Istraživači DNK rešili misteriju leša starog 2.000 godina

Istraživači DNK rekonstruisali su njegov put bacajući svetlo na jednu ključnu epizodu u istoriji rimske Britanije.

Istraživanje pokazuje da skelet pronađen u Kembridžširu potiče od čoveka iz nomadske grupe poznate kao Sarmati. To je prvi biološki dokaz da su ti ljudi došli u Britaniju iz najudaljenijih delova Rimskog carstva i da su neki živeli u ruralnim predelima.

Preporučujemo

Telesni ostaci su otkriveni tokom iskopavanja u cilju unapređenja puta A14 između Kembridža i Hantingdona. Upotrebljene naučne tehnike će pomoći da se otkriju obično nepoznate priče o običnim ljudima u pozadini velikih istorijskih događaja, piše BBC.

Među tim tehnikama je čitanje genetskog koda u fosilizovanim fragmentima kostiju starim stotinama hiljada godina, što pokazuje etničko poreklo individue.

Arheolozi su pronašli kompletan, dobro očuvan skelet čoveka, nazvan Oford Kluni 203645 – kombinacija naziva sela gde je pronađen i registarskog broja. Bio je zakopan sam, bez ličnih stvari, u jednom jarku, tako da nije bilo mnogo tragova za utvrđivanje njegovog identiteta.

Dr Marina Silva iz Laboratorije za antičku genomiku u londonskom Institutu Frensis Krik ekstrahovala je i dekodirala Ofordov DNK iz sićušne kosti iz njegovog unutrašnjeg uveta, najbolje očuvanog dela skeleta.

„Prvo što smo primetili jeste da je genetski veoma drugačiji od drugih rimsko-britanskih individua dosad proučavanih“, rekla je ona.

Analysis of man's remains from Cambridgeshire #RomanoBritish farmstead suggest he originated from area that is now #Ukraine.📰: https://t.co/8zTjuTCGcX#RomanBritain #Cambridgeshire #RomanArchaeology #A14 #OffordCluny #Archaeology pic.twitter.com/hHJEBonEhF— Roman Britain News (@Roman_Britain) December 19, 2023

Najnoviji metodi analize antičke DNK sada mogu da otkriju više o ljudskim pričama iza događaja koji su donedavno rekonstruisani samo pomoću dokumenata i arheoloških dokaza, a to su uglavnom priče o bogatima i moćnima.

Najnovije istraživanje je detektivska priča koja putem najnaprednije forenzičke nauke razjašnjava misteriju običnog čoveka – mladića zakopanog u jarku u Kembridžširu između 126. i 228. godine nove ere, tokom rimske okupacije Britanije.

Isprva su arheolozi mislili da je Oford najobičniji lokalni stanovnik. Međutim, analiza DNK je pokazala da je on bio iz najudaljenijih delova Rimskog carstva, oblasti koja je sad južna Rusija, Jermenija i Ukrajina.

Analiza je pokazala da je bio Sarmat, pripadnik naroda koji je govorio iranskim jezikom, poznatog po veštom jahanju konja. Dakle, kako je završio u učmaloj seoskoj oblasti imperije tako daleko od kuće?

Da bi došli do odgovora, arheolozi sa Daramskog univerziteta su upotrebili drugu tehniku analize kako bi ispitali fosilizovane zube, na kojima su ostali hemijski tragovi onoga što je Oford jeo. Zubi se razvijaju tokom vremena, tako da poput godova drveća svaki sloj nosi tragove hemikalija koje su ih okruživale u datom vremenu.

Analiza je pokazala da je do šeste godine života jeo žitarice proso i sirak, naučno poznate kao C4 biljke, kojih ima u izobilju u regionu gde su Sarmati živeli.

Međutim, tokom vremena, postepeno se smanjivala kozumacija tih žitarica, a više pšenice, iz zapadne Evrope. Analiza pokazuje da je on, a ne njegovi preci, došao u Britaniju. Dok je rastao, migrirao je na zapad, i te biljke su nestale iz njegove ishrane.

Istorijski podaci ukazuju da je Oford mogao biti sin nekog pripadnika konjice ili možda njegov rob. U periodu kad je živeo, jedinica sarmatske konjice u sastavu rimske vojske bila je raspoređena u Britaniju.

Dostupnost ovih tehnika DNK i hemijske analize znači da sad možemo postavljati različita pitanja i videti kako su se društva formirala, njihovu strukturu i evoluciju tokom rimskog perioda. Nalazi ukazuju da je postojalo mnogo veće kretanje, ne samo u gradovima, već i u seoskim sredinama.

Glavni značaj antičke DNK dosad je bilo bolje razumevanje kamenog i bronzanog doba, ali sa naprednijim tehnikama takođe počinje da se transformiše naše razumevanje rimskog i kasnijih perioda.

(Telegraf Nauka/BBC)