Srpski junaci sa Čegra oživeli posle 2 veka: Istraživanja naučnika dovela do neverovatnih saznanja o Ćele-kuli

Čuvena Ćele-kula u Nišu jedan je od najspektakularnijih spomenika ne samo u Srbiji, već i u svetu. Sagrađena od lobanja junaka poginulih u boju na Čegru 1809, ona je zamišljena kao zastrašujuća opomena Srbima, ali postala je nešto drugo – simbol srpskog prkosa, junaštva i borbe protiv turske vlasti.

Sada, više od dva veka kasnije, tim naučnika okupljen na projektu „Novo lice Ćele-kule“ uspeo je da, pomoću najsavremenijih forenzičkih metoda, oživi srpske junake sa Čegra, a lobanje nekih od boraca Prvog srpskog ustanka ponovo su dobile svoje lice. Osim toga, tokom istraživanja naučnici su među delovima lobanjama otkrili i nešto neverovatno - ostatke dvoje dece od 11 i 12 godina.

Preporučujemo

Dr Nataša Šarkić, doktorka fizičke antropologije, i Milan Simonović iz Društva za akademski razvoj tokom onlajn prezentacije predstavili su višegodišnji rad na ovom projektu, koji je finansiran donacijama 158 građana i građanki.

Simonović je rekao da je prva ideja o projektu rođena 2018, a da su u kontakt sa dr Šarkić stupili 2021.

- U decembru 2023. urađeni su prvi 3D modeli svih lobanja, kao osnova za rekonstrukciju. U julu 2024. smo započeli i sa ispitivanjem istorijskih izvora i prikupljanjem podataka o dodatnim stvarima vezanim za samu Ćele-kulu i lobanje. U avgustu 2024. započeli smo saradnju sa izuzetnim studiom za 3D modelovanje „Euclidean Studios“ – rekao je on i dodao:

- Nataša Šarkić vodeća je naučnica na projektu, a uz nju tu je i profesor Fabio Kavali. On je doktor radiologije i omogućio nam je da imamo rekonstruisana digitalna lica. A Darko Kovačević, naš veliki prijatelj i pomorski arheolog sa Univerziteta Crne Gore, najzaslužniji je za to što smo uspeli da digitalizujemo lobanje u Ćele-kuli.

Nataša Šarkić rekla je da je od 952 lobanje koje su prvobitno bile uzidane u Ćele-kulu, danas ostalo samo 58 lobanja, kao i da se izdvaja jedna na pijedestalu, za koju se veruje da je lobanja Stevana Sinđelića.

- Ono što znamo iz antropoloških analiza, kada je u pitanju ceo skelet, najtačnije i najbolje analize vrše se na osnovu karlice. Međutim, ovde nemamo tu mogućnost, pa smo bili limitirani na utvrđivanje pola na osnovu lobanje. Lobanje same po sebi su dosta pouzdane, ukoliko su cele, ali to ovde nije uvek bio slučaj. Što, naravno, u mnogim slučajevima nije bio slučaj. To znači da smo bili limitirani samom prezervacijom, a sama pouzdanost ove metode je 90 do 95 odsto kada imamo sve delove – objasnila je naučnica.

Dodatno ograničenje bilo je to što smo bili limitirani na facijalne kosti, dodala je, i stepen istrošenosti zuba.

- Sa tim podacima koje smo dobili zahvaljujući antropološkoj analizi utvrdili smo da je 78 odsto lobanja za koje smo mogli nešto da kažemo bilo muškog pola. Odnosno, sve za koje smo mogli da utvrdimo pol bile su muškog pola – rekla je Nataša Šarkić.

Kako je naglasila, starosne grupe su se dosta razlikovale.

- Imamo jako mladih učesnika. Znamo da je jedna lobanja deteta od oko 11 godina. Osim toga, bila je još jedna donja vilica, bez ostatka lobanje, koja je pogrešno postavljena, a koja je odgovarala nekom uzrastu od 11, 12 godina. Međutim, tu ne znamo kako je došlo do te pometnje, zašto je ta vilica stavljena na lobanju odrasle osobe. Da li je tu bilo još dece? To, nažalost, ne možemo da tvrdimo sa sigurnošću. Ali čim se tu nalazi vilica, verovatno je tu negde bio i ostatak lobanje. I imamo čak i individua od preko 50 godina. Znači, znamo, na osnovu starosnih grupa, da se tu zaista kompletna muška populacija angažovala u tom ustanku – ispričala je Nataša Šarkić.

