Ljubavna pisma pročitana prvi put posle 265 godina: Neverovatno je šta sve piše u njima

Pisma koja su 265 godina čekala da ih neko pročita... Foto: Renaud Morieux / The National Archives, Kew

Više od 100 pisama koja su francuskim mornarima poslale njihove verenice, žene, roditelji, braća i sestre, ali im nikad nisu dostavljena, otvorena su i proučena prvi put otkako su napisana 1757. i 1758. Poruke daju ekstremno redak i potresan pogled na ljubav, živote i porodične svađe od starih seljaka do bogatih žena oficira, saopštio je Univerzitet u Kembridžu.

Pisma je zarobila Britanska kraljevska mornarica tokom Sedmogodišnjeg rata (1756-1763), predala ih Admiralitetu i nikad ih nije otvorila. Kolekcija se čuva u Nacionalnom arhivu u Kjuu, a pisma prućaju nove dokaze o francuskim ženama i radnicima, kao i različitim nivoima pismenosti.

Preporučujemo

Zauvek verna i poslušna

„Mogla bih da provedem noć pišući ti… Ja sam tvoja zauvek verna supruga. Laku noć, moj dragi prijatelju. Ponoć je. Mislim da je vreme da odmorim.“

Tako je pisala Mari Dubosk svom mužu, prvom poručniku francuskog ratnog broda „Galati“, 1758. Nije znala gde se Luj Šambrelan nalazio u tom trenutku, ali ni da je njegov brod zarobila britanska flota.

Luj nikad nije dobio pismo i Mari i on se nikad ponovo nisu sreli. Ona je umrla godinu dana kasnije, pre nego što je Luj oslobođen, a on se ponovo oženio 1761, nakon povratka u Francusku.

„Ne mogu da dočekam da te imam“, napisala je En le Serf svom mužu, podoficiru na brodu. Možda je mislila da želi da ga zagrli, a možda da vodi ljubav sa njim, navodi se. Potpisala se sa „tvoja poslušna supruga Nanet“. Zarobljen negde u Engleskoj, Žan Topsen nikad nije dobio to pismo.

Profesor Reno Morju, sa Fakulteta za istoriju i Koledža Pembrok na Kembridžu, proveo je mesece dešifrujući ova i još 102 pisma pisana divlje, bez znakova interpunkcije, velikih slova… Svoja otkrića objavio je u žurnalu Annales. Histoire, Sciences Sociales.

Prikaz pomorske bitke iz 18. veka... Foto: Leemage / AFP / Profimedia

Znatiželja i zapečaćena pisma

- Naručio sam kutiju iz znatiželje. U njoj su bile tri gomile pisama koje je držala traka. Pisma su bila veoma mala i bila su zapečaćena. Pitao sam arhiviste da li mogu da se otvore i oni su to uradili. Shvatio sam da sam prva osoba koja čita ova veoma lična pisma otkako su napisana. Oni kojima su bila namenjena nisu imali priliku da to urade. Bilo je to veoma emotivno – rekao je Morju.

On je dodao da su ova pisma o „univerzalnim ljudskim iskustvima“ i da nisu jedinstvena za Francusku ili 18. vek.

- Pisma otkrivaju kako se svi nosimo sa velikim promenama u životu. Kada smo odvojeni od naših najdražih događajima koji su van naše kontrole poput ratova ili pandemije, moramo da smislimo kako da ostanemo u kontaktu, kako da ohrabrujemo jedni druge, brinemo o njima, održimo strast… Danas imamo Zoom i WhatsApp. U 18. veku ljudi su imali samo pisma, ali su pisali o stvarima koje su nam veoma poznate – rekao je ovaj istoričar.

U Sedmogodišnjem ratu Francuska je imala neke od najboljih brodova, ali su joj nedostajali iskusni mornari. Britanija je to koristila tako što je zarobljavala što više fransuckih mornara. Tokom 1758. godine, od 60.137 francuskih mornara njih 19.636, što je skoro trećina, bila je u britanskom zarobljeništvu.

Bez privatnosti

Neki od njih su umrli od bolesti i gladi, ali su mnogi kasnije dočekali oslobođenje. U međuvremenu, njihove porodice su čekale i pokušavale da stupe u kontakt sa njima.

- Ova pisma pokazuju ljude koji se sa izazovima bore kolektivno. Danas bi bilo neprijatno da pišemo pismo verenici koje će pročitati majka, sestra, ujaci, susedi… i to pre slanja, a ko zna još koliko njih nakon slanja. Teško je nekom reći sve što želiš ako ti neko gleda preko ramena. Tad je razlika između privatnog i kolektivnog bila manja – rekao je Morju.

