Da li su Srbi pomogli Turcima da osvoje Balkan? Srpski istoričar analizirao skandalozne tvrdnje, evo šta kaže

Prikaz Kosovskog boja... Foto: Roger-Viollet via AFP / Roger Viollet / Profimedia

„Kosovski boj je centar mita o tome da su Srbi branili hrišćanstvo od Turaka“, ali su „u realpolitici posle 1389. srpske elite imale su presudnu ulogu u potčinjavanju Balkana Osmanskom carstvu“, a „srpski velikaši intervenisali su u korist Osmanlija, protiv njihovih hrišćanskih protivnika“. Ove šokantne tvrdnje austrijskog istoričara Olivera Jensa Šmita iznete su u eseju „‘Borili su se uz Turke, protiv svoje volje, ali nije bilo drugog načina‘: Opservacije o srpsko-osmanskim odnosima od bitke na Kosovu do pada Srpske despotovine (1389-1459)“, a nedavno ih je prenela i Koha, medij na albanskom jeziku.

Već posle prvog pogleda na iznete zaključke jasno je da se Austrijanac, profesor istorije Jugoistočne Evrope na Univerzitetu u Beču, poziva na neke činjenice kako bi doneo zaključke koje želi, ali da su oni više u skladu sa modernim nego srednjovekovnim pogledom na Balkan i narode na njemu. Teze o „mentalitetskoj bliskosti“ Srba i Turaka u 14. i 15. veku ili „manevrisanju srpske elite između istoka i Zapada“ i njenim „pogrešnim procenama“ pokazuju da on nauku podređuje propagandi i modernim predrasudama.

Preporučujemo

Između Turaka i Ugara

Despot Stefan Lazarević... Foto: ART Collection / Alamy / Alamy / Profimedia

Telegraf Nauka razgovarao je sa istoričarem dr Aleksandrom Ivanovim, ekspertom za srednji vek, o tezama koje iznosi Oliver Jens Šmit. Na pitanje da li ocene o presudnoj srpskoj pomoći Osmanlijama od Kosovske bitke do pada Smedereva mogu da se primene na srednji vek, gde su vazalni odnosi bili složeni, on kaže:

- U srednjem veku nije bio redak slučaj da neko bude vazal više ljudi istovremeno, ali ono što je nesvakidašnje u situaciji u kojoj su se našli naslednici kneza Lazara je bilo to što su bili vazali dveju moćnih susednih država koje su međusobno bile u neprijateljstvu. Nakon bitke kod Angore 1402. godine, Stefan Lazarević je postao vazal ugarskog kralja Žigmunda, ali je Osmansko carstvo, uprkos porazu koji mu je naneo Tamerlan i borbi između Bajazitovih naslednika, i dalje bilo previše snažno da bi se bez ozbiljnog rizika smele raskinuti vazalne veze sa njim. Posle poraza kod Nikopolja, Žigmundova politika prema Turskoj je bila defanzivna. Ugarski kralj se posvetio uvećavanju svoje moći i ugleda krunisanjem za cara Svetog rimskog carstva i borbi protiv pobunjene husitske Češke, a njegov veoma važan oslonac u borbi protiv Turaka su bili balkanski vazali Ugarske koji su formirali niz tampon-država prema Osmanlijama: kralj Bosne, srpski despot i vojvoda Vlaške. U poslednjim godinama vladavine despota Stefana, Turska se oporavila od poraza kod Angore i otpočela sa napadima na despota zbog njegove bliske saradnje sa Ugarskom. Stefanov naslednik, despot Đurađ Branković, se našao u nezavidnoj situaciji da mora da, ne bi li očuvao državu kojom je vladao, balansira između dve sukobljene sile kojima je bio vazal, zbog čega mu ni Ugri ni Turci nikada nisu potpuno verovali.

Šmit kao primere ključne srpske pomoći Turcima navodi bitke na Rovinama 1395. i kod Nikopolja 1396.

