Srbi i Divlji zapad (2): Kralj Slovena, revolveraši, egzekucija… „Čovek koji leži mrtav ispalio je prvi metak“

Divlji zapad bio je pun naših ljudi, kako Srba, tako i pripadnika drugih jugoslovenskih naroda, od kojih su svi nazivani Sloveni, Slaveni i Slavoni. Iako njihova imena nisu bila poznata poput imena slavnih Divljeg Bil Hikoka, Vajata Erpa, Doka Holideja… mnoga od njih ispisana su na stranicama američke štampe tog doba. Neki su ubijali, neki su ubijeni, neki su učestvovali u klasičnim revolveraškim dvobojima...

Ovo je nastavak priče o njima, o Srbima i Jugoslovenima (Slavenima) koji su stvarali mit o Divljem zapadu.

Kralj Slovena i ilegalna točionica

Kao što su mnogi ljudi sa naših prostora držali salune na Divljem zapadu, bilo je i onih koji su imali ilegalne točionice. To je bio slučaj izvesnog Džona Vusića (John Vusich) opisana u Los Angeles Heraldu 21. novembra 1906:

„Tokom istrage održane juče posle podne kraj tela Džona Vusića, Slavena kojeg je u ponedeljak upucao specijalni policajac L. Dž. Amon u navodnoj ilegalnoj točionici koju je vodio u ulici San Fernando 662, mrtvozornik i porota doneli su presudu da je Vusićeva smrt bila opravdano ubistvo i oslobodili su policajca odgovornosti za to delo.

Policajac Amon i kolega koji je bio sa njim u vreme pucnjave, policajac V. C. Persel, bili su prisutni tokom istrage, kao i C. Vusić, bratanac preminulog.

‚Svedočenja svih svedoka potkrepila su izjave dvojice policajaca‘, rekao je mrtvozornik Traut, ‚a izneti dokazi nisu ostavili sumnju da je policija ubila Vusića u samoodbrani, pošto su im pretili i Džon Vusić i njegov bratanac.‘

I Amon i Persel su zadržani na dužnosti i praktično su oslobođeni svake krivice za Vusićevo ubistvo.

Fotografije ilegalne točionice‚Iako ne bih išao tako daleko da definitivno kažem da su Amon i Persel bili potpuno bez krivice‘, rekao je policijski kapetan Brodhed, ‚ipak sam lično ubeđen da je njihov postupak bio opravdan. Njihove priče o događaju se nisu ni najmanje razlikovale, dok je priča C. Vusića, nećaka preminulog, bila protivrečna na mnogo načina. Ne sumnjam da je policajac Amon bio primoran da ubije Vusića u samoodbrani. Međutim, slučaj se pažljivo istražuje i nećemo mirovati dok ne saznamo pravu istinu.‘

Džon Vusić bio je na veoma lošem glasu u policiji i optuživali ga da je pretio da će ubiti svakog policajca koga zatekne u svom lokalu.

Međutim, bio je veoma popularan među Rusima u gradu i nazivan je ‚kraljem Slovena‘. Smatra se verovatnim da će njegovi prijatelji pokušati da svale krivicu za ubistvo na Amona i Persela.

U strahu da bi Vusićevi prijatelji mogli da pokušaju da unište dokaze o ilegalnoj točionici tako što bi odneli inventar iz tajne prostorije u zgradi restorana u ulici San Fernando 662, policija je juče fotografisala prostoriju i bar, prikazujući sve tačno onako kako je izgledalo u vreme pucnjave u ponedeljak popodne.“

Dvoboj zemljaka na Divljem zapadu

Među našim ljudima na Divljem zapadu dolazilo je i do pravih pravcatih revolveraških dvoboja. Jedan od njih, koji se dogodio u Lidu, u Južnoj Dakoti. Ovaj grad, odmah kraj čuvenog i ozloglašenog Dedvuda, bio je često mesto sukoba i okršaja, ali je onaj između Sava i Gige privukao dosta pažnje.

Razlog za to je, verovatno, što je sve delovalo filmski – bačen je izazov, potegnuti su pištolji, brži revolveraš je promašio, a onda je poletela salva metaka...

