„Grehota je umreti, a dati se bez mrtve glave“: Kako je Sretenje uticalo na razvoj istorije kao nauke

Prikaz skupa u Orašcu na Sretenje 1804... Foto: Shutterstock/Predrag Lukic

Srbija danas slavi Sretenje, dan državnosti. Ova praznik obeležava se kao sećanje na dva važna dana – podizanje Prvog srpskog ustanka 1804. i donošenje prvog ustava 1835. Međutim, upravo zbog ta dva dana Sretenje je važno i za razvoj istorije kao moderne nauke.

Buna protiv dahija započeta u Orašcu brzo je prerasla u nešto više – borbu za oslobođenje od Osmanske vlasti, za ukidanje feudalnog poretka, za uspostavljanje novog, boljeg i pravednijeg sveta… Sve te događaje nemački istoričar Leopold fon Ranke (1795-1886) nazvao je Srpskom revolucijom. A taj termin iskoristio je i za naziv značajnog istorijskog dela o obnovi srpske državnosti.

Preporučujemo

Zadatak istorije kao nauke

Ranke je jedan od utemeljivača naučne istoriografije i vodeća ličnost istoricizma, „akademskog krila romantičarske opsednutosti prošlošću“, kako kaže Džon Toš. Kao profesor Berlinskog univerziteta između 1824. i 1872. Ranke je značajno uticao na razvoj naučne metodologije u istoriografiji, a u jednoj od svojih knjige objasnio je i svoje shvatanje o istoriji:

- Istorija je dobila zadatak da donosi sud o prošlosti, da sadašnjost podučava na dobrobit dubućih razdoblja. Ovo delo ne žudi za tako visokom ulogom. Njegov cilj je samo da pokaže kako je zaista bilo.

Za proučavanje istorije Srba veoma je važna Rankeova poseta Beču 1827.

- Jernej Kopitar, koji je služio kao „imperijalni cenzor za ilirsku prepisku“, bio je sponzor srpskog izgnanika Vuka Stefanovića Karadžića, pionira prikupljanja srpsko-hrvatskih epskih pesama i narodnih priča. Kopitar je upoznao Vuka sa Rankeom. Do leta 1828. Južni Sloven je ubedio Nemca da sarađuju na knjizi o događajima od 1804. do 1817. u Srbiji, uključujući i gušenje Prvog srpskog ustanka koji je podigao Karađorđe, kao i uspeh Drugog srpskog ustanka pod Milošem Obrenovićem. Rezultat je bila knjiga iz 1829. nazvana „Srpska revolucija“ – napisao je istoričar Frenklin L. Ford u svom istraživanju Rankeovih dela.

Leopold fon Ranke... Foto: akg-images / akg-images / Profimedia

Sam Ranke je kasnije proširio knjigu „Srpska revolucija“, prvo 1844, a zatim i 1878. kada je objavljena pod naslovom „Srbija i Turska u 19. veku“.

Hvala mu na trudu i ljubavi

Srpski istoričar i diplomata Stojan Novaković, čovek koji je smislio grb Srbije, preveo je i objavio Rankeovu knjigu 1864.

- Puštajući u svet prvi deo poznatog ovog dela, koje napisa čuveni nemački istorik Ranke, red je i meni progovoriti koju reč. Ima već dvadeset godina kako je u Nemaca izašlo od ove knjige drugo izdanje. Englezi, Francuzi, Rusi, pa i sami Grci prevedoše ga na svoj jezik. Bugari imaju takođe jedno delo o srpskoj revoluciji po ovome izgrađeno. Na posletku evo ga i u nas. Pisac ovog dela g. Leopold Ranke, čovek je koji je u istorijskoj književnosti znamenito ime stekao – napisao je Novaković u predgovoru i dodao:

