Japanski istoričar razotkrio veliku tajnu Osmanlija: Ovo je bila prava svrha „verske tolerancije“ u carstvu

Osmansko carstvo bilo je naizgled veoma tolerantno prema drugim religijama. Međutim, „verska tolerancija“ bila je samo način kontrole zajednica sumnjivih vladajućem aparatu ove imperije. To tvrdi japanski istoričar Masajuki Ueno sa Gradskog univerziteta Osake.

„Nadzor stanovništva. Obaveza nošenja dokumentacije tokom putovanja. Ako dodamo tome prisustvo različitih religija sve to može da zvuči kao da je 2025, ali to je bio život u Osmanskom carstvu pre 200 godina. Međutim, ova tolerancija prema nemuslimanskim religijama bila je vezana za prva dva aspekta, pokazuje istraživanje profesora Masajukija Uenoa“, saopštio je Gradski univerzitet Osake.

Preporučujemo

„Osmansko carstvo postojalo je od oko 1300. do 1922,“ dodaju oni: „i u različitim periodima istorije vladalo je prostorima današnje Turske, Egipta, Grčke, Mađarske i šire. U vreme Grčkog ustanka Osmansko carstvo sprovelo je nekoliko promena kako bi održavalo kontrolu stanovništva, posebno u Istanbulu, prestonici imperije. Izdavali su unutrašnje pasoše, a nadzor je sprovođen ne infiltriranjem u nemuslimanske zajednice, uključjujući i grčku, već davanjem moći nemuslimanskim verskim vođama da kontrolišu svoje vernike.“

Iza priznavanja različitih religija i njihovih verskih vođa u osmanskom sistemu vlasti nije bila politika tolerancije, već sumnje, zaključio je profesor Ueno i ekspert za istoriju jermenskih hrišćana u Osmaskom carstvu.

- Razotkrivanje ove istorije pomaže u stvaranju mosta između onoga što znamo o Osmanskom carstvu tokom dva perioda koja se proučavaju odvojeno, ranog modernog (od 16. do 18. veka) i modernog (19. i početak 20. veka), u kontekstu serije novih studija koje su preispitale naše shvatanje odnosa prema nemuslimanima u imperiji. Nadam se da će ovo voditi do daljih diskusija – rekao je profesor Ueno.

U studiji objavljenoj u Comparative Studies in Society and History navodi se da je grčka pobuna protiv Osmanlija 1820-ih pojačala je sumnje vladajućih krugova imperije prema svim nemuslimanskim podanicima, a ne samo Grcima.

„Pobuna je bila veliki problem za vlast sultana Mahmuda II, koji je pokušao da eliminiše uticajne lokalne zvaničnike i uspostavi centralizovanu političku moć. U ovom kritičnom trenutku za imperiju, tenzije su izbile između centralne vlasti i janičara o proterivanju derviša iz bektašijskog reda, kojeg su prvi smatrali kadžarskim špijunom, a drugi poštovali i štitili. Dok su pregovori dve strane o sudbini navodnog špijuna trajali, neki članovi janičarskog korpusa pokušali su da naprave diverziju. Izjavili su da ‚pravoslavnim hrišćanima i jermenskim nevernicima‘ u Istanbulu nikako ne sme da se veruje. Pozivajući se na glasine da će evropske države okupljene oko pape podržati grčke pobunjenike, oni su zahtevali da centralna vlast ili protera pravoslavce i Jermene iz Istanbula, ili ih masakrira, ili da dozvolu janičarima da to urade“, navodi se u studiji i dodaje:

„Ekstremno nasilan zahtev da se eliminiše skoro polovina stanovnika Istanbula nije prihvaćen, ali Mahmud II se jeste delimično slagao sa janičarima kada je izjavio: ‚Jasno je da nijednoj pravoslavnoj zajednici ne verujemo‘. Osmanlije, koje su više od 300 godina dozvoljavale različitim religijama da žive u prestonici sada su ovaj diverzitet smatrali problematičnim. Grčki ustanak 1821. dramatično je pojačao brige jer slični ustanci – uključujući srpske ustanke i ustanak vahabija na perifernim delovima carstva – nisu kao Grčki bili u centralnim delovima.“

Već 1826. ukinuti su janičari, a uveden je i unutrašnji pasoš.

„Prisustvo pravoslavaca bilo je tako veliko u Istanbulu da je vlast da bi kontrolisala njihovo kretanje morala da raširi svoj nadzor na sve, zato je i uveden unutrašnji pasoš. Da bi Osmanlije držale pravoslavce i drugo nemuslimansko stanovništvo pod kontrolom, izazov je bio kako da verifikuju njihov identitet. Odgovor je bio da članove tih zajednica uključe u sistem nadzora. Tako su u vlast uključili sveštenike nemuslimanskih zajednica. Do ranog 19. veka Osmanlije su koristile mrežu pravoslavaca i Jermenski patrijarhat u Istanbulu da prikupljaju poreze i sprečavaju prelazak ovih hrišćana u katoličanstvo. Sada su morali da u to uključe i druge predstavnike kako bi imali širu sliku vlasti i šta rade ljudi različitih grupa pod njihovom vlašću“, piše u studiji japanskog profesora.

(Telegraf Nauka/OMU)