Slika „Spasavanje ugarskog kralja Žigmunda“ Hermana Knakfusa opisuje bitku kod Nikopolja... Foto: akg-images / akg-images / Profimedia

- Bitka na Rovinama se okončala turskim porazom, a bitka kod Nikopolja turskom pobedom. Srpska vlastela koja je u te dve bitke vojevala na strani Turaka je vršila svoje vazalne obaveze prema Bajazitu I, dok tada niko od njih nije imao takve obaveze prema kralju Ugarske. Šta bi im se dogodilo u slučaju da se tada nisu pojavili na bojištu pokazuje primer Vuka Brankovića, koga su kao nevernog vazala Turci bacili u tamnicu u kojoj je uskoro skončao. Stefan Lazarević je imao veoma istaknutu ulogu u bici kod Nikopolja, ali ne i odlučujuću u onoj meri u kojoj se to obično misli: do krstaškog poraza u njoj je došlo zbog nejedinstva komande, preterane samouverenosti zapadnih ratnika koji nisu poznavali način ratovanja Turaka, i protivnapada turskih rezervi koji je slomio francuske krstaše – kaže dr Ivanov i naglašava:

- Posao istoričara nije da nagađa „šta bi bilo kad bi bilo“, ali, ako znamo da državu Osmanlija nije srušio katastrofalan poraz u bici kod Angore, samo šest godina kasnije, ne vidim osnove za pretpostavku da bi, da je hrišćanska strana pobedila u bici kod Nikopolja, to neminovno dovela do proterivanja Turaka sa Balkanskog poluostrva.

Mentalitetska bliskost Srba i Turaka

Šmit navodi i, u najmanju ruku, čudnu tezu da su srpskim plemićima Osmanlije bile „mentalitetski bliže nego katoličke sile Mađarska i Venecija“.

- Ne vidim kako bi se ova pretpostavka o „mentalitetskoj bliskosti“ mogla dokazati. Štaviše, ona deluje kao projektovanje današnjih predrasuda o „napola orijentalnim Balkancima“ u daleku prošlost. Srednjovekovne srpske zemlje su, van svake sumnje, bile deo hrišćanskog, a ne islamskog kulturnog kruga i, iako u njima preovlađuje vizantijski uticaj, kulturni uticaj Zapada je takođe bio prisutan zbog susedne Ugarske i krajeva na obalama Jadrana naseljenih rimokatolicima, kao i trgovačkih veza sa Zapadom posredstvom Dubrovnika. U Srbiji u poznom srednjem veku, iako su i vladajuće dinastije i većinsko stanovništvo bili pravoslavne vere, postojala je i znatna katolička manjina: katoličko stanovništvo u primorskim krajevima, dubrovački trgovci, saski rudari, najamnici sa Zapada u službi srpskih vladara... U svakom većem mestu u srpskim državama srednjeg veka su, pored pravoslavnih, živeli i katolici, i postojala je i katolička bogomolja. Na ovom mestu valja pomenuti da je u državi Nemanjića verska tolerancija između pravoslavnih i katolika bila veća nego u mnogim drugim srednjovekovnim državama. U službi srpskih despota često srećemo i katolike, naročito Dubrovčane. Stoga, ne možemo da tvrdimo da je antagonizam prema katoličanstvu terao srpske vladare u naručje islamskih osvajača – kaže dr Ivanov.

Nepoverenje između despota Đurđa Brankovića i Ugarske, dodaje on, dolazilo je zbog toga što despot nije želeo da ugrozi svoju državu, koja je posle prvog pada pod vlast Osmanskog carstva uz mnogo truda i žrtava obnovljena 1444, kako bi podržao ugarske pohode protiv Turaka.

- Pritom, bio je svestan da su ugarski vlastodršci često bili sebični u svojoj želji da se njime okoriste kao oruđem protiv Turaka. Despot Đurađ je bio iskusan državnik, potpuno svestan kolika je bila moć Osmanskog carstva, i pravilno je procenio da su ugarski pohodi koji su se okončali porazima kod Varne 1444. i na Kosovu 1448. bili loše pripremljeni i da bi, ako bi im se olako pridružio, sve stavio na kocku, jer bi u slučaju poraza Turci konačno uništili njegovu državu. Takvom politikom je, barem za neko vreme, produžio postojanje Srpske despotovine, ali mu je ona donela optužbe za izdaju hrišćanske stvari i sukob sa moćnim ugarskim vojskovođom Jovanom Hunjadijem i njegovom porodicom. Omraza između Hunjadija i Brankovića neće iščileti ni kada su se zajednički suprotstavljali Turcima, kao što je to bilo prilikom opsade Beograda 1456, i trajaće sve do pada Srpske despotovine pod Turke – objašnjava Aleksandar Ivanov.

