predmeti koje arheolozi iskopavaju nude nam obilje podataka o životu običnih ljudi, ali nam ne daju tačne hronološke podatke. Nasuprot tome, pisani izvori koje koriste istoričari daju nam precizne datume, ali nam malo toga govore o svakodnevnom životu ljudi.

Kakva je bila klima u vreme pohoda Huna

Novi metodi istraživanja klime nam pomažu da se smanji ovaj jaz. Paleoklimatolozi se danas mogu pozvati na obilje podataka pohranjenih u godovima drevnih stabala ili u jezgrima leda kako bi nam dali odgovore na neka veoma specifična pitanja, poput: kakva je bila klima kada su Huni krenuli na Evropu (izuzetno suva, naročito tokom leta, što je nateralo nomade da krenu u potragu za bogatijom ispašom), ili kakvo je vreme bilo u Mongoliji u doba uspona Džingis Kana (topla i vlažna idealna za prehranu velike vojske i njihovih konja).

Uz klimu, velike epidemije su jedan od faktora koji utiču na istorijske tokove. Poslednjih godina je učinjen neverovatan napredak kako bi se identifikovali izvori i putevi prenosa drevnih bolesti. Najveću zaslugu za to imaju istraživanja gena drevnih mikroba i virusa. Ona su omogućila naučnicima da precizno identifikuju antičke patogene. Kako je DNK sekvenciranje postalo jeftinije i dostupnije, i naučnici su postali bolji u otkrivanju DNK u skeletima, posebno ciljajući kosti srednjeg uha koje sadrže bogatstvo genetskog materijala. Već je više od 10.000 drevnih genoma sekvencirano, sa hiljadama novih koje čekaju sekvenciranje. Ovakva poplava novih podataka pruža nam mogućnost da pratimo migracije ljudi tokom milenijuma. Antropolozi sad mogu da ucrtaju na karte puteve širenja ranih ljudi iz Afrike, a naučnici koji se bave praistorijom mogu imati uvid u uspon nomada konjanika tokom kasnog kamenog i ranog bronzanog doba.

Zajedno sa ljudima su migrirale i bolesti, ali tačni putevi prenosa preko kontinenata dugo su bili nejasni. Danas paleogenetičari mogu da sekvenciraju genetske kodove patogena koje su ljudi imali u trenutku svoje smrti. Ovo ne znači samo dijagnostiku antičkih bolesti, već i puteve njihovog kretanja kao i mutacije samih patogena.

Ovako je paleogenetika doprinela da se otkriju uzroci jedne od velikih katastrofa istorije.

Naime, 536. godine naše ere svet je otišao dođavola, piše Gardijan. Prvo je Sunce na nebu postalo prigušeno, do te mere da je čak i leti u podne bilo bledo i bez toplote, i ličilo je više na Mesec. Žito je istrulilo na poljima, a grožđe se ukiselilo na stabljikama. Te godine zima je bila neverovatno hladna, baš kao i naredne zime. Pet godina kasnije je došla još strašnija pošast. Godine 541. su na obale Sredozemnog mora počeli da stižu izveštaji o strašnoj bolesti za koju se govorilo da je došla u Egipat iz daleka, možda iz Indije ili Etiopije. Putnici kroz Palestinu su pisali o napuštenim selima u kojima je bolest pobila sve one koji nisu pobegli na vreme. Bolest je naredne godine došla do Konstantinopolja, centra Istočnog rimskog carstva, verovatno najnastanjenijeg grada na svetu. Savremenici su procenili da je na svom vrhuncu bolest ubijala i do 10.000 ljudi dnevno. Sva privreda je obustavljena, vladala je glad, razboleo se čak i sam car, veliki Justinijan, koji je sistematizovao zakone, osvajanjima skoro povratio slavu velikog Rimskog carstva i podigao Aja Sofiju.

Istoričari su imali mnogo muke da utvrde tačan niz događaja vezan za bolest koju danas znamo kao Justinijanovu kugu. Postoji samo nekoliko hronika iz ovog perioda i one nam daju izuzetno malo podataka. Pri tome, ljudi onog vremena nisu imali nikakav koncept o postojanju bakterija i virusa. Oni koji su prošli kroz kugu nisu znali njen biološki uzrok. Kada u mešavinu dodamo i neobičan hladni period koji je prethodio bolesti, tadašnjim stanovnicima se verovatno činilo da žive u vremenu pred Armagedon.

