Srbi i Divlji zapad (1): Saluni, ubice, mržnja… „Slaveni su najzaostalija rasa, dolaze s bakljom i dinamitom“

Divlji zapad više od vek i po veliki je deo ne samo američke, već globalne mitologije. Generacije i generacije širom planete odrastale su uz priče, romane, stripove i filmove o američkim pustolovima, traperima, kaubojima i Indijancima, odmetnicima, pravdoljubivim šerifima i revolverašima.

Revolver o pojasu, prerija, mustanzi i kaubojski šeširi bili su toliko popularni da se smatra kako su petparački vestern romani zaslužniji od škola za to što su milioni ljudi 19. veka naučili da čitaju. A mase su, na prelazu dva veka, hrlile da gledaju Bufalo Bila (Vilijama Frederika Kodija) i njegovu čuvenu „Reviju Divljeg Zapada“ kako u Americi, tako i u Evropi. Ovaj šou stigao je i do naših prostora, a postoje dokazi da je gostovao u Velikom Bečkereku (Zrenjaninu), a spominju se i nastupi u Vršcu, Pančevu i Kikindi.

Divlji zapad definiše se kao prostor od Misisipija, pa sve do Pacifika, i to od vremena početka kolonizacije tih prostora, pa sve do 1912.

U vreme širenja Sjedinjenih Država na zapad, među pustolovima bilo je i naših ljudi, kako Srba, tako i pripadnika drugih jugoslovenskih naroda. Iako njihova imena nisu bila poznata poput imena Divljeg Bil Hikoka, Vajata Erpa, Doka Holideja… mnoga od njih ispisana su na stranicama američke štampe tog doba. Neki su ubijali, neki su ubijeni, neki su učestvovali u klasičnim revolveraškim dvobojima...

Ovo su priče o njima, o Srbima i Jugoslovenima koji su stvarali mit o Divljem zapadu.

Naši doseljenici

„Ostalo je zabilježeno u starim američkim hronikama da je jedan bokeljski brod stigao preko Indije i Pacifika na zapadnu obalu, u San Francisko, u vrijeme kada je ova teritorija bila pod španskom kontrolom i kada Amerikanci na kontinentu nijesu ni znali za postojanje ovog morskog puta. Smatra se da su Bokelji i Dalmatinci bili među prvim stanovnicima Kalifornije. Do njihovog većeg naseljavanja došlo je u vrijeme Zlatne groznice 1848. godine“, napisao je Vlado Gojnić u knjizi „Crnogorci u Americi“.

Kako navodi, od 1850. do 1900. godine u San Francisku je bilo „više od hiljadu radnji čiji su vlasnici bili Jugosloveni, odnosno ljudi iz naših krajeva“.

„Od 29 ugostiteljskih lokala 1869. posjedovali su 18 ugostiteljskih radnji. Slična situacija bila je i u Los Anđelesu i u drugim većim gradovima Kalifornije. Nikola Barović, iz okoline Herceg-Novog, došao je 17. juna 1850. godine i otvorio zlatni rudnik u Nevadi, a Marko Medin iz Paštrovića bio je jedan od pionira istraživača srebra takođe u Nevadi 1860. godine“, napisao je Gojnić.

U popisima iz tog vremena postoje imena i prezimena sa naših prostora, ali anglizovana – imena Ivan i Jovan su postajala Džon, Nikola Nicholas, Marko Marco, a prezimena su se pisala Marcovich, Millich, Lazarovich, Vucanovich, Bakoch... Međutim, u opisima se oni uglavnom predstavljaju kao državljani Austrije, Osmanskog carstva, Italije… ili kao Slaveni, Slavoni, Sloveni… Ali to ne znači da oni sami svoje poreklo nisu poštovali. Kako navodi SAPES, od 1857. do 1910. registrovane su 52 srpske organizacije u 17 američkih saveznih država. Najviše, čak 18, bilo ih je u Kaliforniji.

Napadni na slovenske doseljenike

Amerika je zemlja doseljenika iz najrazličitijih krajeva Evrope i sveta. Zbog toga što je bilo mnogo drugih, većih zajednica, jugoslovenski migranti nisu previše privlačili pažnju američkih medija tog doba. Ipak, jedan od najčudnijih opisa Slavena pojavljuje se u listu The San Francisco Call od 24. marta 1896.

Tekst prenosi govor izvesnog majora T. C. Rajana, poznatog agitatora protiv katolika u SAD. Prvo je napadao propovednike što nisu dovoljno agresivni u širenju biblijskih učenja, bar ne onako kako ih ne on shvatao, a onda se dotakao i naših zemljaka koji su stigli u te krajeve.

