Ko je ubio britanskog arheologa? Izveštaji obaveštajaca, predanje i zanemareni spisi rešili misteriju iz 1938.

Ubistvo britanskog arheologa Džejmsa Leslija Starkija (James Leslie Starkey) misterija je stara 88 godina. Istraživač je upucan 1938. godine dok je putovao iz drevnog grada Lahiša ka Jerusalimu, a tim naučnika tvrdi da su identifikovali počinioce zločina, prenosi EurekAlert!

Nadovezujući se na studiju iz 2016. godine, novo istraživanje kombinuje ranije zanemarena arhivska dokumenta, izveštaje britanske obaveštajne službe i usmena svedočenja Palestinaca, otkrivajući da je ubistvo najverovatnije bilo ciljani atentat povezan sa žučnim sporovima oko zemljišta između arheološke ekspedicije i lokalnih meštana. Ovi nalazi identifikuju palestinskog pobunjeničkog komandanta kao verovatnog počinioca i bacaju novo svetlo na složene odnose između arheologije, vlasništva nad zemljom i političkog nasilja tokom britanskog mandata na tim prostorima.

Nova studija prof. Josefa Garfinkela (Yosef Garfinkel) sa Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu i istoričara dr Roja Maroma (Roy Marom) sa Instituta „Van Lir“ u Jerusalimu dovodi u pitanje dugogodišnje stanovište prema kojem je Starki bio nesrećna žrtva nasumičnog nasilja tokom arapske pobune protiv britanske vladavine u Palestini pod britanskim mandatom (1936–1939).

Umesto toga, istraživači tvrde da je atentat na njega 10. januara 1938. bio povezan sa ogorčenim sporom oko zemljišta između britanske arheološke ekspedicije u Lahišu i seljaka iz susednog palestinskog sela El Kubejba.

Nalazi, objavljeni u žurnalu Bulletin of the History of Archaeology, kombinuju dosad neiskorišćene britanske kolonijalne spise, palestinska istorijska svedočanstva, dokumenta obaveštajaca i usmena predanja koja su sačuvali potomci meštana ovog sela. Studija takođe identifikuje palestinskog pobunjeničkog komandanta Isu el-Batata kao atentatora, u okviru lokalno organizovane operacije povezane sa nezadovoljstvom i pritužbama na račun arheoloških iskopavanja.

Ubistvo šokiralo arheološki svet

Starki je bio jedan od vodećih britanskih arheologa koji su radili u Palestini pod britanskim mandatom tokom 1930-ih godina. Počev od 1932. godine, rukovodio je velikom ekspedicijom na lokalitetu Tel ed-Duveir, koji je identifikovan kao biblijski Lahiš, jedan od najvažnijih gradova drevne Judeje.

Iskopavanja su podržavali uticajni britanski pokrovitelji, uključujući bogatog farmaceutskog preduzetnika Henrija Velkama, i ona su privukla značajnu međunarodnu pažnju.

Starki je 10. januara 1938. krenuo iz Lahiša za Jerusalim, gde je trebalo da prisustvuje otvaranju Palestinskog arheološkog muzeja, danas poznatog kao Muzej Rokfeler.

Nikada nije stigao u grad.

U blizini Hebrona, naoružani ljudi zaustavili su njegovo vozilo. Nakon što su utvrdili da je Starki rukovodilac arheoloških iskopavanja u Lahišu, naredili su vozaču da se udalji i pucali u arheologa.

Njegova smrt šokirala je međunarodnu akademsku zajednicu i doprinela prevremenom okončanju jednog od najambicioznijih arheoloških projekata koji su se u to vreme sprovodili u regionu.

U to vreme britanske vlasti su ubistvo okarakterisale kao razbojnički čin usred rasprostranjenog nasilja tokom arapske pobune. Takođe su zvanično oslobodile obližnje selo El Kubejba bilo kakve odgovornosti.

Decenijama su tačne okolnosti i motivi ubistva ostali misterija.

