„Izdajnik Draža Mihailović nalazi se od 13. marta u rukama narodne vlasti“: Ovako je Ranković to objavio

Nacistička Nemačka 8. maja 1945. godine potpisala je kapitulaciju sovjetskom maršalu Georgiju Žukovu. Međutim, Drugi svetski rat na prostorima Jugoslavije nije bio gotov sve do 15. maja kada je „kapitulacijom okupatorske i kvislinške grupe jačine oko 30.000 vojnika u rejonu Crna-Mežica, pobedonosno završena četvorogodišnja borba naroda Jugoslavije“.

Ovo, ipak, nije značilo da je na prostore naše tadašnje države stigao mir – još dugo su se vodile borbe novih vlasti sa ostacima različitih pokreta (poslednji četnik Vlado Šipčić likvidiran je tek jula 1957. u okolini Pljevalja). Prekretnica se dogodila na današnji dan, 13. marta 1946. godine, kada je uhapšen vođa Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini general Dragoljub Draža Mihailović.

Objava u Narodnoj skupštini

O hapšenju „čiča Draže“ javnost je obaveštena tek 24. marta i to u ekspozeu ministra unutrašnjih poslova Aleksandra Rankovića, o čemu je dan kasnije izvestila Borba i to u tekstu s naslovom „Izdajnik Draža Mihailović nalazi se od 13. marta u rukama narodne vlasti“.

„Ja sam danas u mogućnosti, drugovi poslanici, da pred vama izjavim da je izdajnik Draža Mihailović od 13. o. m. (ovog meseca) u rukama organa narodne vlasti. (Buran aplauz. Ministar finansija S. Žujović: Živeo rukovodilac Javne bezbednosti drug Ranković, Svi narodni poslanici ustaju i ponovo burno aplaudiraju.)

Pritom, moram priznati da je ovaj bandit bio neverovatno vešt u skakutanju s brda na brdo, u skrivanju svoje prljave i zločinačke glave po raznim jazbinama naših brda i dolina. Ali, organi uprave Državne bezbednosti bili su veštiji, upravo - oni su pokazali pravo majstorstvo u otkrivanju i hvatanju ovog izroda našeg naroda. (Burno i dugotrajno pljeskanje.)

Hvatanjem ovog izdajnika razobličena je podla kampanja i plitka laž reakcionarne inostrane štampe, koja je kroz usta raznih Randolfa Čerčila, zakletih neprijatelja Nove Jugoslavije, širila vest o tome da Draža Mihailović, kao „gorski car" i tobožnji komandant‚ 60.000 do zuba naoružanih vojnika‘, vodi ogorčene borbe u jugoslovenskim planinama. Ali, u moru tih laži nema ništa komičnije od tvrdnje da je Draža nekoliko puta odlazio u inostranstvo na razgovore, čas sa kraljem, čas sa Andersom ili sa Mačekom i drugima. Međutim, za to vreme, dok su neprijatelji Nove Jugoslavije izmišljali ‚junačke‘ podvige svog ljubimca i kovali planove za povratak na staro, Draža Mihailović je sedeo i strahovao u svojoj rupi, čuvan od svega 11 vojnika, preostalih posle svog katastrofalnog poraza maja meseca 1945. godine. Ni od pukovnika Nikole Kalabića, poslednjeg Dražinog komandanta, neće više biti u strahu naši seljaci na svojim njivama i drumovima, niti čobani na svojim pašnjacima i šumama. (Buran i oduševljen aplauz.)

Takođe, neće više ugrožavati naša mirna sela i stanovništvo ni mnogi drugi četnički komandanti koji su u poslednje vreme vršili zločine prema našem narodu. (…) nisam u mogućnosti da govorim o rezultatima dosadašnje istrage nad Dražom, ali vam mogu pouzdano reći da ima puno razloga zbog kojih mnogi njegovi pomagači i saučesnici u strašnim zločinima – bilo oni iz inostranstva ili oni koji su se, možda i slučajno, zatekli u našoj zemlji – neće mirno spavati posle saznanja da je u ruke narodne pravde dospeo najdragoceniji živi svedok svih podmuklih planova protiv naše države i naroda. (Buran i dugotrajan aplauz.) Nema sumnje, drugovi, da je Draža Mihailović bio poslednja nada svih reakcionara u zemlji i inostranstvu, koji otvoreno ili prikriveno rade protiv Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Ali te nade ostale su samo glas vapijućeg u pustinji, a mi smo u zemlji učinili kraj četničkom banditizmu jednom za svagda. (Oduševljeno pljeskanje.)

Dakle, četnički i ustaški banditizam danas je konačno na izdisaju u našoj zemlji.“

Nikola Kalabić ključan za akciju

U knjizi „Četnički pokret Draže Mihailovića 1941-1945“ Branka Latasa i Milovana Dželebdžića (objavljena 1979. godine) piše da se u drugoj polovini 1945. potpukovnik Dragoslav Račić proglasio komandantom Srbije.