Ona je objasnila i kako se radi facijalna rekonstrukcija ili aproksimacija, što je forenzički metod koji postoji više od jednog veka, ali se danas radi i digitalno.

- U slučaju Ćele-kule, sve ovo je bilo komplikovanije zato što mi nemamo sve tačke. Neke lobanje su bile izložene malo više, ali većina zapravo nema ove vilične tačke na viličnoj kosti, pa taj deo nismo mogli u potpunosti da dobijemo. I često, zapravo, mandibula, odnosno donja vilica, nije na svom mestu tamo gde bi trebalo da bude. Tako da je to isto morao da bude još jedan korak – da se ona virtuelno odvaja od ostatka i stavlja u svoj korektan položaj. To je još jedan od razloga zašto je sve ovo toliko trajalo, jer je to zaista jedan jako kompleksan posao koji zahteva mnogo više vremena i truda nego što bi, recimo, neka obična rekonstrukcija sa dobro očuvanom lobanjom zahtevala – rekla je Nataša Šarkić i dodala:

- Kad dobijemo taj model, znamo koliko treba da dodamo tkiva, znamo koja je širina nosa, znamo gde počinju usta, znamo koja je širina lica... Mi ćemo onda polako da dodajemo, virtuelno, mišiće, kožu... I onda dobijemo jedno lice koje je potpuno neutralno, podseća na masku. Naravno, ne želimo da lice ostane ovako, zato što to daje jako neprirodan izgled. Zato smo se odlučili da dodamo teksturu kože i da dodamo kosu, obrve, brkove…

Do jedne tačke, dodaje, imamo dosta precizne informacije.

- Možemo da znamo kako je izgledalo lice u smislu strukture. Ali ono što ne možemo da znamo je da li je neko bio proćelav ili imao kosu. Ne možemo da znamo oblik ušiju i da li je eventualno bio klempav, da li su bile velike ili male uši. Boju kose, boju očiju, ten... to sve ne bismo mogli da znamo samo pomoću DNK analize, ali ovde to nije moguće jer je svaka DNK analiza destruktivna. Znači, podrazumevalo bi da mi moramo da bušimo deo kosti ili da uzimamo zub iz Ćele-kule, što nije dozvoljeno. Tu smo se držali onog što bi bilo najprosečnije za centralnu i južnu Srbiju. Takođe, držali smo se mode, odnosno gledali smo kakva je bila moda u tom periodu, na osnovu portreta i nekih prvih fotografija koje su tada nastajale – rekla je Nataša Šarkić i dodala:

- Prvo lice koje smo dobili je lice muškarca starosti oko 20 do 25 godina i lobanje N1. Zato smo se odlučili za teksturu kože koja je mladalačka, nema bore, nema podočnjake. Reč je o odlično očuvanoj lobanji. Sledeća lobanja N4 je muškarac nešto malo stariji, od 25 do 39 godina. Tu smo se opet odlučili da izgleda malo starije, da dobije malo stariju teksturu. Pojavljuju se neke borice, kosa je proseda. Treća lobanja N9 je sa severnog zida, deveta lobanja po redu. Još jedna dosta dobro očuvana lobanja i radi se o muškarcu od 25 do 39 godina, i opet smo tu uneli neke blage znakove zrelosti. Ovo je jedina lobanja od ovih koje ćemo prikazati na kojoj smo mogli da primetimo znakove dekapitacije. Poslednja lobanja N11 je lobanja muškarca kome nismo mogli toliko precizno da utvrdimo starost, procenjena je između 30 i 50 godina. Kako bi se razlikovao od mlađih, odnosno mlađih lobanja i lica koja smo prikazali, ovde se vidi malo više znakova starosti, malo više sede kose i malo, je li, da kažem, tekstura kože koju smo pokušali da prilagodimo njegovim godinama.

(Telegraf Nauka)