Smederevo je palo pod osmansku vlast 1459. godine... Foto: Mitar Gavric / Panthermedia / Profimedia

Odnosi sa Zapadom

Kada je reč o Mlečanima, dodaje, između njih i srpske vlastele, naime Balšića, Lazarevića i Brankovića, dolazilo je do ratova zbog teritorija u primorju.

- Mletačka republika je svoju spoljnu politiku vodila krajnje pragmatično, i nikada nije dopuštala da ideje o borbi protiv islama prevagnu nad njenim materijalnim interesima. Zbog toga se, u vremenu uspona Osmanskog carstva, dešavalo da i Mlečane optuže da su izdajice hrišćanske stvari. Najznačajniji činilac koji je sredinom 15. veka kvario odnose između pravoslavnih i katolika je bila Firentinska unija, zbog koje se među Vizantincima počela javljati misao da je potčinjavanje papi previsoka cena za obezbeđenje opstanka države, i da je bolje čak i pasti pod tursku vlast ako bi to značilo očuvanje pravoslavlja, nego spasiti carstvo primivši na sebe greh – navodi dr Ivanov i dodaje:

- To je smisao iza čuvenih reči Luke Notarasa, da više voli da usred Carigrada vidi turski turban nego latinsku mitru. Ali, nema izvora koji govore o tome da su ovakva osećanja mogla da budu prisutna kod proturski nastrojenih pripadnika srpske vlastele, kakvi su bili sultanija Mara ili veliki vojvoda Mihailo Anđelović. Mihaila Anđelovića su u njegovom pokušaju da uz pomoć Turaka preuzme vlast vodili daleko prizemniji motivi: on se, budući da je bio brat velikog vezira Mahmud-paše Anđelovića, nadao da će, posle smrti despota Lazara Brankovića, uspeti da uz pomoć Turaka svrgne Brankoviće i sam postane despot. Taj pokušaj se okončao neuspehom, a despot je, nakratko, postao Stefan Branković, koga su Turci oslepeli kada je bio talac na sultanovom dvoru, i koji se oslanjao na Ugarsku. No, to mu je malo vredelo, jer su despota Stefana Brankovića upravo Ugri svrgnuli sa vlasti, i na presto su doveli bosanskog kraljevića Stefana Tomaševića, koji je ubrzo potom bez borbe predao Smederevo sultanu Mehmedu Osvajaču. Padom Smedereva 1459. godine, Srpska despotovina je prestala da postoji.

Despot otkupljivao i oslovađao roblje

Na Šmitov komentar da „srpske elite nisu praktikovale pravoslavnu solidarnost“ dr Aleksandar Ivanov kaže:

- U doba turskog osvajanja Balkana bilo je malo ne samo pravoslavne, nego i hrišćanske solidarnosti. Vapaji u pomoć hrišćanskih vladara koje su ugrožavali Turci obično nisu dovodili do toga da im vladari sa Zapada, gde je krstaški žar odavno jenjavao, pruže odgovarajuću pomoć. Niti je ta pomoć bivala bezuslovna, već su zapadni vladari u tome videli priliku da prošire svoje posede i uticaj Rimokatoličke crkve. Kada govorimo o srpskim despotima, moramo imati na umu da su oni bili turski vazali, i stoga obavezni da se bore u sultanovoj vojsci, te otuda srpski odredi učestvuju u opsadama Soluna, koji je tada bio pod mletačkom vlašću, 1430. godine, i Carigrada 1453. Međutim, ne možemo da despota Đurđa zato optužimo da je bio ravnodušan prema sudbini pravoslavne braće, i da ništa nije učinio da im olakša sudbinu. Posle pada Soluna, a i posle pada Carigrada, despot Đurađ je otkupljivao pravoslavne hrišćane iz tih gradova koje su Turci pretvorili u roblje, i oslobađao ih. Takođe, znamo da je 1447. ili 1448. godine srpski despot finansirao obnovu dela carigradskih bedema, te se ne može održati optužba da nije pružio pomoć drugim pravoslavnih hrišćanima koje su ugrožavali Turci. Srpski despot je svakako bio svestan da će, padne li Carigrad u turske ruke, i njegova država uskoro doći na red, i zato je novac koji je i njemu samom bio preko potreban uložio u odbranu vizantijske prestonice.

