Otkriveno kako je ubijen Bela od Mačve - 3 napadača nanela su mu 26 rana: Rešena misterija stara 700 godina

Skeletni ostaci otkriveni u mađarskoj prestonici Budimpešti pripadaju Beli od Mačve, potomku dinastija Arpadovića i Rjurikovića, potvrdio je međunarodni tim koji su predvodili mađarski naučnici. Ovo otkriće rešilo je dugogodišnju arheološku misteriju, piše ScienceDaily.

Preporučujemo

Projekat je organizovao Tamaš Hajdu sa Odeljenja za antropologiju Univerziteta Lorand Etvoš, a genetske analize su sprovele Ana Sečenji-Nađ i Noemi Borbelj sa Instituta za arheogenomiku. Njihov rad pokazuje kako se istorijski zapisi mogu potvrditi, a nasilne smrti rekonstruisati do izuzetnih detalja kada sarađuju humanističke i prirodne nauke.

Studija je objavljena u Forensic Science International: Genetics.

Otkriće na Margitinom ostrvu

Priča je počela 1915, kada su arheolozi u dominikanskom manastiru na Margitinom ostrvu (Margitsiget) u Budimpešti otkrili kosti mladog čoveka u sakristiji. Na osnovu konteksta sahrane, periodičnih izvora i dokaza o traumi na skeletu, istraživači su tada sugerisali da ostaci pripadaju Beli, banu Mačve. Bela od Mačve (1243-1272) bio je unuk mađarskog kralja Bele IV po majčinoj strani, dok je loza njegovog oca od Rjurikovića, skandinavske dinastije koja je vladala Kijevskom Rusijom. Prema austrijskim hronikama iz 13. veka, Belu je novembra 1272. ubio ban Henrik Kosegi iz porodice Heder i njegovi saradnici. Savremene priče opisuju kako su njegovo unakaženo telo sakupile njegova sestra Margita i nećaka Eržebet i sahranile u dominikanskom manastiru.

Izgubljene kosti i nestanak u 20. veku

Nakon iskopavanja ostaci su poslati Lajošu Bartucu na Antropološki institut Budimpeštanskog univerziteta na bioantropološku studiju. Bartuc je dokumentovao 23 rane od mača na skeletu, zajedno sa višestrukim smrtonosnim povredama lobanje. Zaključio je da je Belu istovremeno napalo nekoliko osoba i da je udaran dok je ležao na zemlji. Bartuc je javno pomenuo kosti 1936. godine i objavio fotografiju lobanje 1938. Posle toga sve reference na ostatke su nestale, a mnogi stručnjaci su verovali da su izgubljene tokom Drugog svetskog rata.

Neočekivano, 2018. postkranijalne kosti su ponovo otkrivene u drvenoj kutiji pohranjenoj među desetinama hiljada primeraka u Antropološkoj zbirci Mađarskog prirodnjačkog muzeja, dok je lobanja nastavila da se čuva u zbirci Aurela Teroka.

Ponovno otvaranje slučaja modernom naukom

Novi međunarodni istraživački konzorcijum pod vođstvom Tamaša Hajdua formiran je 2018. Grupa je uključivala antropologe, genetičare, arheologe, arheobotaničare, specijaliste za stabilne izotope, stručnjake za radiokarbon i stomatologe. Njihov cilj je bio da potvrde identitet ostataka koristeći savremene forenzičke i bioarheološke metode i da što potpunije rekonstruišu život i smrt Bele od Mačve.

Ovo otkriće ima izuzetnu istorijsku vrednost. Osim kralja Bele III, Bela od Mačve je jedini potvrđeni potomak dinastije Arpadovića čiji je gotovo kompletan skelet sačuvan. To pruža redak uvid u genetsko nasleđe kako dinastije Arpadovića, tako i loze Rjurikovića. U projektu su učestvovali istraživači iz Beča, Bolonje, Helsinkija, Harvardskog univerziteta i više mađarskih institucija.

Biološki profil i uvid u ishranu

Antropološka analiza je pokazala da je muškarac sahranjen ispod manastirskog poda na Margitinom ostrvu bio u ranim dvadesetim godinama. Datiranje radioaktivnim ugljem su sprovele dve laboratorije kako bi se osigurala tačnost, nakon što su rani podaci sugerisali datum nešto raniji od očekivanog - druga polovina 13. veka. Dodatni testovi Nuklearnog istraživačkog instituta (Debrecin) otkrili su da je neočekivano rani datum uzrokovan prehrambenim navikama. Pojedinac je konzumirao velike količine životinjskih proteina, uključujući ribu i moguće školjke koje su se hranile drevnim izvorima ugljenika, stvarajući poznati efekat u kostima.