„Major T. C. Rajan je rekao: Slaveni su najzaostalija rasa ljudi na svetu. To su ljudi koji dolaze u ovu zemlju s bakljom u jednoj i štapom dinamita u drugoj ruci. Njima će dominirati sveštenici i za pet godina poštena Država Kalifornija biće pod dominacijom Mendoncina. Ovo je velika pretnja za našu divnu zemlju. Propovednici koji odbijaju da dignu glas protiv ovakvih zloupotreba ponovo razapinju našeg Spasitelja. Dozvolili smo ljudima da uđu u hram slobode koji su oni zapalili. Hrist je i sam bio za restrikciju imigracija…“

Samo nekoliko dana kasnije, već 31. marta 1896, isti list je objavio i odgovor na ove tvrdnje, koji je napisao izvesni Mato Zvanut.

„Između ostalog, ovaj stivador, da upotrebim njegove reči, rekao je da su Slaveni najzaostalija od svih rasa ljudi na svetu, da su to ljudi koji dolaze sa bakljom u jednoj i štapinom dinamita u drugoj ruci. Ovakve grozote i uvrede vredne su neke pozadine. Slaveni su pošteni građani koji poštuju zakon i žele mir, a dinamita se groze isto koliko se Rajan grozi istine. Rajan ne može da navede jedan primer da su Slaveni bili upleteni u bilo kakve nerede. Većina Slavena dolazi u ovu zemlju sa nešto kapitala, kupuje zemlju i kultiviše je; uzgajaju stoku i dobri su i iskusni rančeri. Postaju državljani SAD i srećni su u slobodi koja im je bila zabranjena u otadžbini. (…) Ako amerikanizam ugrožava šačica poštenih Slavena, onda nije mogao da postoji njegov gori branilac od Rajana“, poručio je Zvanut.

Nevolje sa zakonom

Iz tih godina stižu i prve vesti o o ubistvima i zločinima u kojima doseljenici sa naših prostora bili ili žrtve ili zločinci.

Adam S. Eterović piše u svojim delima da je 1862. Marko Milinović (Marco Milinovich) ubijen u Virdžinija Sitiju u Nevadi, a sahranjen u San Francisku. Iako se ne navodi ime, to potvrđuje i knjiga Istorija Države Nevade Mirona Ejndžela u kojoj se u hronologiji za 1863. godinu navodi:

„4. jul. Vlasnika Saluna San Francisko, na uglu ulica B i Union, u Virdžinija Sitiju, ubio je Jozef Mekgi.“

Isti taj Mekgi ubijen je te iste godine, ali 9. decembra, i to u Karson Sitiju.

Eterović navodi i da je izvesni Antonio Sasović (Antonio Sassovich) star 26 godina 1866. u San Francisku ubio Vasilija Vlahovića (Basilio Vlahovich). Ubica je, ali zbog drugog zločina, te iste godine osuđen na smrt.

„Prošlog petka Antonio Sasović pogubljen je u zatvorskom dvorištu u San Francisku, između podneva i jednog sata posle podne, zbog ubistva Edvarda Voltersa, pre oko godinu dana“, navedeno je u listu Gold Hill Daily News od 1. maja 1866.

Bilo je još okršaja u kojima su stradali naši ljudi, a jedan od njih bio je izvesni Nikolas Gregović (Nicholas Gregovich), za koga Eureka Daily Sentinel od 9. aprila 1882. kaže da je upucan i ubijen.

„Prošle noći Piter Sali Junior upucao je i u trenutku ubio Nikolasa Gregoviča u Kolumbusu, osam milja odavde. Razlog je bio jedan dolar. Žena iz grada dala je Salijev sat zalagaonici za 4 dolara. Žena je donela sat Gregoviću i uzela 4 dolara za to, rekavši mu da će Sali doći da ga otkupi. Kada je videla Salija, rekla mu je da duguje 3 dolara za sat. Sali je otišao kod Gregovića i dao mu 3 dolara. Nakon svađe oko količine novca Gregović je pobesneo i počeo je da juri Salija sa vinčesterkom. Ovaj je istrčao iz kuće i kada je izašao i Gregović, upucao ga je. Gregović je bio stari stanovnik Kolumbusa i veoma cenjen. Sali je mladić jedva da je izašao iz tinejdžerskih godina“, navodi se u novinama.