- Prvo izdanje ovog dela kako je bilo od čoveka tako znamenita u istorijskoj književnosti, tim se samim tim takoreći rasturilo po zapadnoj Evropi pokraj svojih unutrašnjih vrlina. Valja napomenuti kako je posle narodnih pesama od Vuka skupljenih i ovo delo učinilo dosta te su nas na zapadu bolje poznali, te se posle sve jednako nalazilo ljudi, koji su se ili davali i sami na izučavanje naše istorije ili su gledali da se inače kako upoznaju s našim stanjem. Ono će biti na zapadu prvo samostalno delo o Srbima, za kojim se posle otislo onoliko manjih i većih dela o Srbima i Srbiji. Nego je ono opet ostalo delo, koje je, između sviju u stranom svetu pisanih o Srbima, bilo neprestano najbolje.

Vuk Karadžić uticao na Rankea i sarađivao sa njim na knjizi Srpska revolucija... Foto: Wikipedia/Uroš Knežević , Intermedichbo

- Na svaki način Ranke nas je zadužio mnogo i to s radošću priznajemo. Imamo puna prava nadati se da će poštovanje prema njemu među Srbima rasti sa svakim novim poznanikom. Hvala mu od srca na njegovu trudu i ljubavi, kojom se prihvatio te izradio ovo delo – zaključio je Stojan Novaković.

Seča knezova

A šta, između ostalog, piše Ranke o podizanju ustanka protiv turske vlasti. Predstavljamo delove njegovog opisa početka Srpske revolucije, a kako ih je preveo Novaković.

- Među svima janjičarima u carstvu nesu bili ni jedni onako protivni sultanu kao beogradski. (…) Beše na iskraj januara 1804. kad oni pođoše svaki u svoj kraj da strašni namišljaj izvrše. (...) Nije im bilo dosta knezova i kmetova, nego ko god je bio čuven ma po čemu, bilo po junaštvu ili rečitosti ili po bogatstvu, svakoga su hvatali. Prvoga su ubili kneza Stevana iz Begaljice, a za njim Marka Čarapića, Stanoja iz Zeoka, Teofana iz Orašja blizu Smedereve… (...)Pogiboše Aleksa Nenadović od Fočića, a arhimandrit Ruvim od Aganlije na najstrašnijim mukama. Po selima susretahu Turke samo starci i deca, a što je snažno i odraslo, odbeže u goru i u hajduke.

U Šumadiji se, dodaje Ranke, „najpre sastanu tri poglavara narodna - Đorđe Petrović, nazvan od Turaka Kara-Đorđe, Janko Katić i Vaso Čarapić“.

- Njih trojica se dogovore da ne čekaju dželate i seize dahijske da ih povežu pa da tako izginu, nego kad je već mreti, da izginu kao slobodni ljudi. Uz njih prista još mnogo njih, sve mahom ljudi koji su mislili da je grehota umreti a ne zameniti se s dušmaninom, svi pregoše da se ne dadu bez mrtve glave. Hajduci to jedva dočekaše, te pristaše i oni, a među njima su bili najviše na glasu Stanoje Glavaš i Veljko Petrović. Povelika gomila koje hajduka koje odmetnika udari najpre na selo Sibnicu u beogradskoj nahiji. Zapale subašine dvore, popale ih i pobiju ono Turaka što se zateklo, a Srbe, koji su bili za oružje, povedu sa sobom. Glasnici polete na sve strane: „Ko može samo poneti pušku, neka potrči u čete; palite dvore subašinske, a žene i decu krijte u zbegove". Tako i bude. Ko nije hteo, morao je silom. Na sve tri strane očiste Srbi smesta sela od Turaka. Malo zatim udare i na palanke. Ni tu ne nađoše nikakva otpora. Tako se počne srpski ustanak; za trenutak je bila cela zemlja sa svih 12 nahija sa selima i palankama u rukama onih koji su u isti mah smrti bili namenjeni - napisao je Ranke.

Vožd Karađorđe, rad Vladimira Lukiča Borikovskog. Foto: Wikimedia Commons/Narodni muzej

Skup odabranih u Orašcu

Nemački istoričar napisao je i kako je u Orašcu, u Marićevića jaruzi, na Sretenje 1804. izabran vođa ustanka.