Efekti ove dvostruke nevolje koja je pogodila poznati svet nisu uzimani za ozbiljno i smatralo se da nemaju mnogo veze sa istorijskim tokovima. Međutim, u novije vreme 536. se opisuje kao „najgora godina u ljudskoj istoriji“, a decenije patnje koje su usledile bile su jedna od glavnih prekretnica u svetskoj istoriji.

Profesor istorije, vizantolog, Miša Majer sa Univerziteta Tibingen u Nemačkoj kaže za 536. godinu: „Ona predstavlja granicu između epoha koja je svet izvela iz kasne antike i uvela u rani srednji vek.“ Romejsko carstvo (Vizantija) nije pokleklo pod kugom, ali se svakako transformisalo. Postalo je mesto velike uplašenosti i spremnije da se okrene hrišćanskoj teozofiji nego znanju antičkih mudraca. Umesto Afrodite i Cicerona, ljudi su počeli da stvaraju kult Bogorodice. Konjičke trke su ustupile mesto verskim povorkama, a imperatori su vladali ne kao cezari, već pre kao verski zaštitnici svojih podanika pred pretećom apokalipsom. Na ovaj način je okončan antički svet. Ne borbom, već tihim preobražajem.

Teorija o snazi bolesti da transformiše carstva i utiče na tokove istorije još uvek nije sasvim prihvaćena u celokupnoj naučnoj zajednici, ali ona nesumnjivo pokazuje moć novih naučnih disciplina pri otkrivanju istorijskih detalja.

Šta je izazvalo kugu

Tako na primer, dugo nismo imali precizne podatke o samom uzročniku Justinijanove kuge. Smatralo se da je to Yersinia pestis, izazivač bubonske kuge u kasnijim vekovima. Paleogenetičari su konačno rešili dilemu i utvrdili da je zaista u pitanju bubonska kuga ali iz 6. veka. I ne samo to. Uspeli su da nađu tragove iste bolesti sa istim genetskim otiskom u grobnicama širom Evrope, što nam govori da je ova pošast zahvatila celu Evropu i zapadnu Aziju dajući joj skoro pandemijski karakter. Od Palestine do Britanije, od severne Nemačke do Egipta, bolest se raširila munjevito poput požara i odnela je milione života, a onima koji su prošli kroz nju zauvek je promenila sudbinu.

Identifikacija prve polovine ove misterije – uzročnika nagle klimatske promene – zahtevala je drugačiji set naučnih alata. Godovi drveća iz austrijskih Alpa i sa Altajskog gorja, pružili su nam dobar uvid u to da je 536. godina bila najhladnija u prethodnih 2000 godina, kao i da je decenija koja je usledila bila najhladnija decenija u prošlih 2000 godina.

Međutim, da bi utvrdili uzrok, naučnici su opet posegnuli za jezgrima arktičkih glečera. Paleoklimatološkim ispitivanjima je utvrđeno da je nivo sumpora nataloženog iz atmosfere veoma povišen u godinama nakon 536. Do industrijske revolucije jedini izvor sumpora u atmosferi su bili vulkani. Džinovske vulkanske erupcije mogu izbaciti u atmosferu neverovatne količine vulkanskog pepela i gasova koji mogu dovesti do globalnog hlađenja. Međutim, pri ovom ispitivanju pojavile su se nejasnoće. Sled događaja i godine sa pikom taloženja sumpora u ledu nisu baš stajale u korelaciji. Prema ledenim jezgrima, prva erupcija je nastupila 543. godine, i naravno da se postavilo pitanje kako je globalno hlađenje nastupilo sedam godina ranije?

Pomoć je došla iz Japana odakle je astrofizičar Fusa Mijake istraživala promene u ponašanju Sunca tokom vremena. Za to je merila koncentracije radioaktivnog ugljenikovog izotopa C14 iz pojedinačnih godova drevnih kedara sa ostrva Jakušima. Mijake je ustanovila nagli porast koncentracije radiougljenika u pojedinim godovima što je najverovatnije posledica jakih solarnih oluja koje su pogodile zemlju u tom trenutku. Svaki živi organizam u tom trenutku će imati karakterističan hemijski kod jer će primiti izvesnu dozu C14 u svoje telo i tamo ga deponovati. Nakon smrti jedinke, ovaj hemijski pečat ostaje u skeletima ili pak u deblima drveta i može se koristi za datiranje.

