„Mislio sam da sam dečak, regrutuju me kao odraslog“: Dnevnici otkrili tajne tinejdžera iz SSSR pred rat

Tinejdžerske brige, strepnje, strahovi mogu da otkriju mnogo toga o društvu u kome ti mladi ljudi žive, čak i kada je reč o brutalnim vremenima. Upravo da bi proučila život u Sovjetskom Savezu pred sam početak Drugog svetskog rata, Jekaterina Zadirko, istraživačica slavistike na Triniti koledžu u Dablinu i Univerzitetu u Kembridžu, analizirala je 25 dečačkih dnevnika napisanih između 1930. i 1941.

U studiji objavljenoj u Slavic Reviews ona je detaljno ispitala dnevnik Ivana Hripunova (1923-1942?), sina nekad bogatog seljaka proglašenog kulakom, neprijateljem naroda i prognanog. Ovo je redak primer dnevnika mladog seljaka i pruža neverovatan uvid u njegova razmišljanja od 1937, kada je imao 14 godina, pa do regrutacije u Crvenu armiju 1941.

Ovih 25 dnevnika, koje Zadirko proučava u okviru doktorskog rada, opisuju svet tinejdžera tog doba. Reč je o glasovima tinejdžera iz različitih porodica, sa različitih krajeva zemlje, koji sanjaju o tome da postanu sovjetski heroji, pesnici, pisci, koji sanjaju o devojkama, poljupcu mekih ženskih usana, seksu, ali i nepravdi, porodicama...

Meke usne, nepravda, poezija...

Sergej Argirovski, na primer, rođen je u lenjingradskoj profesorskoj porodici, otac i majka su mu predavali ruski jezik i književnost, objavio je Kembridž. S druge strane, Aleksej Smirnov bio je seljačkog porekla i radio je mehaničar u moskovskoj kotlarnici. Vasilij Truškin (1921-1996) bio je melanholični seljak koji je pisao poeziju i sanjao da postane pesnik, a David Samoilov, kasnije jedan od najčuvenijih pesnika svoje generacije, toliko je sumnjao u svoj književni talenat da se pitao da li njegov život ima ikakvu korist za društvo.

- Akademici uglavnom odbacuju veći deo sadržaja ovih dnevnika kao puke tinejdžerske brige. Ali u Rusiji tridesetih godina prošlog veka, pisanje je bilo ključna strategija za dečake tinejdžerskog uzrasta da promišljaju svoje odrastanje i pronađu svoje mesto u društvu. Čak i ako je njihov dnevnik ostajao privatan dokument, za ove dečake je pisanje delovalo kao nešto sa visokim ulogom, čak egzistencijalno – rekla je Jekaterina Zadirko.

Gorki kao književni uzor

„Deset je uveče. Sedim sam u zadnjoj sobi. Svi su već otišli na spavanje... mastilo je loše, razliva se po papiru, a pero grebe papir kao dobar plug... Sve ometa moj rad... Ali moram da popunim dnevnik, po svaku cenu“, napisao je Ivan Hripunov u decembru 1940.

On je sledio književni model Maksima Gorkog, beležeći svoje nedaće kao što je Gorki opisivao svoje predrevolucionarne borbe. Ivan je pisao o tome kako je njegova porodica preživela glad 1932-33, o izgnanstvu svog oca, i o tome kako su njegova majka i starije sestre patile zbog javnog poniženja „dekulakizacije“, sovjetske kampanje za eliminisanje onih koje je režim označio kao kulake.

- Mislim da Ivan nije shvatao da radi nešto potencijalno opasno. Imitirajući Gorkog, Ivan je sledio utvrđene književne konvencije, ali je time prekršio pravila staljinističke javne autobiografije, raspravljajući o tabu temama. To nije bio izraz svesnog političkog neslaganja, već sukob kulturnih modela. On direktno upire prstom u državu kao krivca za glad i opisuje kako je njegova porodica sakupljala klasje žita, što je bilo kriminalizovano zloglasnim Zakonom o tri klasića – rekla je Zadirko.

