U sirotinjskim delovima viktorijanskog Mančestera živeli su i siromašni radnici i bogati doktori i inženjeri

Rad, kupovina, crkva i pab razdvajali su različite klase mnogo više nego „stambena segregacija“ u Mančesteru 1850-ih, potkopavajući ključne pretpostavke o Industrijskoj revoluciji.

Istoričari dugo pretpostavljaju da se srednja klasa Mančestera sklanjala od siromašnih u gradske rezidencije i prigradske vile. Međutim, novo istraživanje pomoću digitalizovanih cenzusnih podataka pokazuje da su mnogi pripadnici srednje klase Mančestera, uključujući doktore i inženjere, živeli u istim zgradama i ulicama kao radnička klasa, uključujući radnike na tkanju i predenju.

Preporučujemo

– Više od 60% zgrada u kojima su živele najbogatije klase bile su dom i nekvalifikovanim radnicima.

– Više od 10% stanovništva u sirotinjskim delovima Mančestera činile su bogatije zaposlene klase.

– Oštre razlike u radnim rutinama, rekreativnim aktivnostima, kupovini, javnim službama, policijskom postupanju i sveprisutnoj diskriminaciji izolovale su klase mnogo više nego stambena segregacija.

Fridrih Engels, saosnivač marksizma, posetio je Mančester 1842. godine i počeo da beleži primere velike nejednakosti u gradu koji se brzo industrijalizuje. Mnogi istoričari se oslanjaju na Engelsov prikaz, ali spajanje klasne podele i prostorne segregacije se sve više preispituje.

Istoričarka sa Kembričkog univerziteta, Emili Čeng, upotrebila je podatke digitalizovanog popisa iz 1851. godine da precizno mapira gde su živeli ljudi iz različitih društvenih klasa. Njeni nalazi su iznenađujući i podrivaju ideju da su se različite klase grupisale u posebnim delovima grada.

„Bogatije klase Mančestera nisu se ograničile na gradske kuće u centru grada i prigradske vile, kao što smo verovali“, kaže Emili Čeng. „Otkrila sam da su doktori, inženjeri, arhitekte, geometri, učitelji, menadžeri i vlasnici radnji živeli u istim zgradama kao siromašni tekstilni radnici“.

Segregacija u gradovima ostaje veliki problem u mnogim delovima sveta, uključujući Britaniju, tako da je razumevanje šta su ljudi doživljavali u Mančesteru, jednom od prvih industrijalizovanih gradova na svetu, zaista važno. To nas uči da je važno gde živimo, ali drugi faktori mogu biti još važniji – kako ljudi rade, kupuju i opuštaju se razdvaja društvene grupe i može ih čak učiniti nevidljivim, kaže Čeng.

Ona je koristila geodetske mape, trgovačke registre i popis iz 1851. godine kako bi povezala pojedince sa njihovim adresama stanovanja. Tokom osam meseci, uspevala je da mapira čak i 700 zgrada dnevno. Veštačka inteligencija još nije sposobna da uradi ovaj posao precizno. Čeng je zatim pomoću ove ogromne baze podataka analizirala prostorne obrasce.

Otkrila je da je komercijalna oblast prema jugozapadu Mančestera bila značajno društveno raznovrsnija nego stambene zone grada ka severu i istoku. Međutim, čak i u Ankotsu, glavnoj radničkoj sirotinjskoj oblasti, koji je toliko zgrozila Engelsa, oko 10% populacije činile su bogatije zaposlene klase. Širom grada, radnička klasa predstavljala je 79,3% populacije u proseku.

Nalazi su postali još zanimljiviji prilikom detaljnijeg proučavanja pojedinačnih zgrada. Više od 60% zgrada u kojima su živeli pripadnici najbogatijih profesija bile su dom i nekvalifikovanih radnika.