- Između sebe se Srbi razgovarahu: svaka kuća ima starešinu: i narodu mora biti glava koju će slušati. Na skupštini, od najodabranijih ljudi iz Šumadije pomenu najpre neko Glavaša, koji se najbolje pokazao progoneći Turke, ali on progovori da hajduku kao što je on, koji niti ima ima kuće ni kućišta, niti ima šta izgubiti, neće nikad narod verovati. Padne red na kneza Teodosija iz Orašca. Bog s vama, ljudi, poviče on, šta je vama palo na um? Hajduku mogu knezovi kojekako izraditi oproštenje, ali ko će knezovima ako se vrate Turci? Moralo je starešinstvo pasti na nekoga koji je bio i u hajducima i radio miran posao. Takav čovek bio je Kara-Đorđe. Njega predloži Teodosije. Đorđe se stane izgovarati, kako on neće umeti vladati, ali mu reku da će ga savetovati. Đorđe nastavi kako je prek i ljut, pa ne može mnogo razgovarati, nego hoće odmah iz pištolja, a knezovi mu reku da njima taki čovek i treba. Tako postane Kara-Đorđe „komendant Srbije“ (te je reči „komendant Srbije“ imao na pečatu, a tek posle se nazvao „vrhovni vožd") - opisuje Ranke.

Dahije su ubijene već tokom leta 1804, a borba je nastavljena i protiv novog beogradskog vezira Hafiz-paše, da bi 1807. pobuna kojom je počela srpska revolucija prerasla u ustanak protiv sultana i celog Osmanskog carstva. Otpor je slomljen 1813, a Karađorđe i veliki broj vođa pobegao je iz Srbije.

Sultanska vlast i buna

Bavio se Ranke i Sretenjskim ustavom, ali u kasnijim izdanjima svoje knjige. Kako navodi, Miloša su Srbi još 1817. izabrali za vrhovnog starešinu, a 1827. izabran je ponovo.- Izgledalo je gotovo da on (Miloš) misli da je sultanska vlast prenesa na nj, te da je on po tome neograničeni gospodar nad zemljom i ljudima, tako i njihovim imanjem. Imao je običaj reći: „Jesam li ja gospodar, za ja ne mogu činiti što hoću?" Na nj ustaše po najviše isti njegovi ljudi i prijatelji. Miloš je pametovao i mislio da će mu biti sve dopušteno, da će svuda proći. Podsmevao se kralju Karlu Desetom, govoreći kako ne bi bio isteran da je umeo vladati onako kao on u Srbiji: a eto se pred njime beše stvorila još gora sudbina, eto i u njega odmetnika onako isto mnogih, a ličnih još većmah no u Karla! Kao što je bio odaren hitrim shvatanjem, premeri brzo kolika je opasnost oko njega i koliko su pretežniji protivnici, pa odmah naumi da odlazi iz Srbije. Ali ga stadoše moliti da ne preuhitri, jer niko niti hoće na njega ni na njegov život, pa niko nije rad ni da njegovu vladu obara, no samo ljudi hoće da je bezbednost i pravo. „Ako je to“, reći će Miloš, „onda ću vam dati šta hoćete“. Ali među tim oni ljudi, skupljeni kojekuda po okruzima, prispevahu već u Kragujevac. (…) Miloslav, Avram i Mileta uđu u Kragujevac bez ikakve smetnje. Nisu hteli ni da ko od šale potvrdi što se mislilo za njih da hoće da opljačkaju varoš i knežev dvor. Mileta, koji beše od starinskih Srba, svakome beše pripretio da će ga svojom rukom pogubiti, ako se kome i dlaka na glavi dirne. Miloš niti je mogao, niti je mislio odupirati im se – navodi Ranke.

Takovski ustanak... Autor: Paja Jovanović

Srpski knjaz je tad zamolio vođe bune da raspuste ljude kućama, a „da će na skupštini sve urediti“.

