Otac ga oslepio, sin porazio i zatočio: U manastiru Žiča na današnji dan krunisan kralj Stefan Uroš III
Srpski kralj Stefan Uroš III, poznatiji kao Stefan Dečanski, krunisan je na današnji dan, 6. januara 1322. godine, u manastiru Žiča.
Preporučujemo
Poslednji rimski car krunisan na današnji dan: Majka mu je bila srpska princeza Jelena
One su strah i trepet mora i okeana, ali… Ove predatore u Mediteranu toliko ubijaju da im preti nestanak
Ovaj srednjovekovni vladar rođen je, kako veruju istoričari, oko 1275. godine (mada ima i onih koji navode da je došao na svet posle 1284). Ipak, ono što se zna jeste da se definitivno prvi put spominje u dokumentima u vreme tenzija između njegovog oca, kralja Stefana Uroša II Milutina, i tatarskog kana Nogaja, a zbog sukoba sa bugarskim velikašima pod njegovom zaštitom.
Talac tatarskog kana
„Razvojem događaja najnezadovoljniji bio je kan Nogaj, čije su vazale Srbi dva puta teško porazili. Stoga je počeo da se priprema za veliki pohod na Srbiju. Buru koja se spremala Milutin je otklonio veštim potezom. Njegovi poslanici pružili su moćnom kanu uveravanja da Bugarska više neće biti uznemiravana i doneli izjavu pokornosti. Nogaju je kao zaloga poslat Milutinov najstariji sin Stefan s nekoliko pripadnika vlasteoskog staleža. Nešto kasnije, sukobi među Tatarima i Nogajeva smrt otklonili su svaku opasnost koja je Srbiji pretila s te strane“, piše u Istoriji srpskog naroda I.
Kako se dalje navodi, Stefan se ponovo našao u centru istorijskih zbivanja u vreme izmirenja njegovog oca Milutina i strica Dragutina, takozvanog sremskog kralja. Tada je već upravljao Zetom.
„Posle izmirenja pitanje naslednika srpskog prestola ostalo je otvoreno, a najviše razloga da bude zabrinut za svoju budućnost imao je Milutinov sin Stefan. Očevidno je da su događaji dobili po njega nepovoljan tok. U jeku sukoba između Milutina i Dragutina, on je bio očev mezimac, njega je Milutin spominjao u poveljama, njegovu legalizaciju je nastojao da obezbedi u svojim pregovorima s papom. I, što je važnije, Stefanu je bila data na upravu oblast koju je ranije držala kraljica Jelena. Tom oblašću, čije je jezgro činila Zeta sa svojim privredno jakim gradovima, Stefan je samostalno upravljao, a stranci su ga smatrali kraljem. Odlučan očev stav u odnosima s bratom Dragutinom Stefanu je sasvim odgovarao, dok je vraćanje na uslove Deževskog sporazuma slabilo njegove pozicije i dovodilo u pitanje njegovu kasniju ulogu u političkom životu“, navodi se u Istoriji srpskog naroda I i dodaje:
„Stefana nisu ugrožavali samo stric Dragutin i njegov sin Vladislav preko obaveza koje je otac preuzeo u Deževu, već i stav rođenog oca pritisnutog posledicama burnoga porodičnog života i rukovođenog obzirima prema porodici svoje poslednje žene Simonide, koja je bila mnogo mlađa od Stefana. Pre Simonide, Milutin je imao najmanje tri žene. Iz jednog od tih brakova Milutin je imao sina Konstantina, koji se u izvorima pojavljuje tek pred kraj očeve vladavine.“
Navodni planovi kralja Milutina da za naslednika proglasi jednog od Simonidine braće, tj. vizantijskih prinčeva, doveli su do sukoba između njega i Stefana.