Ovi porasti koncentracije nazvani Mijake događaji, pomogli su naučnicima da pomere vreme dolaska Vikinga na Grenland za čitave dve decenije, sa 1001. na 1021. godinu naše ere. Slično tome, pikovi radioaktivnog ugljenika u jezgrima leda su pomogli naučnicima da reše zagonetku sedmogodišnjeg hijatusa. Zapravo, pri datiranju događaja, jednostavno je napravljena greška u računici, što je pomerilo događaj za sedam godina. Podaci dobijeni uz korekciju Mijake događajem potvrdili su nam da je zaista postojala vulkanska erupcija 536. godine naše ere, kao i još dve erupcije 540. i 547. godine, koje su dovele do prolongiranog hladnog perioda koji je obeležio čitavu deceniju.

Koristeći sve ove podatke iz gena, godova i ledenih srži, istraživači su uspeli da sastave koherentnu i jasnu sliku događaja nakon 536. godine. To je bila slika kao iz košmara u kome su četiri jahača apokalipse pošli na put uništenja. Godine hladnih leta bez sunca, ledene zime, neuspeli usevi, glad i patnja, na koje je konačno došla verovatno najsmrtonosnija epidemija koja je pogodila poznati svet. Ovu sliku nam potvrđuje arheologija zahvaljujući naprednim naučnim disciplinama. Iskopavanja iz Skandinavije nam ukazuju da je Evropa sredine šestog veka bila mesto neverovatnog siromaštva, bede i nasilja. Nije ni čudo što su Romeji mislili da dolazi sudnji dan. Međutim Romejsko carstvo je, suprotno svim očekivanjima, prebrodilo deceniju vulkanske zime, kao i smrtonosnu epidemiju, što navodi pojedine istoričare da sumnjaju da su ovi događaji bili okidač za završetak antičkog sveta.

Istraživanje ubistva bez tela ubijenog

Za istoričare Lija Mordekaja i Merla Ajsenberga Justinijanova kuga nije bila ništa do beznačajne pandemije bez dokaza da je ona vodila rušenju carstava i drugih država. Ajsenberg čak upoređuje celu ovu priču sa „istraživanjem ubistva bez tela ubijenog”. Imate ubicu, imate modus operandi, ali žrtva ne umire. Uistinu, Romejsko carstvo je preživelo i počelo da popušta tek pod naletima Arabljana više od osamdeset godina nakon krize šestog veka. Ajzenberg kaže da je to kao da kažemo da je ekonomska kriza iz 2008. uticala na pojavu španske groznice 1918.

Ova neslaganja između naučnih otkrića, s jedne strane, i istorijskih narativa s druge, stalno se ponavlja u novoj eri interdisciplinarne, laboratorijske istorije. Kauzalnost je u istoriji retko tako jednostavna kao laboratorijski rezultat. Događaji se odvijaju u mreži ljudskih institucija i ideja. Oni imaju samo ono značenje koje im pripišu ljudi. Za generacije istoričara to znači da svaki pokušaj razumevanja promene u prošlosti iziskuje udubljivanje u detalje kulture, religije, ekonomije i političke organizacije.

Ali kada naučnici tumače događaje, skloni su da veći značaj pridaju klimi nego kulturi i pandemijama nego politici. Suša je proglašena za isključivi uzrok propasti brojnih civilizacija, između ostalih majanske, hetitske i akađanske. Istovremeno, za pad nekoliko drugih civilizacija, uključujući i Romejsko carstvo, okrivljene su vulkanske erupcije.

Kritičari ističu da je za istorijske periode za koje postoji detaljnija dokumentacija nagla propast usled ekoloških uzroka izuzetno retka. Nikola Di Kosmo, stručnjak za Kinu i centralnu Aziju na Prinstonu, primećuje da ne postoji samo jedan model načina na koji društva reaguju na klimatske katastrofe. Nomadska carstva koja proučava bila su posebno osetljiva na sezonske vremenske promene, jer su zavisila od stada životinja, koja su lako mogla biti uništena dugotrajnom sušom ili oštrim zimama.

Ali i u najtežim prirodnim uslovima, neka društva su uspela da prežive. Ubrzo pošto je Istočno turkijsko carstvo pogodio niz izuzetno hladnih zima krajem 620-ih godina, ono je doživelo seriju vojnih poraza da bi ga na kraju rasformirala Tang Kina, njen južni sused.