„Glad nije izbila zbog loše žetve, već zato što su svi usevi oduzeti. Kulaci su prognani na Solovke. Mnogi nevini ljudi su stradali. Zato što nije predao žito, koje nam je oduzeto, naš otac je poslat u Sibir... Bez hleba... i bez oca, izgladneli smo... sakupljali smo klasje (bilo je zabranjeno sakupljati klasje, i mnogo puta su nam nadzornici oduzimali klasje i torbe); donosili smo kući plevu i od nje pravili pogačice“, napisao je Ivan.

Dnevnici su bili muška aktivnost

- Književno pisanje je u Rusiji tridesetih godina prvenstveno bilo muška aktivnost. Iako su i devojčice vodile dnevnike, dečaci su bili više fokusirani na književni potencijal svog pisanja o sebi: pisali su poeziju i prozu, eksperimentisali sa stilom i često pokušavali da svoje dnevnike oblikuju kao dnevnike pisaca – objasnila je Zadirko.

„Razmišljam o svom budućem velikom književnom delu u kojem ću prikazati svoj život i dati potpun opis savremenog društva“, napisao je Hripunov u novembru 1941, kada je njegovu zemlju već napala nacistička Nemačka.

Neki od autora ovih 25 dnevnika na kraju su postali uspešni pisci, njihovi dnevnici su objavljeni. Drugi dnevnici su štampani u malim regionalnim časopisima, ali većina je tek sada dostupna zahvaljujući projektu Prožito, digitalnom arhivu dnevnika, memoara i pisama finansiranom putem grupnog finansiranja, koji su 2015. pokrenuli naučnici sa Evropskog univerziteta u Sankt Peterburgu.

Dnevnici beleže svakodnevne odlaske u školu, izrade domaćih zadataka i dosadu kod kuće. Ali oni takođe pružaju fascinantne uvide u stavove dečaka prema devojkama, nemirna vremena u kojima su živeli i njihove vizije budućnosti.

Sovjetski puritanizam i ljubav

„U inostranstvu ljubav je glavni cilj života... Za nas je ljubav sporedna stvar. Najvažniji je društveni rad. Retko izgovaramo reč ljubav... Zaljubio sam se u devojku, ali mi ona nije uzvratila ljubav... U mislima sam samo želeo da je gledam i da ne uprljam svoje nežno biće snovima o seksualnom odnosu“, napisao je Hripunov u septembru 1941.

Zadirko je navela da su dečaci tinejdžerskog uzrasta, kada su opisivali devojke koje im se sviđaju, pitali sebe: „Da li je ona dobar drug?“, „Da li je politički svesna?“, „Da li ima dobre ocene?“. Ali su ih takođe opisivali na uzvišen, romantičarski način, ističući crte poput rumenih obraza i mekih usana.

Sovjetske smernice za romantično i seksualno ponašanje postale su veoma rigidne i puritanske tridesetih godina.

- Ideje o seksualnom ponašanju bile su veoma konfuzne, dnevnici beleže mnogo tinejdžerske teskobe. Mladima je govoreno da nemaju predbračne seksualne odnose, podsticani da prvo uspostave prijateljstvo i da izaberu partnera koji će im biti prijatelj, nekoga ko će ih učiniti boljom osobom – rekla je Zadirko i dodala:

- U takvom okruženju tinejdžeri su imali mnogo sukobljenih emocija i mučili su se da ih izraze. Često su pisali poeziju o devojkama koja podseća na romantizam 19. veka. Rezultat je bio čudna mešavina uzvišenog i osuđujućeg.

Jedan od autora dnevnika - Vasilij Truškin - bio je melanholičan, zamišljen seljak koji je pisao poeziju i težio da postane pisac. Sa 12 godina, njegova porodica je pobegla od gladi u Saratovskoj oblasti u jugozapadnoj Rusiji, u 4.800 kilometara udaljeni u Irkutsk u Sibiru.

U avgustu 1939, sa 18 godina, Truškin je pisao o druženju sa devojkom po imenu Nataša.

„Tako je prijatno osetiti blizinu voljene žene! Iz svete posude, opevane od mnogih pesnika, pohlepno sam pio zadovoljstvo. Posle, već u krevetu, dugo nisam mogao da se smirim“, zabeležio je on.