„Ovo je bilo veliko iznenađenje“, kaže Čeng. „Počela sam sa centrom grada i mislila sam da će obrazac tu prestati, ali sam pronalazila ovu pomešanost i u narednom delu Mančestera. Najuzbudljiviji trenutak bilo je otkriće da je jedan od deset ljudi koji su živeli u Ankotsu, ozloglašenom radničkom naselju, pripadao srednjoj klasi.“

Mančesterska srednja klasa je možda svoje domove posmatrala kao korake ka nečem boljem. Međutim, arhitekte i vlasnici radnji takođe su voleli pogodnost života u blizini svog radnog mesta. Vozovi za putovanje na posao još nisu bili popularni.

Čeng tvrdi da, iako su različite klase živele vrlo blizu jedna drugoj, konstrukcija, dizajn i održavanje stanova u Mančesteru tokom 1850-ih ograničavali su interakciju između njih. U prvoj polovine 19. veka, Mančester nije mogao da gradi kuće dovoljno brzo da bi pratio uveliko rastuću populaciju.

Mančester je rastao gotovo organski sa vrlo malo regulative, a poslovni ljudi su bili odlučni da ostvare maksimalan profit na što manje prostora.

Radi toga su postojeće zgrade pretvorili u stambene jedinice. Uglednije jedinice na prizemlju i prvom spratu iznajmljivane su jednom ili dvama domaćinstvima iz srednje klase, dok je više siromašnih porodica bilo zbijeno u prljave podrume.

„Mančesterski stambeni eksperiment složio je više domaćinstava jedno na drugo. Različite klase su živele vrlo blizu jedna druge, ali su zidovi, plafoni i različiti načini života minimizirali interakciju između njih“, kaže Čeng.

Status na osnovu zanimanja imao je veliku ulogu u segregaciji putem svakodnevnih rutina. Pre reformi na polju rada, mnogi polukvalifikovani i nekvalifikovani radnici su radili po 12 sati dnevno, šest dana u nedelji, što ih je zarobljavalo, dok su bogatiji ljudi bili slobodni da se kreću po gradu, radeći, kupujući i socijalizujući se.

Srednja i viša klasa imale su fleksibilan pristup prodavnicama, a fabrički radnici su često morali da čekaju platu u subotu uveče da bi mogli da kupe hranu. Dok su viktorijanski London i Liverpul bili prepuni dnevne aktivnosti, mančesterski javni prostori su bili gotovo pusti – na ulicama su retko bili tekstilni radnici i doktori u isto vreme.

Kulturne i rekreativne navike različitih klasa Mančestera osnaživale su segregaciju, ističući suprotstavljene institucije crkve i paba. U to vreme, srednja klasa Mančestera sve više je bila privučena crkvi, dok je 600 pabova mnogo više privlačilo radničku klasu. Crkve nisu distribuirale pomoć siromašnima kao ranije, a javne službe su činile da se mnogi siromašni osećaju posramljeno.

Čak i kad bi siromašni ljudi išli u crkvu, mnoge crkve i kapele su namerno razdvajale različite klase. Pabovi su predstavljali gostoljubivija i pristupačnija mesta za radničku klasu, ali čim bi izašli napolje policija je bila spremna da ponovo sprovede klasnu segregaciju, rasterujući čak i male grupe radnika.

„Bili su odlučni da javni prostor grada kojim su dominirale srednja i viša klasa održe čistim i mirnim, pa su potiskivali siromašne radnike u zapuštenije delove grada“, kaže Čeng. „Upoređivanje percepcija o tome šta se dešavalo u Mančesteru sa konkretnim geografskim obrascima znači da možemo preciznije rekonstruisati život u gradu. Onda možemo shvatiti kako su te percepcije nastale“.

Jedna stvar koja ostaje misterija jeste kako su brojne porodice iz različitih klasa koristile zajedničke toalete. „Ovo nije nešto o čemu su ljudi pisali u to vreme“, kaže Čeng. „Mislim da je srednja klasa još uvek koristila noćne posude, pa nisu toliko zavisili od zajedničkih nužnika“.

(Telegraf Nauka/EurekAlert)