Skupština i donošenje ustava

- Tako se dođe do skupštine u 1835. godini. Po samoj je prirodi tih događaja izlazilo, da je ta skupština morala ispasti sasvim drukčije no ikoja pređašnja. Na svima pređašnjim skupštinama Miloš se pokazivao kao pobedilac, kao samovlasni gospodar, sad je se pak pokazao on kao pobeđen, a protivnici njegovi behu u većini. Kolika promena beše nastupila pokazivala je najbolje beseda, kojom je Miloš 2. februara 1835. godine otvorio skupštinu. Tu je obećavao da će svoju vladu ograničiti ne samo zakonima, nego inekim ustavom. Imao se sastaviti ustav, kojim bi prava svakoga Srbina onako određena bila kao što ih samo čovečanstvo propisuje, kojim bi se, to jest, ujemčila Srbima lična sloboda i bezbednost imanja. Govorilo se pre toga češće, kako je jedini Miloš vlada njegove zemlje, kako ta vlada s njime leže i ustaje, kako s njime putuje, i kako će nekad s njime i preminuti. Tada pak on izjavi da će postaviti ministarstvo od šest popečitelja za narodne stvari, podeljeno po običaju novih država, da se podvezuje da će sve poslove davati na pretresanje i savetu, koji nazove državnim savetom, s tim da bude odgovoran narodu kao i on. Izgledalo je kao da je za se hteo zadržati samo glavni nadzor i potvrđivanje svršenoga. Na posletku je i za suđenje bilo ugođeno da sudije više ne sude kako nađu za pravo, no da se uredi određenim pisanim zakonima. I na ono, na čemu se toliko radilo, dođe na posletku red i da se izvrši: Miloš sam izjavi da hoće da bude pod zakonom – naveo je Ranke i dodao:

„Portret Miloša Obrenovića”, Moric M. Dafinger, 1848. Foto: Wikipedia/Narodni muzej Srbije

- Čudo je kako su težile da i u ovu još pola istočnu državu prodru ideje iz ustavnih pokreta evropskih: ona prava čovečanska, u koja ovde ulazi poglavito sloboda ličnosti i imanja – pa odgovornost ministarska – pa, na posletku, da i knez potpadne pod zakon, koji je tek valjalo postavljati! Ali je s time bilo svezano i samostalno učestvovanje u vršenju državne vlasti onih koji do tada behu potčinjeni. Svi knezovi, sudije i ostali činovnici, s kojima se postupalo kao sa slugama, gotovo kao s robljem, time su iskakali na sredu kao učesnici u vlasti s gospodarem dotle neograničenim. U tome je smislu izrađen kratak osnovni ustav, u kom je u 14 glava i u 122 člana bilo iskazano novo srpsko državno pravo, i koji bi primljen sa svakom svečanopću. Odmah se izvrše silna postavljenja u službe, nadenu se imena činovima, odrede se penzije, i za jedan čas Srbija iskrse sasvim preobražena. Ali je druga stvar činiti naređenja u trenutku kad je kakav pokret načinio sebi puta, a druga vršiti ih. I ovde se baš tome vršenju obretoše na putu najveće smetnje.

Ukinut posle samo 55 dana

Kako opisuje nemački istoričar, srpski ustav ličio je na evropske i nije odgovarao ni sultanu, a ni drugima, pa je brzo ukinut.

- U jesen godine 1835. njegove službene novine objaviše kako je u Srbiji knjaz jedini gospodar, kako osim njega niko nema prava na političku vlast, i kako osim njega niko nema prava na političku vlast, i kako je zemlja srećna pod vladom monarhičnog načela – naveo je Ranke.

Sretenjski ustav, koji je važio svega 55 dana, a ukinut je pod pritiskom Turske i Rusije, napisao je Dimitrije Davidović, prvo urednik Srpskih novina u Beču, pa sekretar knjaza Miloša.

(Telegraf Nauka)