Tinejdžerski strahovi, nemoć i izuzetnost

„Danas punim 18 godina... Ako se setim svoje prošlosti i zamislim svoju neizvesnu budućnost, obuzme me ovaj strašan osećaj, nagon da izađem iz životnog elementa, ali gde – ni sam ne znam. Ali taj osećaj je veoma jak, do ludila“, napisao je Aleksej Smirnov u februaru 1940.

Zadirko kaže da iz današnje perspektive, dečaci tinejdžerskog uzrasta u Rusiji tridesetih godina deluju kao konformisti, ali iako su autori dnevnika koristili sovjetske ideološke koncepte da razmišljaju o sebi i oblikuju se, ona tvrdi da su to činili na kreativan, neočekivan način.

- Ovi dečaci su prilagođavali i zaobilazili sovjetsku doktrinu, tako da su zadržali svoj tinejdžerski osećaj sebe samih, dok su i dalje pokušavali da se uklope u sovjetski kalup – rekla je Zadirko.

Način na koji su dečaci razmišljali o svojoj budućnosti ističe dilemu u staljinističkoj kulturi, tvrdi ona.

- Od ovih dečaka se toliko očekivalo, i osećali su se zaista zbunjeno oko toga šta bi trebalo da rade. Govorili su im da mogu postati ko god žele i da će živeti u socijalističkoj utopiji, ali su bili pod ogromnim pritiskom da postanu vrsta herojskih uzora koje je sovjetska kultura slavila – rekla je istraživačica i dodala:

- Verovali su da su morali da budu izuzetni da bi bili korisni i uklopili se. Brinuli da se ili rodite sa izuzetnim talentom ili ne, i ako ga nemate, da li ste osuđeni ste na propast. „Kada nešto krene naopako, sa samo 16 ili 17 godina, neki brinu da su već izgubili previše vremena, da nisu ništa postigli, i pišu o tome kako je njihov život već gotov. Ovo je poznata tinejdžerska teskoba, ali u okruženju sa neverovatno visokim ulozima.

„Potpuno sam netalentovan, i pisanje će za mene uvek biti muka. Biti srednjoškolski profesor književnosti, beznačajan kritičar, urednik provincijskih novina? To je odvratna perspektiva. Ali neka bude! Pretpostavimo da žrtvujem svoje samopoštovanje, težnje, itd. za stvar koju volim, ali da li ću biti od ikakve koristi društvu u kojem živim“, zabeležio je u septembru 1936. David Samojlov, tada šesnaestogodišnjak.

Zadirko veruje da su dnevnici pružali ključan siguran prostor za sovjetske tinejdžere tridesetih godina da razrade kako da ispolje svoj javni identitet, što im je dalo prednost u odnosu na mnoge današnje tinejdžere.

- Razrađivanje sopstvenog identiteta javno na društvenim mrežama danas deluje mnogo manje bezbedno. U privatnom okruženju dnevnika, jedini sudija si ti sam – rekla je ona.

Priprema za Veliki otadžbinski rat

Neki od dnevnika se naglo završavaju kada su njihovi autori stupili u Crvenu armiju i Drugi svetski rat. Zadirko kaže:

- Ovi dečaci su otišli na front „iz školske klupe“, neki od njih su poginuli, ali oni koji su preživeli, starili su i umrli otprilike zajedno sa samim Sovjetskim Savezom – rekla je Zadirko.

„Počinje novi život. Zato sam napisao svoju autobiografiju... Rat sve pretvara u odrasle. Mislio sam da sam dečak, ali sada me regrutuju kao odraslog“, napisao je Ivan Hripunov 1941. dok se spremao za Veliki otadžbinski rat, kako je u SSSR nazivan Drugi svetski rat.

Manje od godinu dana kasnije, prijavljen je kao nestao. Tačan datum njegove smrti nije poznat.

- Ne smemo preterano egzotizovati sovjetske živote. Sovjetska ideologija je oblikovala ljude, ali im mozak nije bio potpuno ispran. Nisu postojali samo pravi vernici i disidenti. Ljudi nisu prosto prihvatali ili odbacivali propagandu, niti su igrali po njenim pravilima da bi preživeli. Dnevnici pokazuju da su sovjetski ljudi, uključujući i tinejdžere, bili mnogo toga odjednom, pokušavajući da sastave svoj identitet i da razumeju svet sa onim što im je dato – zaključila je Zadirko.

(Telegraf Nauka/University of Cambridge)