„Za svog zamenika Račić je imenovao potpukovnika Nikolu Kalabića. Međutim, organi Ozne (Odeljenje za zaštitu naroda) vrlo su brzo ušli u trag ovoj dvojici zlikovaca, pa je Kalabić uhapšen decembra 1945. i doveden u Beograd, dok je Račić ubijen kao odmetnik nešto ranije (27. novembra 1945) u selu Savkoviću, kod Ljubovije, srez azbukovački. (…) Hvatanje Nikole Kalabića na jedan vrlo vešta način od organa Ozne bilo je od velikog značaja i za konačno pronalaženje Draže Mihailovića, jer je Kalabić pristao na saradnju sa Oznom u potrazi za Dražom. U međuvremenu Draža je sa svojom grupom od oko 60 ljudi uspeo da izbegne sve potere organa bezbednosti i da se skloni na području Višegrada kod svojih jataka. Zbog toga je smišljen plan da Kalabić i dalje tobože dejstvuje kao Račićev zamenik, dok mu je grupa oficira Ozne bila pridata u svojstvu četnika. Posle dužih priprema ova grupa s Kalabićem uputila se (prerušeni kao četnici) sredinom januara 1946. u rejon Višegrada. Tu su, uz veće napore, podozrenja i nepoverenja, uspeli da, preko Draži poverljivog četnika Budimira Gajića, uspostave vezu s Dražom Mihailovićem, pri čemu su i sami bili izloženi velikoj životnoj opasnosti. Napori ove hrabre grupe oficira Ozne NR Srbije konačno su urodili plodom 12. marta 1946, kada je na području Višegrada uspostavljen neposredni kontakt s Dražom Mihailovićem i njegovom pratnjom. Kada je Kalabić privolio Dražu da krene s pratnjom u Srbiju, stvar je bila rešena. U pokretu za Srbiju, na dati znak, stupili su u akciju oficiri Ozne, pa se Draža ubrzo našao s lisicama na rukama, dok su ostali četnici iz njegove pratnje likvidirani. Trinaestog marta 1946. Draža se našao u zatvoru Ozne u Beogradu“, piše u knjizi.

Kako se navodi, posle tri meseca istrage ravnogorski vođa izveden je 10. juna 1946. pred sud. Na smrt je osuđen 15. jula 1946. Smrtne kazne izvršene su dva dana kasnije.

Mihailovićeva priča o hapšenju

U knjizi Nikole Milovanovića „Slom“ prenosi se i Mihailovićeva priča o tome „kako je doživeo hapšenje“, a kao izvor autor navodi „sopstvene zabeleške iz razgovora sa Boškom Vidakovićem (pripadnik Ozne i kasnije diplomata) 1960. godine“:

„Bilo je grozno, hladnoća je bila užasna. Zamislite, na tim planinama provesti tolike noći. Kretanje je bilo otežano mojom iscrpljenošću. Konje smo uzimali, ali retko, i to samo od sigurnih seljaka. Meni je teško noću, ne vidim, a to nas je mnogo ometalo. Poslednja dva dana bila su mi najmučnija. Noćili smo pod otvorenim nebom. Padao je sneg. Ja sam se smrzavao. Vatru smo ložili posle ponoći, i samo po nekoliko sati. Sa ishranom je bilo znatno lakše. Obično smo nosili hleb i suvo meso. Uvek smo imali rezerve za nekoliko dana. Kuvano jelo retko smo jeli. Ponekad, kod sigurnijih seljaka, jeli smo i smoka. Za mene nije bilo teško: jedna konzerva sardine i glavica luka, sa malo hleba, bili su mi dovoljni za ceo dan. Kasnije, kada smo ušli u skloništa, ishrana nam nije predstavljala problem. Kupovali smo, u Višegradu ili Užicu, namirnice. Najviše smo uzimali konzerve iz američkih paketa. Tih paketa bilo je puno. Imao sam rezervu zlata, ali nju nismo trošili mnogo.

Vi ste imali sreću što me je ono đubre od Kalabića izdalo.

Njegove izdajničke sposobnosti su nepresušne. On je sve do sada izdao. Izdao je oca, izdao je zemlju, izdao je Kostu Pećanca, izdao je Nemce, prevario je i izdao je i mene. Budite sigurni, u prvoj prilici, izdaće i vas. Davno je on prodao sebe crnom đavolu, samo da bi spasao glavu. (...)

Zlikovac me je ipak izdao. On nije bio spreman da umre. Sto puta mi se zaklinjao, svojim životom, na vernost. Pogazio je sve. Verujte, ne bojim se smrti, ali me je izdaja Nikole Kalabića porazila.

Kome je sve čovek mogao da veruje?

Možda mi je još najsumnjivije bilo Kalabićevo insistiranje da prilikom našeg polaska za ‚Srbiju‘ smanjim moju pratnju.

Na moju nesreću, odoleo sam i ovom napadu sumnje. Pošli smo, i evo gde me je doveo.

Sve se odigralo munjevitom brzinom. Učinilo mi se da sam čuo pozadi pucanj. U tom trenutku su mi spale naočare, ili mi ih je neko od onih koji su bili najbliži skinuo. Ne sećam se da li sam legao ili me je onaj zdepasti Nikolin lični pratilac oborio na zemlju. U glavi mi se sve pomutilo. Prva misao mi je bila da nas je stigla potera i da odatle dolazi pucnjava. Čini mi se da sam posle prvog pucnja, čuo još nekoliko. Kada sam se digao, nisam mogao da vidim ništa, jer nisam imao naočare. Vikao sam i zvao sam neke po imenu, niko se nije odazivao. Zvao sam i Kalabića, ali se nije odazivao. Svi su nestali kao da su u zemlju propali. Odjednom mi je sve puklo pred očima. Bio sam vezan. Dotle to nisam osećao niti sam znao ko me je vezao. Pretpostavljam da me je vezao onaj Kalabićev ili, bolje reći, onaj moj pratilac, jer se on stalno vrzmao oko mene. Kratko vreme posle toga ukrcali su me u automobil i do Beograda nigde se nismo zaustavljali.“

(Telegraf Nauka)