„DVOBOJ PIŠTOLJIMA POKAZAO SE FATALNIM

Savo Vučurević (Savo Vucurevich) preminuo od posledica dvoboja sa Čarlsom Bokićem (Charles Bokich) u utorak popodne

Savo Vučurević, Crnogorac koga je juče posle podne upucao na pet mesta Čarls ili Gigo Bokić, njegov zemljak, preminuo je od zadobijenih rana sinoć u 8.45 u svom domu, u uličici koja se proteže zapadno od južnog kraja ulice Gold. Dve rane u glavi su uzrokovale smrt, dok ostale rane, dve u desnom kuku i jedna u desnom palcu, nisu bile dovoljne da izazovu smrt tako brzo nakon pucnjave“, opisuje se u Black Hills Daily Register od srede 15. juna 1910. i dodaje:

„Savo Vučurević je imao 27 godina i nije bio oženjen. Iza sebe ostavlja oca i majku i drugu rodbinu u Crnoj Gori i jednog brata u Bjutu, u Montani. Brat je obavešten o tragediji i očekuje se da će doći u Lid da prisustvuje sahrani.

Uzrok tragedije nije sasvim jasan, neki prijatelji učesnika dvoboja tvrde da je zla krv postojala između njih dvojice godinama, dok drugi tvrde da su oduvek bili prijatelji. Malo ko od njihovih zemljaka veruje u motiv ljubomore s Bokićeve strane, jer je gospođa Bokić bliska rođaka preminulog i nije pokazivala više interesovanja za njega nego što bi se očekivalo da pokazuje prema krvnom srodniku.

Bilo kako bilo, muškarci su se posvađali juče oko pola četiri posle podne i navodi se da je Vučurević izazvao Bokića na dvoboj, na šta je ovaj pristao. Svedoci izjavljuju da je čovek koji sada leži mrtav ispalio prvi metak u dvoboju i promašio, i da je njegov revolver samo škljocnuo još jednom bez rezultata, pre nego što je Bokićev pištolj opalio. Istraga pištolja koji je koristio Vučurević ukazuje na to da je ispalio jedan metak, a da je kod drugog metka, koji nije opalio, pištolj samo škljocnuo. Jedna od napunjenih čaura izgleda kao da ju je udarila udarna igla na čekiću. Pištolj je staromodno oružje velikog kalibra, otprilike .44. Muškarci su bili udaljeni oko 5 metara kada se dvoboj odigrao, i Bokić se pokazao kao dobar strelac kada je odlučio da krene u akciju, jer je smestio dva metka u lice svog protivnika, dva u njegov desni kuk i jedan u palac ruke koja je držala oružje. Bokić je koristio kolt revolver dvostruke akcije, kalibra .32, model ‚Police Safety‘, sa cevi od 15 centimetara. Svih šest ležišta za metke je prazno, što ukazuje na to da je Bokić promašio jedan od šest metaka.

Odmah nakon pucnjave Bokić je došao ulicom Gold do ulice Mejn, gde je video sudiju Mura i prišao mu, mašući pištoljem i pokušavajući da na engleskom ispriča šta se dogodilo. Jedan prolaznik mu je uzeo pištolj i predao ga sudiji, i oružje se sada nalazi kod tog zvaničnika. Bokić je zatvoren u gradski zatvor, a kasnije prebačen u okružni zatvor u Dedvudu.

Mrtvozornik Holvi je pozvao porotu i drži istragu u prostorijama pogrebnog preduzeća Morgan & Mead dok Redžister ide u štampu. Šerif Planket je doveo Bokića na istragu radi identifikacije i uzimanja svedočenja.“

Čarls Bokić još se spominje u američkim novinama tog doba, i to u Sisseton Weekly Standard od 26. januara 1906. Njegovo ime navode čas kao Čarls, čas kao Gajo, i tvrde da je Slaven, a opisuju tuču u kojoj je „Slaven Džon Kapelino“ u svađi dvaput zabio nož u Bokića, jednom u grudi (od smrti ga je, kažu, spaslo rebro) i jednom u butinu. Kapelino je uhapšen, a Bokić je, uprkos teškim povredama, uspeo da se oporavi.

Još jedan okršaj u Lidu

Lid je bio poprište još jednog smrtonosnog okršaja, ovog puta između Majka Šuka (Mike Shuk), čije prezime pojedini istraživači prenose i kao Ćuk, i Džona Petrovića (John Petrovich).

