Junaci s Čegra „oživeli“ posle 2 veka: Ovako je pogibiju opisao otac moderne istorije - krivi NESLOGA I IZDAJA

Digitalno rekonstruisana lica četiri junaka poginula u boju na Čegru 1809. godine predstavljena su u ponedeljak. Ovu facijalnu aproksimaciju lobanja sa Ćele-kule, jedinstvenog spomenika, uradio je, pomoću najsavremenijih forenzičkih metoda, tim naučnika okupljen na projektu „Novo lice Ćele-kule“.

Preporučujemo

Tim koji predvodi Nataša Šarkić, doktorka fizičke antropologije, napravio je 3D modele svih lobanja i u narednom periodu će „oživeti“ još boraca čije su glave uzidane u kulu, koja je napravljena kao zastrašujuća opomena Srbima, a postala je simbol srpskog prkosa, junaštva i borbe protiv Osmanskog carstva.

Sve to je dobar povod da se podsetimo kako je o ovom događaju, koji se odigrao na brdu Čegar kod sela Kamenica 1809. godine, pisao Leopold Ranke, nemački istoričar i utemeljivač naučne istoriografije, u svojoj čuvenoj knjizi „Srpska revolucija“ (za čije pisanje je zaslužan i Vuk Karadžić).

Čegar... Foto: Shutterstock/Emmily

„Kara-Đorđe se najpre krene na Novi Pazar, koji je na onom kraju sredina obrtu i putevima zemaljskim i gotovo jedina sveza među Bosnom i Rumelijom. Tu odmah otera posadu u gornji grad. Izgledalo je da mu se ni gornji grad neće moći dugo protiviti. Ali ga baš tu stignu glasovi s Morave kako mogahu gori biti“, napisao je Ranke, a preveo srpski istoričar Stojan Novaković.

„Dunav se beše jako izlio, te za to Rusi ne mogahu preći u Srbiju. Tu priliku uluče Turci pa navale iz Niša sa svom silom na srpske šančeve kod Aleksinca.

Petar Dobrnjac je toliko puta srećno i slavno branio granice na tom kraju: on je i sad bio na bojištu s povelikim brojem svojih ljudi. U ovaj mah, pak, Kara-Đorđe poveri glavno zapovedništvo po preporuci Mladenovoj Miloju, čoveku, kojega Petar nije mogao slušati, a koji ni sam nije umeo savladati mržnju svoju prema Petru i Petrovim prijateljima. Ona borba, koja se dotle pokazivala samo u senatu, sad se na taj način prenese i na granicu i to na ovu, koja je najopasnije stajala.

Navodna lobanja Stevana Sinđelića... Foto: Shutterstock/Bada1

U juniju 1809. godine Turci udare prvo na šanac kod Kamenice, koji je branio resavski knez Stevan Sinđelić, prijatelj Petrov, s 3.000 ljudi. I koliko se knez junački branio, opet mu trebaše pomoći, i Miloje beše toliko zaslepljen, da ne pomože. Kad već Turci mrtvim svojim telesima napuniše jendeke, pa se na šanac popeše i već u onome pokolju i rvanju stadoše otimati mah, Stevan vide gde se ne može braniti; a u turske ruke nije hteo ni živ ni mrtav: te zapali barut i sav se šanac i sa Srbima i s Turcima rasprsne u vazduh.

Mrtve glave Srba pogibalaca na tom mestu Turci posle pokupe, uzidaju ih u kamen, te od njih onde na putu načine kulu.

Posle toga im se dalje ne mogaše niko odapreti. Ovog istog Miloja, koji se hvalio i sam sebi laskao, da će osvojiti Niš, te tamo sebi uzeti stanište, natera sad pretežniji brojem neprijatelj, te ustupi iz svojih šančeva, ostavi onde i topove i prtljag, pa uteče u Deligrad. Petar Dobrnjac je bio negde, naokolo, te obilazio mesta, a kad se vrati, zateče stvari u tom stanju: ni on nije imao volje da se tuče za Miloja; kaže onde svojim ljudima: ‚Izbavljajte što možete‘, pa ih pusti nek ide kud je kome drago.“

(Telegraf Nauka)