Vek i po kasnije, Ujgursko carstvo, koje se prostiralo približno na istom prostoru kao istočni Turkijci, pogodila je višedecenijska suša koja je mogla biti katastrofalna. Ali umesto da poklekne, ono je napredovalo, u velikoj meri zahvaljujući vojnom savezu i održavanjem dragocenih trgovinskih veza sa tom istom dinastijom Tang.

U svakom od ovih slučajeva, uslovi za opstanak ili propast bili su uslovljeni političkim i ekonomskim odlukama umesto samo klimatskim činiocima. Ali promene spoljne politike i pravci međunarodne trgovine ne vide se na godovima drveća. Istorijski rad zasnovan na antičkim genima suočava se sa sličnim problemom. On stvara ogromnu količinu informacija, ali mu nedostaje bogati kontekst koji mogu da pruže tradicionalni metodi humanističkih nauka.

Istorija zapisana u zubnom kamencu

Nisu svi naučni pogledi u prošlost usmereni na osvajanja i katastrofe. Za Majkla Mekkormika pravo mesto gde „molekularna istorija“ dolazi do izražaja je uvid u živote ljudi bez glasa. Žene s invaliditetom, porobljeni, svi su ovlaš spomenuti u istorijskim spisima, i to posmatrani očima drugog. Međutim, groblja su prepuna ovih ljudi.

Tokom 2014. sprovedeno je ispitivanje zubnog kamenca sa zuba monahinje zakopane u srednjevekovnom groblju u centralnoj Nemačkoj. U zubnom kamencu su se nalazile trunčice lapis lazulija koji je tokom srednjeg veka bio skup u najmanju ruku kao i zlato. On se u to vreme koristio kao pigment za dobijanje najlepše i najživlje plave boje tog vremena, ultramarina. Postavlja se pitanje kako je ta dragocena supstanca dospela na zube anonimne monahinje koja je preminula oko 1100. godine. Arheolozi pretpostavljaju da je lapis lazuli dospeo na njene zube kao posledica njenog rada kao ilustratora rukopisa u manastiru, bilo tokom pripreme boje, bilo lizanjem četkice kako bi čuvala fini vrh na njoj.

Mi danas malo znamo o ulozi žena u stvaranju i oslikavanju rukopisa, koji predstavljaju neka od najlepših umetničkih dela srednjeg veka. Nažalost mali broj rukopisa je potpisan, a i od toga samo jedan procenat su žene. Međutim, muk pisanih izvora ne znači da žene nisu bile prisutne u raznim delatnostima tokom srednjeg veka.

Ime ove monahinje najverovatnije nikada nećemo znati jer postoje granice do kojih nam čak i artefakti i zemni ostaci mogu dati odgovore. Srećom, ove granice se sve više pomeraju i nove tehnike merenja izotopa pojedinačnih elemenata nam omogućavaju da pratimo kretanje ljudi ne samo kao migracije, već i tokom života pojedinca.

U kombinaciji sa DNK analizama to je dalo niz intimnih priča o pojedincima iz daleke prošlosti poput dečaka rođenog na obali Crvenog mora koji je mlad skončao u rimskoj provinciji donjoj Meziji. Možda je još zanimljivija priča mladog Sarmata, potomka Herodotovih Skita, koji je odrastao u senci Kavkaza i koji je već kao dečak u vreme imperatora Marka Aurelija krenuo put zapada i umro u Britaniji, u neobeleženom grobu na farmi koja će kasnije postati Kembridžšir. Da li je došao kao vojnik, ili rob? Da li je nakon deset godina provedenih u Rimskom carstvu preuzeo njihove običaje ili je zadržao tradiciju svojih predaka? Sve su to pitanja na koja nemamo odgovore, ali sama činjenica da možemo da ih postavimo nam govori koliko se u osnovi nauka o prošlosti izmenila tokom svega nekoliko godina.

Istorija sada ulazi u svoju pointilističku fazu u kojoj su veliki događaji raščlanjeni na hiljade malih individualnih dešavanja. Sa ovim vidimo da se sada istorija kreće na dva koloseka. Jedan od njih opisuje „veliku istoriju“, ratove, uspone i padove, trgovinu i otkrića, dok drugi pokazuje sudbinu mladića preminulog daleko od otadžbine, čiju sudbinu ne možemo ni da zamislimo.

(Telegraf Nauka / The Guardian)