Razlog sukoba bio je tako uobičajen za Divlji zapad – kartaška igra. Detaljno je opisan u listu Philip Weekly Review od 30. juna 1910:

„Još jedno ubistvo u Lidu

Majk Šuk preminuo je danas u podne od posledica sinoćnje pucnjave. Džon Petrović je pritvoru. Do problema je došlo tokom kartaške igre u salunu Nika Pupića oko 10 uveče.

Majk Šuk preminuo je u bolnici Sent Džozef u Dedvudu u 12.15 od posledica pucnjave. Ovo je je dovelo do toga da je Petrović zadržan pod optužbom za ubistvo. Detalji pucnjave slede.

Pucnjava se dogodila prošle noći oko 8.30 u salunu Nika Pupića u Lidu, a rezultat je bila smrt Majka Šuka u bolnici u ovom gradu, dok je Džon Petrović u okružnom zatvoru. Nije bilo moguće da se ranjeni čovek oporavi, jer je metak napravio rupu u njegovim crevima.

Prema izjavi samog Šuka na samrti, koju je uzeo državni tužilac Hefron prošle noći, on je došao u Pupićev salun malo pre pucnjave, a Petrović i još dvojica su već bili tu. Šuk im je rekao da je na putu da prisustvuje sastanku sindikata, ali su ga njih trojica ubedila da to ne uradi, već da zaigra karte s njima. Igrali su oslobađanje karata. Šuk je pasirao, Petrović je nastavio i izgubio. Odmah je bio toliko besan rezultatom da je rekao Šuku: „Ubiću te“, a onda je potegao pištolj i upucao Šuka u creva. Samo jedan hitac je opalio.

Šuk je odmah prevezen u bolnicu, ali nije pokušano vađenje metka, jer se verovalo da bi umro na operacionom stolu. Petrović nije pokušao da pobegne posle pucnjave i priveo ga je šerif Planket. Izjavio je šerifu da je pucnjava bila slučajna. Da su on i Šuk imali prijateljsku raspravu oko kartaške igre i da je pištolj slučajno opalio. Izjave dvojice očevidaca potvrđuju tvrdnje ranjenog muškarca, ali dodali su da je Petrović odmah nakon pucnjave rekao: ‚Jadan ja. Nije mi ostalo ništa osim da se ubijem.‘ Pokušao je da okrene pištolj ka sebi, ali mu je oduzet. Petrović je rekao policajcima koji su ga uhapsili da nije imao više razloga da upuca Šuka nego njih.

Tužilac Hefron naredio je privođenje svedoka, jer se plaši da će pokušati da napuste okrug.

I Šuk i Petrović su Slaveni i obojica su neoženjena.

Nik Pupić, vlasnik saluna u kome se tragedija dogodila, bio je odsutan u to vreme. Pištolj je nađen u salunu ovog jutra.

Dok je praznio Petrovićev pištolj, on je opalio u rukama šerifa Petrovića, ali nije došlo do bilo kakve štete niti je bilo ko pogođen.“

Prva egzekucija streljanjem u Nevadi

Širenje Amerike na Zapad završeno je 1912, čime, čime je, smatra se, završeno i doba Divljeg zapada. Upravo te godine izvesni Andrija Mirković, čije ime je pisano na više načina - Andrew Mircovich, Andrija Mircovich i Andriza Mircovich – ubio je Antona Gregovića (Antone Gregovich). Vesti o samom ubistvu nema, ali postoji jedna druga, zbog koje je Andrija ušao u istoriju američke savezne države Nevade.

„Svojim životom mora da plati

Sa stoičkom indiferentnošću i vojničkom hrabrošću, Andrija Mirković streljan je ovog jutra u zatvoru Karson za ubistvo Antona Gregoviča u Tonopi prošle godine. Prišao je odlučno smrtnoj stolici, odbio je da mu vežu oči i mirno se suočio sa cevima tri puške, od kojih je dve trebalo da mu gađaju srce. Dvadeset svedoka čekalo je i gledalo dok su formalnosti oko egzekucije završene. Onda je stigla komanda upravnika Dikersona: „Priprema, nišani, pali.“ Tri puške su opalile i Mirkovićeva glava je pala napred. Dr. D. Meklin proglasio je smrt trenutnom. Ovo je bila prva legalna egzekucija streljanjem u državi Nevadi,“ objavio je Daily Independent Elko 15. maja 1913.

(Telegraf Nauka)