Pobuna i surova kazna
„Životopisac Milutinov Danilo, kasniji arhiepiskop, savremenik tih događaja i jedini izvor koji govori o sukobu između oca i sina, potpuno je na Milutinovoj strani. Prema njegovim obaveštenjima, koja ne možemo proveriti, sin je odlučio da zbaci oca s prestola, a na takvu odluku je uticala vlastela u njegovoj državi. Velikaši iz Stefanove okoline podsticali su ga na pobunu, obećavali svoju podršku, ali su i ucenjivali mladoga vladara: 'Ako li nas ne poslušaš, to se mi više nećemo zvati tvoji', pripisuje Danilo pretnju uticajnoj vlasteli. (...) U vojnim akcijama, međutim, inicijativu je imao Milutin. Pošto nije uspeo da privoli sina da se umiri i pokori, pošao je s vojskom u zetsku oblast. Stefan se pred njim povukao i sklonio na drugu obalu reke Bojane. Negde u okolini Skadra, gde je Stefan imao svoj dvor, povedeni su pregovori u kojima je Milutinu pošlo za rukom da navede sina da mu se potčini i zatraži oproštaj. Po pričanju Danilovom, Milutin je prihvatio sina, zagrlio ga, ali mu nije velikodušno oprostio. Strahovao je u srcu, priča Danilo, od onoga što ga čeka u starosti ako sina ostavi na slobodi. Naredio je da sina vežu gvozdenim uzama, a velmože kraljeve odobrile su takav postupak“, piše u Istoriji srpskog naroda i dodaje:
„Stefan je posle toga poslat u 'slavni grad Skoplje', gde su ga neki očevi dvorani oslepili. Svrha toga surovog postupka bila je jasna: lišavanjem očnjeg vida Stefan je, po srednjovekovnim shvatanjima, bio onesposobljen za vladanje, a time i onemogućen da ubuduće istupa kao pretendent na kraljevski presto. Stefanova stradanja time nisu bila završena. Sa ženom i dvoje dece – jedno je bio kasniji prestolonaslednik i vladar Dušan – Stefan je bio predat caru Androniku II i pod njegovim nadzorom proživeo je u Carigradu sedam godina kao izgnanik.“
„Oštri sukob između oca i sina i surovo kažnjavanje sina uzbuđivali su maštu savremenika, a i kasnijih istoričara i književnika, koji su taj događaj uzimali za temu svojih spisa. Veoma brzo se proširila priča da je Milutin oslepio sina pod uticajem svoje mlade žene Simonide. Maštu je dražila i činjenica da je surova kazna promašila cilj jer je Stefan kasnije mogao da pokaže da je progledao. I o tome su se pronosile razne glasine. Po jednoj od njih, krvnik koji je izvršavao kaznu bio je podmićen, pa nije do kraja obavio svoj strašni posao. Nismo sigurni da je Stefan ostao pošteđen baš na taj način, ali i sam Danilo II jasno potvrđuje da Stefan nije bio potpuno oslepljen, jer hvali cara Andronika II što je to čuvao kao tajnu. Stefanova pobuna protiv oca nije dugo trajala, a odigrala se najverovatnije u prvoj polovini 1314.“
Sukob naslednika i čudo
Pred kraj Milutinove vladavine broj potencijalnih naslednika prestola se smanjio – ostao je samo Konstantin, o kome se skoro ništa ne zna.
„Oslepljeni Stefan nije, međutim, bio zaboravljen u dalekom Carigradu. Njegovi vapaji i molbe da ga puste da se vrati u zemlju našli su odjeka u srpskim crkvenim krugovima. (…) Milutin je, najzad, popustio i prihvatio sina, koji se u Srbiju najverovatnije vratio u toku 1320. godine. Otac mu je dodelio za izdržavanje župu Budimlju. Milutinu je tada bilo preostalo još malo dana, ali to nije mogao znati ni on sam, niti su to mogli znati ljudi iz njegove okoline. Iako je ispunio skoro četiri decenije vladavine, Milutin, ipak, nije bio u dubokoj starosti. Vodio je, istina, život pun napora i uzbuđenja u kome su periodi mira i spokojstva bili retki. Bolest ga je zadesila iznenada, a agonija je dugo trajala. U Nerodimlji, jednoj od kraljevskih rezidencija, pao je u postelju i izgubio moć govora. (...) U državi se kraljeva ruka nije osećala, a naslednik prestola nije bio uveden u vlast, možda ni dovoljno odlučno određen. U metežima, vojnici su se sukobljavali, napadali i pljačkali, a sve se to nastavilo i posle kraljeve smrti. Ugrožena je čak bila pogrebna povorka koja je pratila kraljevo telo iz Nerodimlje u Banjsku, gde mu je još za života bio pripremljen grob“, piše u Istoriji srpskog naroda I i dodaje se:
„Nije poznato gde su se i s kakvim snagama zatekli Milutinovi sinovi u trenutku očeve smrti. U povelji za svoju zadužbinu, Dečanski manastir, Stefan Uroš III veoma uopšteno prikazuje tok događaja: Bog mu se smilovao, vratio mu očnji vid i postavio ga na presto za vladara svih očevih zemalja. Bio je krunisan bogodarovanim vencem kraljevstva srpskog na Bogojavljenje, 6. januara 1322. godine. Između krunisanja i Milutinove smrti, 29. oktobra 1321. godine, proteklo je sedamdeset dana ispunjenih bar jednim delom unutrašnjim borbama, koje nismo kadri da rekonstruišemo. Prvi životopisac Stefanov pripisuje najveći značaj vesti o tome da je progledao. Tek posle krunisanja došlo je do borbe s Konstantinom, koji nije prihvatio ponudu da ima drugo dostojanstvo u državi, već je iznudio bitku u kojoj je poginuo.“
Vladavinu Stefana Dečanskog obeležili su prvo sukob sa Stefanom Vladislavom II, sinom kralja Dragutina, a zatim i napadi iz Bosne, pa iz Bugarske i Vizantije. Ipak, ubedljiva pobeda kod Velbužda pokazala je da je on imao najsposobniju vojsku.
