Naslovne strane osvojila arheološka prevara: Neverovatni detalji o zaboravljenoj aferi Glozel

Naslovne strane francuskih novina početkom 1927. godine nisu prikazivale političare, avijatičare ili sportiste, već grupu arheologa tokom naučnih iskopavanja. Spor, mukotrpan arheološki rad retko je bio udarna vest. Ali ovo nije bilo obično iskopavanje, napisao je Danijel Dž. Šerman, profesor istorije i istorije umetnosti na Univerzitetu Severne Karoline u Čapel Hilu, u tekstu za The Conversation, koji prenosimo u celosti:

Arheolozi na slikama bili su članovi međunarodnog tima okupljenog da proceni autentičnost izuzetnog nalazišta u francuskoj regiji Overnja.

Tri godine pre toga, farmeri koji su orali svoju zemlju na mestu zvanom Glozel naišli su na nešto što je izgledalo kao praistorijska grobnica. Iskopavanja Antonina Morlea, arheologa amatera iz Višija, najbližeg grada, otkrila su sve vrste neočekivanih predmeta. Morle je počeo da objavljuje nalaze krajem 1925. godine odmah izazivajući rasprave i kontroverze.

Određene karakteristike nalazišta svrstavale su ga u neolitsko doba, približno 10.000 godina pre nove ere. Ali Morle je takođe iskopao tipove artefakata za koje se smatralo da su izmišljeni hiljadama godina kasnije, posebno grnčariju i, što je bilo najveće iznenađenje, ploče ili cigle sa nečim što je izgledalo kao slova alfabeta. Neki naučnici su se pobunili, uključujući stručnjake za feničansko pismo, prvi alfabet nastao ne ranije nego pre 2000. godine nove ere.

Da li je Glozel bio zapanjujuće otkriće sa sposobnošću da izmeni naše shvatanje praistorije? Ili je to bila namerna prevara? Do kraja 1927. spor oko autentičnosti Glozela postao je toliko oštar da se činilo opravdanim spoljno istraživanje.

Afera Glozel danas se svodi na malo više od fusnote u istoriji francuske arheologije. Kao istoričar, prvi put sam naišao na opise toga u nekim istorijama francuske arheologije. Uz malo istraživanja, nije bilo teško pronaći svedočenja iz prve ruke o aferi.

Tek kada sam počeo da proučavam privatna dokumenta jednog od vodećih savremenih kritičara Glozela, arheologa i stručnjaka za feničansko pismo po imenu Rene Diso, shvatio sam intenzitet ove kontroverze. Nakon objavljivanja kratke knjige koja pokazuje da je takozvani Glozelov alfabet bio mešavina prethodno poznatih ranih alfabetskih pisama, u oktobru 1927. Diso se pretplatio za prikupljanje članaka o aferi Glozel; za četiri meseca dobio je preko 1.500 isečaka, na 10 jezika.

Disoovi isečci postali su osnova za prikaz Glozela u mojoj nedavnoj knjizi „Senzacije“. To što su mi se obrisi afere prvi put razjasnili u gomili požutelih novinskih isečaka je prikladno, jer Glozel oličava složen odnos između nauke i medija koji opstaje i danas.

Ozbiljni naučnici u rovovima

Poseta međunarodne komisije Glozelu označila je prekretnicu u kontroverzi, čak i ako je nije u potpunosti rešila. U iscrpnom izveštaju objavljenom u naučnom časopisu Revue anthropologique neposredno pre Božića 1927. godine, komisija je opisala nekoliko dana iskopavanja koje je sprovela, pružila detaljne planove nalazišta, opisala objekte koje je iskopala i pažljivo objasnila svoj zaključak da nalazište „nije drevno“.

Izveštaj je naglasio važnost pravilne arheološke metode. Na početku, komisija je navela da tu radili „iskusni kopači, svi sa prošlim terenskim radom“, u različitim hronološkim poljima arheologije. U suprotnosti s tim, primetili su da nalazište Glozel pokazuje jasne znake nedostatka reda i metode.

Na svom prvom sastanku u Višiju okupljeni arheolozi su se složili da neće davati intervjue tokom svoje posete Glozelu i da neće razgovarati sa medijima nakon toga. Svesni „određenih tendencioznih članaka objavljenih u nekoliko novina“, posetioci su izdali saopštenje u kojem navode da neće potvrđivati niti poricati bilo kakve novinske izveštaje. Njihova naučna publikacija biće njihova konačna reč o „ne-drevnosti“ nalazišta.

Razlika između prave nauke – onoga čime su se bavili arheolozi – i medija činila se apsolutnom.

Senzacionalističko izveštavanje, ali i pažljivi detalji

Ipak, stvari nisu bile tako jednostavne.

Mnoge novine su detaljno i opsežno pratile slučaj Gloze.. Nudile su objašnjenja arheološke terminologije. Objasnile su značaj kontroverzi, koje su, osim izuma alfabeta, ukazivale da se zapadna civilizacija razvijala sama od sebe, bez uticaja iz Mesopotamije i slično.

Čak i članci o naizgled trivijalnim stvarima, kao što su radna odeća koju su arheolozi obukli da bi obavili svoja probna iskopavanja u Glozelu, služili su da pojačaju širu poentu koju su člalnovi komisije izneli u svom izveštaju. Za razliku od pristojnih odela i kravata koje su nosili za formalne fotografije, svi posetioci su obukli plave kombinezone, što im je za jedne novine „dalo izgled šegrta bravara ili sveže opremljenih električara“.

U šaljivom tonu spomenut rizik od gubitka društvenog statusa koji im je pružalo njihovo profesionalno obrazovanje i diplome bio je vredan preuzimanja jer je naglasio posvećenost ovih arheologa svojoj disciplini, koju je njihov izveštaj opisao kao „svakodnevnu moralnu obavezu“.

Skeptični naučnici su se oslanjali na novinarstvo

Ako su arheolozi i dalje sumnjali u mnoge novine koje su senzacionalizovale Glozel, nisu mogli u potpunosti pobeći od popularnih medija, pa su se poverili nekolicini novinara u novinama koje su smatrali odgovornim.

Ubrzo nakon objavljivanja izveštaja, koji je sažet u dnevnoj štampi, originalni kopač Morle optužio je Doroti Garo, jedinu ženu u komisiji, da je manipulisala nalazištem. Grupa arheologa je odgovorila u njeno ime, objašnjavajući šta je ona zapravo radila i braneći njen profesionalizam – u štampi.

Na najosnovnijem nivou, medijsko izveštavanje je zabeležilo standardne operativne procedure arheologije i njenu otvorenost za spoljni nadzor. Ovo je bilo u suprotnosti sa Morleovim iskopavanjima, koja su pristup dozvoljavala samo onima koji veruju u autentičnost Glozela.

Pod budnim okom novinara i fotografa, spoljni arheolozi koji su istraživali Glozel vrlo dobro su znali da su angažovani u nekoj vrsti performansa, u kojem je njihova disciplina, kao i ovo konkretno otkriće, bila na suđenju.

Poput natpisa u mom komšiluku koji proklamuju da je „nauka stvarna“, međunarodna komisija je zavisila od poverenje javnosti u integritet naučnog istraživanja. Da bi to učinila, bili su joj potrebni mediji, čak i dok je izražavala zdrav skepticizam prema njima. To je balansiranje koje opstaje u današnjoj eri „verovanja nauci“.

(Telegraf Nauka/The Conversation)