Krize vode do kolapsa, ali ne baš uvek: 3 FAKTORA odlučuju da li će društvo propasti, utvrdili istoričari

Krize su, kroz istoriju, često vodile do kolapsa društva i države. Ipak, to nije slučaj baš uvek.

Međunarodni tim istraživača, uključujući članove Complexity Science Hub (CSH), ističe 4 slučaja u kojima su društva pod ekstremnim pritiskom izbegla raspad zahvaljujući reformama, identifikujući 3 ključna faktora koja su im pomogla da „preokrenu tok događaja“.

Preporučujemo

Danas, dok se svet suočava sa međusobno povezanim izazovima – uključujući klimatske promene, ekološke šokove, oružane sukobe, ekonomske poremećaje i političku polarizaciju – razumevanje načina na koji društva upravljaju krizama postaje sve važnije, saopštio je Complexity Science Hub (CSH).

- Proučavanje istorijskih slučajeva društava koja su izbegla kolaps nije samo intelektualno fascinantno; ono takođe nudi uvide relevantne za politiku savremenog doba – rekao je Piter Turčin, rukovodilac istraživačke grupe za društvenu složenost i kolaps pri CSH.

Oporavak kroz reforme

- Istoričari i sociolozi obično se fokusiraju na dramatične kolapse i nasilne revolucije. Ali u ovoj studiji smo promenili perspektivu i analizirali istorijske slučajeve u kojima su društva pod velikim pritiscima uspela da ublaže nasilje i poremećaje kroz adaptivne reforme – rekao je Danijel Hojer, pridruženi član CSH.

Studija objavljena u Cliodynamics: The Journal of Quantitative History and Cultural Evolution ističe četiri takva slučaja:

- rana Rimska republika (494-287. p.n.e.),

- Engleska u vreme čartizma (19. vek),

- Carska Rusija u vreme reformi (19. vek) i

- SAD u progresivnoj eri (1914-1939).

Car Aleksandar II sproveo velike reforme u Rusiji... Foto: ICP, incamerastock / Alamy / Profimedia

Tri faktora za prevazilaženje krize

Koristeći podatke iz baze podataka Seshat, sveobuhvatne baze informacija o društvima kroz istoriju, istraživači su proučili kako su ova društva sprovodila reforme radi obnove stabilnosti i identifikovali tri unutrašnja faktora ključna za otpornost društva.

1. Spremnost elita da se žrtvuju

Značajan deo onih na vlasti prepoznao je rane znake nemira i bio spreman da sprovede suštinske institucionalne reforme, čak i po cenu ličnog bogatstva ili privilegija. Ovo privremeno povlačenje elita, posebno u ranim fazama krize, pokazala se presudnim u sprečavanju spiralnog ulaska u destruktivniji sukob.

2. Sveobuhvatne institucionalne reforme

Sprovedene su široke, međusobno povezane reforme koje su istovremeno rešavale više izvora društvenih tenzija. To nisu bile samo privremene mere za gašenje požara, već značajne promene u političkim, ekonomskim, društvenim i vojnim strukturama – poput preraspodele zemljišta, oprosta dugova, širenja političkih prava i zaštite radnika.

3. Kapacitet države da održi reforme

Podjednako važna bila je sposobnost države da sprovede, institucionalizuje i održi reforme. Proširenje birokratskih struktura, sprovođenje fiskalnih reformi i donošenje naknadnog zakonodavstva osigurali su da početne mere dovedu do trajne stabilnosti, što je bilo posebno vidljivo u Engleskoj i SAD.

Foto: akg-images / akg-images / Profimedia

Preraspodela resursa

Primeri ovih reformi uključuju proširenje predstavničke vlasti i preraspodelu resursa tokom borbe plebejaca i patricija u ranoj Rimskoj republici i čartističkoj Engleskoj, radne zakone u industrijskoj Engleskoj 19. veka i u Sjedinjenim Državama početkom 20. veka, kao i oslobađanje kmetova u Rusiji pod carem Aleksandrom II. Ove mere su poboljšale životne uslove velikog dela stanovništva, dok su istovremeno smanjile konkurenciju među elitama stvarajući prostor za nove aktere da steknu društveni uticaj.

- Ironija je u tome što upravo u trenutku kada su reforme najpotrebnije, oni koji imaju najveću moć da ih sprovedu često najmanje žele to da učine. Međutim, naši nalazi sugerišu da odricanje od dela privilegija na kratki rok može dovesti do veće ukupne stabilnosti i blagostanja na duži rok, na korist svih slojeva društva – navela je Dženi Rediš, koautorka i naučnica pri CSH.

Uticaj spoljnih faktora

Istraživači napominju da su spoljni faktori, koji su oblikovali i ograničili opcije, takođe doprineli ovim ishodima.

U sva četiri slučaja, teritorijalno širenje u decenijama pre krize obezbedilo je dodatne resurse koje su države mogle koristiti za sprovođenje reformi i upravljanje nemirima. Ratovi i osvajanja su takođe uticali na demografiju – gubici života i emigracija smanjili su društvene pritiske na tržištu rada.

Vudro Vilson obraća se Kongresu... Foto: FAY 2018 / Alamy / Profimedia

Štaviše, stalna prisutnost spoljnih pretnji zahtevala je od onih na vlasti da održavaju kohezivno, sposobno i angažovano stanovništvo koje bi se moglo mobilisati po potrebi. U tom smislu, spoljni pritisci su ponekad indirektno podsticali elite da podrže reforme koje jačaju društvenu stabilnost. Na primer, Rim i Engleska su mogli da „izvezu“ deo svog stanovništva u inostranstvo, čime su ublažili pritiske prenaseljenosti i stvorili prostor za ekonomske i društvene reforme kod kuće.

Značaj lekcije iz istorije za svet danas

- Naš rad pokazuje da, iako su pritisci koji vode ka društvenim krizama često predvidljivi, njihovi ishodi nisu unapred određeni. Ove „izbegnute krize“ pružaju ključni kontranarativ, pokazujući da čak i suočena sa ogromnim siromašenjem naroda, prevelikim brojem elita, kada društvo stvara više potencijalnih elita nego što ima pozicija moći ili uticaja, i fiskalnim poteškoćama države, društva mogu pronaći puteve ka stabilnosti i obnovljenom blagostanju – rekao je Hojer, koji je i osnivač i direktor organizacije Societal Dynamics (SoDy).

Studija naglašava da „izbegnute“ krize retko donose savršena ili trajna rešenja – nejednakosti često ostaju. Ipak, istorijski primeri ističu pristupe koji mogu informisati savremene politike.

- Dok se današnja društva suočavaju sa preklapajućim krizama, lekcije iz ovih prošlih slučajeva nude smernice za očuvanje stabilnosti i izgradnju otpornijih, pravednijih budućnosti – zaključio je Hojer.

(Telegraf Nauka/Complexity Science Hub)