Vreme čitanja: oko 7 min.
Kako upokojiti vampira: Živi mrtvaci od Dušanovog zakonika do 20. veka
Vreme čitanja: oko 7 min.
Arheološka otkrića sve češće pokazuju koliko je u prošlosti bio rasprostranjen strah od pokojnika koji ustaje iz groba, a posebno su zanimljivi stari opisi borbi sa njima na našim prostorima
Nemački arheolozi u Opinu su otkrili skelet „zombija iz kamenog doba“ – muškarca koji je živeo pre oko 4.200 godina, a koga su se savremenici toliko plašili da su na njegove noge postavili ogroman kamen kako ne bi mogao da ustane iz groba. Nekoliko dana ranije objavljena je rekonstrukcija lica „vampirice iz Venecije“, žene sahranjene u 16. veku s ciglom nabijenom u usta kako se ne bi hranila leševima, a tokom leta u Poljskoj su pronađeni i ostaci „vampirskog deteta“ iz 17. veka, čiji skelet je zakopan s licem nadole i čeličnim katancem oko nogu.
Ovo su samo neki primeri arheoloških potvrda toga koliko su se ljudi u prošlosti ozbiljno plašili pokojnika koji ustaju iz groba, bez obzira na to kako su iz zvali. Verovatno najpoznatiji živi mrtvaci danas su zombiji, preuzeti iz haićanskog folklora, ali sličnih bića bilo je i kod Francuza, gde su nazivani „povratnicima“ ili revenant, i kod Nemaca gde je korišćen termin wiederganger ili „onaj ko ponovo hoda“. Grobnice sa kocima, ekserima, kamenom ili drugim sredstvima koja su služila da se „upokoji vampir“ pokazuju da su slične strahove imali i u Staroj Grčkoj i Rimskom carstvu, ali i mnogim drugim delovima sveta. U srpskoj tradiciji za oživele pokojnike uglavnom su korišćeni termini vampir i vukodlak.
Preporučujemo
Otkriven zombi iz kamenog doba: Toliko su ga se plašili da su posebnim običajem hteli da ga zadrže u grobu
Oživela „vampirica iz Venecije“, stručnjaci se sukobili zbog njenog lica
Šta piše u Dušanovom zakoniku, a šta u bečkoj štampi
Koliko je ovo verovanje bilo rasprostranjeno na našim prostorima najbolje ilustruje to što su tokom vekova zabeleženi različiti primeri uništavanja tela pokojnika za koga se verovalo da se povampirio. I tih primera ima od Dušanovog zakonika, koji to strogo zabranjuje, preko bečke štampe do novina 20. veka.
„I ljudi koji vradžbinama uzimaju iz grobova, te ih spaljuju, to selo, koje to učini, da plati vraždu, a ako bude pop na to došao, da mu se uzme popovstvo“, navedeno je u članu 20 Dušanovog zakonika.
Da su ipak strahovi od povampirenih pokojnika i praksa uništavanja njihovih tela u grobovima nadživeli srednjovekovnu srpsku državu pokazuje izveštaj austrijskog provizora Frombalda iz 1725, u vreme kratkotrajne vlasti Austrije nad Srbijom. Događaj, o kome su pisali bečki Fosiše cajtung, ali i drugi evropski mediji, smatra se jednim od prvih i najdetaljnih izveštaja o borbi sa vampirom.