Prekretnica 2016.

Novo istraživanje se direktno nadovezuje na studiju koju je Garfinkel objavio deceniju ranije.

U svom članku iz 2016. godine, objavljenom u žurnalu Palestine Exploration Quarterly, Garfinkel je osporio opšteprihvaćeno objašnjenje nakon što je proučio ranije neobjavljene izveštaje britanske ekspedicije i spise Odeljenja za antikvitete Mandatne uprave.

Dokumenta su otkrila dugotrajan sukob između Starkijeve ekspedicije i lokalnih vlasnika zemljišta oko poljoprivrednih parcela na vrhu samog Tel Lahiša. Iako je ekspedicija pokušala da otkupi ili zakupi zemljište, pregovori su u više navrata propadali. Na kraju su britanske mandatne vlasti intervenisale i eksproprisale spornu imovinu kako bi se arheološka iskopavanja nesmetano nastavila.

Sukob je dodatno produbljen kašnjenjem isplate odštete oštećenim porodicama.

- Vlasnici zemljišta nikada nisu dobili punu naknadu za eksproprisanu zemlju, što je nesumnjivo bio snažan motiv za osvetu - napisao je Garfinkel u svom radu iz 2016. godine.

U to vreme zemljišni spor je ponudio mogući motiv za ubistvo, ali je vezu između lokalnog nezadovoljstva i identiteta odgovornih bilo teško sa sigurnošću dokazati.

Novoobjavljeno istraživanje, sprovedeno u saradnji sa Maromom, donosi presudnu dimenziju: palestinska svedočenja i dokumentarne dokaze koji, prema rečima istraživača, nezavisno potvrđuju prvobitnu hipotezu.

- Kada sam 2016. godine prvi put pregledao arhivu ekspedicije u Lahišu, postalo je jasno da se Starkijevo ubistvo ne može razumeti bez ogorčenog sukoba oko zemlje. Ono što tada nismo imali bila je palestinska perspektiva. Novi dokazi, a naročito usmena svedočenja, omogućavaju nam da povežemo arhivska dokumenta sa sećanjima lokalne zajednice i znatno jasnije rekonstruišemo okolnosti atentata - izjavio je Garfinkel.

Predanje Palestinaca

Jedan od najznačajnijih doprinosa nove studije potiče iz Projekta seoske istorije Palestine (Palestinian Rural History Project), koji vodi Marom, a koji dokumentuje sećanja i istorijska iskustva palestinskih ruralnih zajednica.

Intervjui sa nekadašnjim stanovnicima El Kubejbe i njihovim potomcima sačuvali su svedočanstva o tenzijama koje su pratile britanska iskopavanja. Prema ovim svedočenjima, lokalne porodice su teško podnele gubitak pristupa zemlji koju su obrađivale generacijama. Sporovi se nisu ticali samo vlasništva nad imovinom, već i uništavanja ili seče stabala, ograničavanja poljoprivrednih aktivnosti, kao i uskraćivanja prilike za zaposlenje na iskopavanjima pojedinim oštećenim porodicama.

Iako je arheološka ekspedicija mnogim seljanima obezbeđivala radna mesta, medicinsku negu i ekonomske prilike, druge porodice su njene aktivnosti videle kao nepravedno narušavanje sopstvenih života i egzistencije.

Novo istraživanje takođe skreće pažnju na ranije zanemarenu peticiju koju je u maju 1937. godine britanskom Odeljenju za antikvitete podneo lokalni zemljoposednik Salih el Hadž Hamad Abu Avad.

U peticiji se ovaj zemljoradnik žalio da su delovi njegove zemlje korišćeni nekoliko godina bez nadoknade za koju je verovao da mu je bila obećana.

- Ja sam siromašan i slab čovek, a moje preživljavanje u potpunosti zavisi od prinosa sa ove zemlje - napisao je on, prema prevodu navedenom u studiji.