Adam S. Eterović navodi da je tokom 1880-ih u Karson Sitiju bilo toliko tuča između Slovena i Kineza da su sudovi doneli dobro osmišljen sistem kazni, kao i da je tokom izgradnje pruge bilo sukoba između italijanskih i slovenskih bandi, ali i sukoba „Austrijanaca“ i Meksikanaca.

Istrgnuto iz vestern romana

„Čoveka po imenu Anton Bakoč ubio je čovek po imenu Bun u Kanjonu Tule, u okrugu Esmeralda, prošlog četvrtka. Problem je bio vezan za stoku. Bakoč je bio stari i poštovani stanovnik, dok je Bun bio teška osoba koja je živela tu oko dve godine. Veruje se da je pobegao ka Dolini smrti. Zamenik šerifa Vasoni i indijanski tragači su u poteri za njim,“ objavio je Daily Independent iz Elka u Nevadi 2. decembra 1895.

Dva dana kasnije u Walker Lake Bulletinu objavljena je i poternica za ubicom.

„Komesari okruga ponudili su nagradu od 250 dolara za hvatanje Dž. B. Buna, ubice Antona Bakoča. Džon Čijatović (John Chiatovich) takođe je ponudio nagradu od 200 dolara, a država će verovatno ponuditi još 500 dolara. Veruje se da je stigao do regiona Armagosa gde ima prijatelje. Opisuju ga kao muškarca starog 45 godina, visokog 180 centimetara, koščatog, nosi kožni kaput“, navodi list.

U istom broju ima i nekih drugih detalja o ubistvu.

„Na zahtev pogrebnika istraživan je uzrok smrti Antona Bakoča u Kanjonu Tule 20. novembra i tada je uzeto sledeće svedočenje:

H. H. Robinson je svedočio:

Dana 20. novembra 1895. u 5 sati posle podne sedeo sam u svojoj radnji pričajući sa Bunom kada je ušao Anton Bakoč. Kada je ušao, Bun mu se obratio i rekao: ‚Želim da se namirimo za pakovanje one rude‘. Bakoč je odgovorio: ‚Nemam ništa sa tim, bolje idi i nađi Luisa Čijatovića (Louis Chiatovich).‘ Bun je rekao: ‚Ne želim da bilo koji Slaven bude moj zastupnik‘. Bakoč je rekao: ‚Ne želim da budem tvoj zastupnik, ali nemam ništa sa tim‘. Bun je rekao: ‚Ne želim da bilo koji slavenski kučkin sin bude moj zastupnik.‘ Bakoč je onda udario Buna pesnicom. Bakoč je gurnuo Buna kroz vrata u sledeću prostoriju i bacio ga na krevet. Tada sam video da Bun ima nož kojim je neprestano pogađao Bakoča. Zadržao sam Bunov zglob i rekao mu da pusti nož. On je rekao: ‚Nateraj Bakoča da pusti moj vrat‘. Onda je Bun pustio nož i pao na krevet. Bakoč je pao na pod i umro je za oko 15 minuta. Bun je, u međuvremenu, uspeo da pobegne.

V. Irvin je svedočio:

Živim oko kilometar i po od Robinsonove radnje. Dok sam ležao na mom krevetu 20. novembra posle podne, Bun je ušao u moju kolibu. Bio je prekriven krvlju. Pitao sam ga šta se desilo i rekao je: ‚Izgleda da sam ubio Antona‘. Tada je rekao da mu je Robinson dugovao nešto novca i zamolio me je da odem i uzmem ga. Otišao sam do Robinsona i on mi je dao 12 dolara, koje sam odneo Bunu. Tada mi je dao zlatnu prašinu koju je imao – oko 16 dolara – i otišao.

Porota pogrebnika presudila je da je Bun počinio svesno ubistvo.“

Porota oslobodila ubicu

Nekoliko meseci kasnije The Wardsworth Dispatch (2. maj 1896) objavio je jednu rečenicu kojom je završen ovaj slučaj: „Dž. P. Bun, koji je ubio Antona Bakoča u okrugu Esmeralda prošle jeseni, oslobođen je od strane porote“.

Adam S. Eterovič zapisao je da je Bakoč u vreme ubistva držao salon, a da je imanje kasnije kupio Džerom Vidović (Jerome Vidovich).

Isti taj Vidović imao je i stoku, pa je u novinama Walker Lake Bulletin od 7. avgusta 1901. objavio stočarsko upozorenje:

„Upozoravam sve osobe koje tuku, unakaze ili se loše ponašaju prema mojim grlima, koja su u dolini Alida i okolini, goniću ih po zakonu. Džerom Vidovič.“

(Telegraf Nauka)

* NASTAVAK ČITAJTE SUTRA *