- U ovoj zemlji postoji jedna kopija pismenog izveštaja koji je carski provizor u gradištanskom srezu uputio slavnoj administraciji. U ovom izveštaju govori se o jednom neobičnom događaju. Ima već deset nedelja kako je umro u selu Kisolova (Kisiljevo), ramski distrikt, tamošnji građanin po imenu Petar Plogojovic (Blagojevic) i sahranjen po rackom (srpskom) običaju. Posle izvesnog vremena umrlo je u istom selu za osam dana devet lica, kako mladih tako i starih, posle bolesti koja je trajala samo 24 sata. Ova lica izjavljivala su na svojim samrtničkim posteljama, pred mnogim svedocima, da im je pomenuti Blagojević dolazio u snu, naslanjao se na njih, davio ih… i sad moraju da umru – citira Fosiše Cajtung Frombaldov izveštaj i nastavlja:
- Zbog toga su seljaci rešeni najodlučnije da otvore grob Petra Blagojevića i da vide da li se zaista ovi i ovakvi znaci mogu naći i primetiti. Kako ove ljude nisam mogao ni milom, ni silom da odvratim od njihove odluke, to sam otišao u selo Kisiljevo sa gradištanskim popom i tamo smo na groblju našli već otkopano telo Petra Blagojevića. Pregledali smo pažljivo telo i našli smo sledeće istine: prvo nismo osetili ni najmanji zadah od ovog tela, niti iz njegovog groba, niti onaj opšti mrtvački misris… U njegovim ustima primetio sam sa najvećim iznenađenjem malo sveže krvi, koju je, po opštem mišljenju i kazivanju, isisao iz onih koje je umorio. Pošto smo ja i pop ovo sve videli, narod je u najvećoj hitnji zaoštrio jedan kolac i njime probo mrtvaca posred srca. Pri ovom bodenju pojavila se sasvim sveža i crvena krv… Krv je takođe potekla kroz uši i nos. Posle su po običaju za ovakve slučajeve, spalili telo i pretvorili ga u pepeo.
Vukov opis „stvari kojijeh nema“
O ovom verovanju u svojoj knjizi „Život i običaji naroda srpskog“ pisao je i Vuk Karadžić.
- Vukodlak se zove čovjek u kojeg (po pripovijetkama narodnijem) poslije smrti 40 dana uđe nekakav đavolski duh, i oživi ga (povampiri se). Po tom vukodlak izlazi noću iz groba i davi ljude po kućama i pije krv njihovu. Pošten se čovjek ne može povampiriti, već ako da preko njega mrtva preleti kakva tica, ili drugo kakvo živinče prijeđe: zato svagda čuvaju mrca da preko njega što ne prijeđe – napisao je on u odelju „Verovanje stvari kojijeh nema“.
Kako je objasnio, kada mnogo ljudi umre, stanovnici pogađaju ko se povampirio, a onda se daju u akciju.
- Ako se o kom uvjere i dogodi se da ga iskopavaju, onda se skupe svi seljaci s glogovijem koljem (jer se on samo glogova koca boji), pa raskopaju grob i ako u njemu nađu čovjeka da se nije raspao, a oni ga izbodu onijem koljem, pa ga bave na vatru te izgori – zapisao je Karadžić.
I Batut proučavao ovaj običaj
I Milan Jovanović Batut, čuveni lekar, univerzitetski profesor i utemeljivač Medicinskog fakulteta, bavio se ovom pojavom.
- Još jedan je slučaj oko samrtnika, gde se može užasno pogrešiti. To je istina i u drugih naroda, ali nije kao kod nas. Ja držim da se kod nas kud kamo više sahrani živih ljudi, a sve stoga što narod ili ne zna ili neće da veruje da se može za dugo samo obamreti. Vi ste jamačno slušali gde se pripoveda da se koji mrtvac posle nekog vremena probudio i ustao. Ima ih koji su tako što i doživeli. Ali mi to ne verujemo onako kao što valja verovati, mi odmah udarimo u praznoverje. Je li se čula lupa po grobnici, ječanje i stenjanje na groblju, odmah naš narod veli da se kogod povampirio. Najsrčaniji ljudi u selu vode ždrepca na groblje, pa ako ždrebav pređe preko groba, onda je zacelo vampir u grobu. Grob se istina raskopava, ali ne da se jadnik izbavi, nego da ga probodu i pretuku glogovim koljem i da ga bave na vatru – naveo je on u listu Glas naroda od 26. maja 1874. i dodao:
- Sam sam slušao taku jednu priču. U nekom selu razboli se mlada i naprasno umre. Ukućani navale, te je odmah sahrane. Sutradan pričahu čovani, što su pasli ovce oko groblja, da su čuli iz novog groba lupu i jauk. Što beše srčanije potegne na groblje pa raskopavaj grobnicu. Tek behu blizu sanduka, a zaklopac se poče dizati. Ustravljeni „junaci“ polete kud koji, pričajući po selu da se mlada povampirila i a je ustala. Jadna mlada ne mogaše odmah kući, koje sa slabosti, a koje od stida, što je u sanduku sve haljine pocepala te pola gola bila. Kad se smrklo, vrati se kući i pokuca na prozor da bi joj otvorili. Iznutra pitahu ko je, a ona se kaže. Za čas opali puška, a jadnica pade mrtva. Ubio je muž misleći da se povampirila. Takvih je priča u nas dosta .