Srpskih ratnika u opsadi koja je dovela do pada Carigrada, dodaje on, bilo je nekoliko puta manje nego u bici kod Angore.

Ilustracija pada Carigrada pod tursku vlast Panajotosa Zografa iz 19. veka Foto: akg-images / akg-images / Profimedia

- Vojska Mehmeda Osvajača koja je opsedala Carigrad je, prema najpouzdanijim procenama, brojala između 60 i 80 hiljada ljudi, ne računajući tu mornaricu. Srpski odred koji je učestvovao u opsadi je brojao 1.500 konjanika, što je mali deo vojske koja je osvojila prestonicu Vizantije, i nisu mogli da imaju neku značajnu ulogu u opsadi. Konstantin Mihailović iz Ostrovice, koji je učestvovao u osvajanju Carigrada, u svojim uspomenama zapisao je da srpski vojnici isprva nisu ni znali da idu na Carigrad, i da ih je od zamisli da, kada su saznali pravi cilj pohoda, napuste tursku vojsku sprečio jedino strah da će ih u tom slučaju Turci pobiti – kaže dr Ivanov i dodaje:

- U svojoj Hronici, vizantijski državnik Georgije Sfrances optužuje evropske vladare i papu da nisu ništa učinili da pomognu Vizantincima i, između ostalog, sa puno žuči zamera Srbima da nisu poslali novac niti ljude u pomoć Carigradu, ali su poslali sultanu, i da su Turci likujući govorili Vizantincima da su protiv njih i Srbi. Sfrancesov gnev zbog učešća Srba u padu Carigrada je potpuno razumljiv, ali, ako se setimo da je despot Đurađ pomagao obnovu carigradskih bedema, njegova optužba da Srbi ništa nisu učinili da pomognu Vizantincima izvesno ne stoji.

Srpkinje na sultanovom dvoru

Šmit naglašava ulogu Olivere Lazarević, udate za Bajazita I, i Mare Branković, udate za Murata II, u vezama „srpske i osmanske političke elite“.

- Sultanije Olivera i Mara su imale uticaja na osmanske vladare, ali obe su se posle smrti svojih supružnika vratile u Srbiju. Na ovom mestu, treba pomenuti da, nasuprot članovima nekih drugih srpskih plemićkih porodica koji su kao taoci dospeli na sultanov dvor, kao što su to bili Kosače ili Crnojevići, niko od Lazarevića ili Brankovića koji su boravili na sultanovom dvoru nije prešao u islam.Značajno prisustvo ličnosti srpskog porekla na turskom dvoru tokom 14. i 15. veka je zapravo posledica islamizacije jednog dela srpskog naroda. Među njima je bilo i pripadnika srpske vlastele koji su prešli u islam, poput velikog vezira Ahmed-paše Hercegovića, sina hercega Stefana Vukčića Kosače, ali oni su bili retkost. Većinom se tu radilo o Srbima koji su na turski dvor dospeli dankom u krvi, i potom napredovali u službi Osmanskog carstva. Uopšte, došlo je do brzog nestanka srpske vlastele u krajevima pod turskom vlašću. Ona se nalazila pred izborom da očuva svoje posede i povlašćen društveni položaj po cenu islamizacije, napusti Osmansko carstvo i stupi u službu nekog hrišćanskog vladara, ili da se utopi u masu potčinjenog stanovništva – navodi Aleksandar Ivanov.

Litografija Johana Nepumuka Gajgera prikazuje zarobljenog Bajazita posle bitke kod Angore i njegovu suprugu Oliveru Lazarević... Foto: akg-images / akg-images / Profimedia

Srpski kao diplomatski jezik

Fenomen srpskog jezika kao diplomatskog jezika jugoistočne Evrope krajem srednjeg i početkom novog veka, dodaje on, bio je predmet nekoliko vrednih studija koje su se pojavile u srpskoj nauci poslednjih godina.