Međutim, zbog ženidbe sa vizantijskom princezom Marijom Paleolog došlo je do tenzija između kralja Stefana Uroša III i mladog kralja Dušana.
Sukob sa sinom i kraj u Zvečanu
„O uzrocima sukoba imamo dve protivrečne verzije. U prikazu Danilovog učenika sva krivica je bačena na Stefana Dečanskog. On je Dušana omrznuo savršenom mržnjom, hteo je čak ljutom smrću osuditi svoga sina. On je digao vojsku na sina, koji je bio poslušan i koji je izbegavao sukob, i ušao je u zetsku zemlju do grada Skadra. Vizantijski istoričar Nićifor Grigora, koji je odlazio sam u Srbiju, poznavao srpskog kralja i ostavio dragocene vesti o Srbiji onoga vremena, najvažniju ulogu daje vlasteli, a za vinovnika sukoba smatra mladoga kralja. Ovaj je bio pripreman za prestolonaslednika, ali je počeo da se brine za svoju budućnost i da strahuje otkako je otac dobio decu u drugom braku. Njegovo podozrenje i strahovanja podsticale su velmože. Oni su mu obećavali podršku i podstrekivali ga da ustane protiv oca. Uloga vlastele je, bez sumnje, bila velika, jer je spominje i Danilov učenik opisujući kraj borbi, pošto je on, za razliku od Grigore, znao da su otac i sin u dva maha ratovali“, navodi se u Istoriji srpskog naroda I i dodaje:
„Koliko je dugo sukob tinjao i sazrevao, danas se ne može reći, a nismo ni sigurni kada je izbio. S mukom postignuti mir između oca i sina trajao je samo tri meseca. Po pričanju Danilovog učenika, uzrok novog sukoba bila je mržnja starog kralja prema sinu, a neposredan povod bio je poziv Dušanu da dođe ocu. Bojeći se susreta sa ocem, jer je verovao da se 'sprema na moje zaklanje za nikakvu krivicu', Dušan je pozvao svoju vlastelu da pođe 'u strane narode da ne poginemo prevremenom smrću'. Vlastela mladog kralja se, međutim, odlučno usprotivila takvoj nameri. Mladi kralj je mogao da beži sam ili da s vlastelom preduhitri planove svoga oca i na taj način spase život. Dušan je, prema ovom jednostranom i neodređenom kazivanju, popustio pred navaljivanjem svojih velikaša i krenuo s malom vojskom da napadne oca. Stefan Dečanski je bio iznenada opkoljen u svome dvoru u Nerodimlji, najverovatnije 21. avgusta 1331. Pošto nije bio kadar da organizuje odbranu, pobegao je s malobrojnom pratnjom u tvrđavu Petrič, a u Dušanove ruke su došli dvor i riznica. U njegovoj vlasti je ostala i maćeha Marija Paleolog sa svojom decom. Posle toga Dušan je nastavio da progoni oca. Ponovo ga je opkolio u Petriču i prisilio na predaju. Dečanski je sa ženom i decom iz drugog braka zatvoren u zvečansku tvrđavu, gde je posle nešto više od dva meseca, pod nejasnim okolnostima, izgubio život (11. novembra 1331).“
Na presto je tada stupio novi srpski kralj, a kasnije i car Stefan Uroš IV Dušan.
(Telegraf Nauka)
Povezane vesti
Poslednji rimski car krunisan na današnji dan: Majka mu je bila srpska princeza Jelena
Moć tevtonskih vitezova srušena u bici kod Grinvalda: U blizini bojišta iskopano retko oružje iz srednjeg veka
Dragulj kao za vojvodu: Srednjovekovno blago pronađeno u šancu
Junaci s Čegra „oživeli“ posle 2 veka: Ovako je pogibiju opisao otac moderne istorije - krivi NESLOGA I IZDAJA
Video: Ključna godina za Nikolu Teslu
Nauka Telegraf zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