Baba vračara i povampirena majka
I u međuratnoj štampi bilo je mnogo tekstova o navodnim pojavama vampira. Tako je Vreme 31. decembra 1933. objavilo tekst „Neverovatan slučaj praznoverja: Dva brata u ponoć odlaze na grob svoje majke, raskopavaju ga i probadaju glogovim kocem“.
- U našem narodu još i danas postoji verovanje u zagrobni život, veštice, vampire i razne duhove, dobre i rđave, koji se noću pojavljuju i čine zla ljudima. U selu Čičkovi, u srezu ariljskom, u kući uglednog domaćina Marka Žižakovića nedavno se pojavio jedan takav „duh“. On je, istina, bio miran i nije činio nikakva druga zla ukućanima, sem što je noću, obično u gluvo doba, besno lupao po tavanu kuće u kojoj su živeli Markovi sinovi Dragiša i Srećko sa svojim ženama i sestrom Ljubinkom. Događaj o kome se sa strahom govorilo u celom kraju imao je i svoje kobne posledice. Troje male dece u kući Markovoj umrlo je za kratko vreme. Jedna baba, inače poznata i čuvena vračara, poučila ih je, naravno uz dobre pare, kako da se zla oproste. Ona se setila da je njihova majka, pokojna Perka Žižaković, umrla pre tri godine. Dovodeći u vezu dan sahrane pokojne Perke sa pojavom tajanstvenog duha u kući Markovoj, vračara je sa sigurnošću „utvrdila“, da se pokojna Perka povampirila i da njezin nemirni duh luta noću po kući Markovoj, praveći džumbus – piše Vreme.
Dragiša i Srećko, nastavlja se, bili su „zaprepašćeni“.
- Ratovati protiv duha svoje majke, čak i onda kad je on rđav, nije lako. Ali zlo se moralo suzbiti. Baba-vračara im je ovjasnila da se vampira mogu oprostiti samo tako, ako u gluvo doba noći raskopaju grob svoje majke i glogovim kocem probodu leš – navelo je Vreme, a slučaj je završio na sudu.
(Telegraf Nauka)
Povezane vesti
Nisam znala za kletvu, pa sam dobila rak dojke! Vraćam ukradeno kamenje: Šokantno pismo stiglo u razoreni grad
Nauka Telegraf zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Savest
- U našem narodu još i danas postoji verovanje u zagrobni život, veštice, vampire i razne duhove, dobre i rđave, koji se noću pojavljuju i čine zla ljudima. U selu Čičkovi, u srezu ariljskom, u kući uglednog domaćina Marka Žižakovića nedavno se pojavio jedan takav „duh“. Zavisi koliko ljudi imaju znanja i vere u onostrani svet. Vecina misli da smo mi ljudi i ovaj zemaljski vidljivi svet, jedan i jedini svet koji je postojan i stvaran. Mi koji smo procitali mnogobrojne stare knjige i spise, znamo da postoji vise svetova. Pre ljudskog roda imali smo zivotinjsko carstvo. Bog je imao u svom carstvu duhove, duhovni svet, odlucio je da te duhove materijalizuje, da im da telo, dar govora i ljubav. Da se boze i mnoze, da nasele zemlju i slave Boga. To sto su se mnogi odmetnuli od Boga je druga prica. Naravno da postoji posmrtni zivot ili zagrobni zivot, naravno da postoje osobe koje se kao utvare pokazuju ljudima u nevremeno doba ali se ponkad pokazu i u predvecerje, nakon zalaska sunca. Ko nije doziveo taj ne veruje. Ja sam doziveo bezbroj puta da mi se u kasnim vecernjim satima ukazu pokojnici. Znam da su bili pokojnici jer sam ih prepoznao i shvatio sam poruke. Cuvali su me na neki nacin. Postoje i vestice, uverio sam se u to. Ako zelite da verujete ili ne ali to je istina. Nisam lud, psihicki sam vrlo stabilan i zdrav covek, bavim se raznim poslovima ali sam odlucio da istrazujem i ove fenomene. Ljudi koji su imali susret sa pokojnim dusama cute.
Podelite komentar