- One nam govore da se srpska kancelarija na Porti formirala već krajem 14. veka. Ali ne zahvaljujući uticaju sultanija Srpkinja, nego iz praktičnih razloga. U državama jugoistočne Evrope sa kojima je Osmansko carstvo dolazilo u dodir je bilo gotovo nemoguće pronaći ljude koji su znali turski, arapski ili persijski jezik. Međutim, ne samo što je srpski jezik korišćen u pisanoj komunikaciji u Srbiji, Bosni i Dubrovniku, nego su i na dvorovima njihovih suseda, Bugarske, Ugarske, Vlaške i Moldavije, kao i u Mlecima, postojali sekretari koji su ga poznavali. Tako dolazi do toga da kao diplomatski jezik jugoistočne Evrope počinje da se koristi srpski jezik. U to vreme, prepiska ugarskih kraljeva i vlastele sa jedne, i turskih sultana i njihovih službenika sa druge strane, vršila se na srpskom jeziku i ćiriličnim pismom. To stanje se zadugo održalo zbog značajnog prisustva ličnosti srpskog porekla, a muslimanske vere, u vojnom i upravnom aparatu Osmanskog carstva, kao i zato što je srpski jezik bio razumljiv slovenskom stanovništvu u velikom delu Balkana i Panonske nizije koji su dospeli pod vlast Osmanlija. Tek od kraja 16. veka su, uporedo sa srpskim, u diplomatskoj prepisci jugoistočne Evrope počeli da se koriste i drugi jezici, poput turskog, latinskog i mađarskog – kaže dr Ivanov.

Vojna pomoć i jačanje Osmanskog carstva

Austrijski istoričar tvrdi da su „srpske elite manevrisale između istoka i zapada, ali da su napravile pogrešnu procenu – oslabile su Mađarsku, a imale su premalo uticaja na sultana da bi određivale osmansku politiku“ i „kada su konačno Osmanlije napade, decenije vojne pomoći pokazale su se beznačajnim“.

Ulazak Mehmeda II Osvajača u Carigrad... Foto: akg-images / akg-images / Profimedia

- Posle Kosovske bitke, pad srpskih država pod tursku vlast nije bilo moguće izbeći. Srpski despoti su nastojali da se održe između dve moćne države u svom susedstvu, ali su time uspeli samo da ovu neminovnost odlože. Postojanje Srpske despotovine kao tampon-države između Turske i Ugarske je itekako imalo koristi i za Ugarsku. Ne treba zaboraviti da su se srpski despoti borili ne samo kao turski vazali protiv hrišćana, nego u mnogim slučajevima i kao ugarski saveznici protiv Turaka, kao u vreme despota Stefana Lazarevića, potom u periodu od prvog pada Smedereva do obnove Srpske despotovine nakon Duge vojne 1443-1444, kao i nakon pada Carigrada. Od vremena vladavine kralja Žigmunda, Ugarska je na srpske despote računala kao na deo njihovog odbrambenog sistema na južnim granicama – objašnjava Aleksandar Ivanov i dodaje:

- Ofanzivna borba protiv Turaka koju je vodio Jovan Hunjadi je doživela poraz, ali ne zbog toga što joj je u odlučujućim trenucima izostala podrška despota Đurđa, nego zato što je do tada Osmansko carstvo postalo previše snažno. Za vreme vladavine Hunjadijevog sina, kralja Matije Korvina, dakle posle konačnog pada Srpske despotovine, srednjovekovna Ugarska je doživela jedan nov uspon, kako vojnički tako i kulturni, koji se pokazao kao poslednji plamsaj njene slave. Sve i da je Ugarska izbegla feudalno rasulo koje je obeležilo period između smrti kralja Matije i Mohačke bitke, ne deluje verovatno da bi doživela drugačiju sudbinu do uništenja od strane turske sile. Ne može se reći da je Ugarska pretrpela nekakav „udarac nožem u leđa“ od strane srpske elite. Mora da se istakne da svaljivanje krivice za tursko osvajanje Balkanskog poluostrva na Srbe, u smislu da su oni bili „jezičak na vagi“ koji je u tom procesu presudio, a zanemariti da je Osmansko carstvo u to vreme bilo dobro uređena država sa jakom centralnom vlašću i organizacijom podređenom vojnim potrebama, koja se tokom 14. i 15. veka širila ne samo u Evropi, nego i u Aziji, i tek je bila na putu da dosegne zenit svoje moći, teško da može biti nešto drugo do preterano pojednostavljivanje i selektivno predstavljanje činjenica.

(Telegraf Nauka)