Tim je takođe ispitao zubni kamenac kako bi dodatno rekonstruisao njegovu ishranu. Više od hiljadu mikro-fosila je izvučeno iz kamenca. Zrna skroba iz pšenice i ječma, zajedno sa jasnim znacima mlevenja, kuvanja i pečenja, ukazivala su da su njegovi obroci uključivali kuvanu pšeničnu krupicu i pečeni pšenični hleb.

Analiza izotopa stroncijuma, koja pomaže da se odredi gde je osoba živela tokom različitih faza života, pokazala je da pojedinac nije odrastao na istom mestu gde je sahranjen. Njegovi izotopski potpisi iz ranog detinjstva podudaraju se sa onima pronađenim u regionu Vukovara i Srema, nekada delu Mačvanske banovine u Kraljevini Ugarskoj, a sada delovima Hrvatske i Srbije, kao i drugim delovima Panonske nizije. Kasnije u detinjstvu preselio se u drugo područje, verovatno blizu današnje Budimpešte.

Genetski dokazi i kraljevske loze

Konačna potvrda identiteta sprovedena je na Institutu za arheogenomiku ELTE RCH, a sprovele su je Ana Sečenji-Nađ i Noemi Borbelj. Više linija genetskih dokaza podržalo je genealoške veze opisane u istorijskim dokumentima. Rezultati pokazuju da je Bela od Mačve bio praunuk kralja Bele III, a njegova genetska udaljenost od Ladislava I Svetog, mađarskog kralja, odgovara ovom očekivanom obrascu loze.

Analiza celog genoma otkrila je da je ban imao jaku skandinavsku genetsku komponentu (skoro 50%), značajno istočno-mediteransko poreklo i manju komponentu srednjoevrkopskog porekla iz ranog srednjeg veka. Skandinavski doprinos podržava njegovo poreklo od dinastije Rjurikovića, dok istočno-mediteranska komponenta može odgovarati njegovoj majci Mariji Laskaris, članici vizantijske carske porodice i supruzi Bele IV. Rezultati Y-hromozoma takođe potvrđuju istorijski dokumentovanu očinsku liniju Rjurikovića. Ruska arheogenomska studija iz 2023. godine pokazala je da je Rjuriković iz 13. veka Dmitrij Aleksandrovič pripadao istoj očinskoj liniji, koja se može pratiti do Jaroslava I Mudrog. Genetski podaci od današnjih potomaka Rjurikovića dodatno jačaju ovu vezu.

Rekonstrukcija koordinisanog i brutalnog atentata

Da bi se razumelo kako je Bela umro i da bi se dokazi uporedili sa srednjovekovnim zapisima, tim je sproveo detaljnu forenzičku antropološku istragu. Analiza je dokumentovala 26 perimortalnih povreda, uključujući devet na lobanji i 17 na ostatku tela, sve nanesene tokom jednog nasilnog napada. Obrazac rana sugeriše da su učestvovala tri napadača: jedan ga je napao spreda dok su ga drugi udarali sa leve i desne strane.

Rane pokazuju da je Bela prepoznao napad i pokušao da se brani. Verovatno su korišćena dva tipa oružja, sablja i dugi mač. Dubina i jasnoća posekotina ukazuju da nije nosio oklop kada je ubijen.

Rekonstruisani napad počinje udarcima u glavu i gornji deo tela, praćenim teškim odbrambenim povredama dok je pokušavao da blokira dalje udarce. Na kraju je onesposobljen udarcima sa strane, a kada je pao na zemlju, napadači su mu zadali smrtonosne udarce u glavu i lice. Broj i intenzitet ovih povreda ukazuju na snažnu emotivnu motivaciju (npr. iznenadni bes, mržnja), dok koordinisana priroda napada sugeriše planiranje. Iako je atentat na Belu od Mačve u novembru 1272. godine izgleda bio delimično ili potpuno planiran, način ubistva ukazuje da nije izvršen mirno.

(Telegraf Nauka/ScienceDaily)