U 18. veku slanje pisama iz Francuske na ratni brod, koji je stalno u pokretu, bilo je veoma teško. Nekad su ljudi slali i po nekoliko primeraka u različite luke nadajući se da će stići do mornara. Rođaci su često tražili od porodica saboraca da ubace poruku za njihove najbliže u svoja pisma.

„Galati“ je plovila od Bordoa do Kvebeka kada je 1758. zarobljena u napadu britanskog broda „Eseksa“ i poslata u Portsmut. Posada je završila u zatvoru, a brod prodat.

Francuska poštanska služba pokušala je da dostavi pisma, poslala ih je u nekoliko luka, ali su uvek stizala prekasno. Kada se čulo da je brod zarobljen, poslata su u Englesku, gde su ih predali Admiralitetu u Londonu.

Jedno od pisama iz neverovatne kolekcije... Foto: Renaud Morieux / AFP / Profimedia

- Jezivo je koliko su blizu bili – rekao je Morju.

On dodaje da su možda oficiri otvorili jedno ili dva pisma da vide da li mogu da budu značajna za vojsku, ali su onda odlučili da je reč o porodičnim stvarima i to stavili u skladište.

Morju je identifikovao svakog člana posade, 181 osobu, od običnih mornara i drvodelja do najviših oficira. Izveo je genealoške pretrage da sazna više o životima ljudi.

U pismima ima i romantične i porodične ljubavi, ali i pogleda na porodične tenzije i svađe u vreme rata i dugog odsustva.

Porodične tenzije

Među najneverovatnijim pismima su ona poslata mladom mornaru Nikolasu Kvesnelu iz Normandije.

„Prvog dana godine pisao si svojoj verenici (…). Mislim na tebe više nego ti na mene. (…) U svakom slučaju želim ti srećnu novu godinu sa blagoslovima Gospoda. Mislim da sam za groblje, bolesna sam već tri godine. Pozdravi Varina, samo njegova žena mi javlja nešto o tebi“, napisano je u pismu Margeri Kvensel, koja je bila nepismena i platila je pisaru da napiše pismo sinu umesto nje.

Nekoliko nedelja kasnije, njegova verenica Marijana naredila mu je da piše majci, da bude dobar sin i da prestane da je stavlja u nezgodnu situaciju. Izgleda da je Margeri Marijanu krivila za ćutanje mladog mornara.

„Crni oblaci su nestali, pismo koje je tvoja majka primila od tebe popravilo je atmosferu“, napisala je ona.

Nekoliko meseci kasnije Margeri mu je pisala ponovo:

„U svojim pismima nikad ne spominješ svog oca. To me pogađa. Sledeći put kad mi pišeš, molim te ne zaboravi na njega.“

Morju je otkrio da je, u stvari, reč o očuhu, jer je njegov biološki otac preminuo, a majka se preudala.

- Ovde imamo sina koji ne voli ili ne priznaje ovog čoveka za oca. Ali u to vreme, ako ti se majka preuda, njen novi muž postaje tvoj otac automatski. Bez direktnog objašnjenja, Margeri je podsetila sina da to poštuje. To ukazuje na veoma kompleksne porodične tenzije – kaže Morju.

Written but never delivered, letters written by the family members of sailors serving on the French frigate, the Galatée, have provided Professor @renaudmorieux (2021) with insights into the lives of the family members, especially the women, left behind:https://t.co/CwJ76r28Y3— Pembroke College Cambridge (@pembroke1347) November 7, 2023

Nikolas Kvensel je preživeo zarobljeništvo i kasnije je služio na brodu za prevoz robova.

Beg na ostrva

Više od polovine, čak 59 odsto, pisama potpisale su žene, što daje uvid u žensku pismenost tog doba, njihove društvene krugove i ponašanje u ratu.

- Ova pisma ruše stara shvatanja da je rat samo o muškarcima. Dok su njihovi muškarci bili odsutni, žene su vodile domaćinstva i donosile ključne ekonomske i političke odluke – rekao je Morju.

U ovo vreme francuska mornarica zahtevala je od svih muškaraca iz priobalnih krajeva da služe na brodu jednu godinu na svake tri ili četiri godine. Taj sistem nije bio popularan i mnogi su bežali.

„Najveću bol bi mi donela odluka da pobegneš na ostrva", napisala je sestra Nikolasu Godefroju, krmarošu na obuci.

Mislila je na Karibe, objašnjava Morju, jer su tamo bežali mnogi mornari, a tamo su umirali od bolesti. Ona i njena majka nisu tražile da ga mornarica otpusti jer su se plašile da će ga, ako to urade, ostaviti još duže na moru.

(Telegraf Nauka/University of Cambridge)