Peticija nudi upečatljivo autentično svedočanstvo iz tog vremena o rastućem ogorčenju među pojedinim porodicama vlasnika zemlje.

Istraživači su utvrdili da odšteta za eksproprisanu zemlju nije konačno rešena sve do 1943. godine, pet godina nakon Starkijevog ubistva.

Ko je povukao obarač?

Kombinovanjem palestinskih istorijskih izvora sa britanskim i cionističkim obaveštajnim podacima, Marom i Garfinkel identifikuju pobunjeničkog komandanta Isu el-Batata kao ključnu ličnost u Starkijevom ubistvu.

Prema njihovoj rekonstrukciji, lokalni posrednici povezani sa selom i oružanim ustankom verovatno su pomogli u organizovanju napada. Istraživači tvrde da je lokacija zasede, podalje od samog Lahiša, bila od velikog značaja. Izvođenje ubistva na putu u blizini Hebrona verovatno je imalo za cilj da operaciju distancira od El Kubejbe i smanji rizik od britanske odmazde nad celim selom.

Njihova rekonstrukcija se takođe oslanja na svedočenje Starkijevog vozača, koji je opisao kako su naoružani ljudi presreli vozilo, identifikovali arheologa i naredili vozaču da se udalji pre nego što su ispaljeni smrtonosni hici.

Autori zaključuju da ubistvo nije predstavljalo nasumičan čin nasilja, već planirani atentat koji je proistekao iz konkretnog lokalnog sukoba.

Ipak, zaključci studije ostaju istorijska rekonstrukcija zasnovana na podudarnim dokazima, a ne na neposrednom priznanju učesnika. Raniji istraživači su takođe imali oprečna mišljenja o identitetu i sudbini osoba umešanih u Starkijevo ubistvo.

Kada su se arheologija i politika sukobile

Osim što identifikuje verovatan motiv i počinioca, studija pokreće i šira pitanja o odnosu arheologije, kolonijalne vlasti i lokalnih zajednica tokom britanskog mandata.

Lahiš je bio značajan lokalitet od međunarodnog značaja. Iskopavanja na ovom mestu korenito su promenila naučno razumevanje drevnog biblijskog sveta, ali je rad na terenu ujedno zavisio od pristupa zemlji koju su lokalni meštani vekovima obrađivali i smatrali svojom.

Istraživači naglašavaju da se nastale tenzije ne mogu posmatrati odvojeno od političke klime tridesetih godina prošlog veka, kada je Arapska pobuna pojačala otpor britanskoj upravi.

Najnovija studija stoga prikazuje Starkijevu smrt kao epizodu u kojoj su se naučna istraživanja, ekonomski interesi, vlasništvo nad zemljom i oružani otpor tragično isprepletali.

Garfinkelovo šire istraživanje o ovoj ekspediciji predstavljeno je i u njegovoj sveobuhvatnoj knjizi iz 2024. godine pod naslovom Colonial Archaeology in Palestine in the 1930s: The First Expedition to Lachish („Kolonijalna arheologija u Palestini tridesetih godina 20. veka: Prva ekspedicija u Lahišu“), koja detaljno analizira istorijat britanskih iskopavanja i njihov političko-društveni kontekst.

Gotovo devet decenija nakon atentata, nova saznanja pružaju detaljniji prikaz događaja koji su doveli do Starkijeve pogibije i donose smirenje njegovoj porodici i potomcima.

Ona takođe pokazuju kako spajanje tradicionalnih arheoloških arhiva sa predanjem lokalnih zajednica može iz osnova preoblikovati razumevanje događaja koji su se dugo smatrali zaključenim.

Ubistvo Džejmsa Leslija Starkija više nije samo tragična fusnota u istoriji arheologije. Ono predstavlja upečatljivu epizodu koja rasvetljava složen odnos između arheologije, zemlje i političke moći u Mandatnoj Palestini i van njenih granica.

(Telegraf Nauka/EurekAlert!)