20 ljudi je ubijeno u neredima zbog bokserskog meča: „Borba veka“ dovela je do rasnih sukoba širom SAD

„Borba veka“ termin je koji se koristi za bokserske mečeve neverovatne važnosti, okršaje najboljih među najboljima. Najčuvenija „borba veka“ bila je ona između Džoa Frejzera i Muhameda Alija 1971, najsvežija meč između Flojda Mejvedera i Manija Pakjaoa 2015, a prva je bila maraton u 42 runde između Džoa Gensa i Oskara Nelsona 1906. Ipak, samo jedna je bila toliko važna da je zbog nje došlo do pravog rata na ulicama SAD – više od 20 ljudi ubijeno je, a nekoliko stotina povređeno u rasnim neredima koji su izbili nakon što je Džek Džonson pobedio Džejmsa Džefriza 4. jula 1910.

Džonson je bio prvi Afroamerikanac sa titulom svetskog šampiona u teškoj kategoriji, dok je Džejms Džefriz bio je svetski šampion teške kategorije koji se povukao pet godina ranije, a u ring je ušao ponovo jer je bela Amerika od njega zahtevala „da dokaže da su belci superiorniji bokseri“. Te rasne tenzije dovele su do prvih masovnih rasnih nereda u celoj Americi, a ovaj meč je postao jedan od ključnih trenutaka u borbi za rasnu jednakost u SAD.

Drugačije odrastanje u Teksasu

Džek Džonson rođen je 31. marta 1878. u porodici Henrija i Tine Džonson, dvoje bivših robova. Odrastao je u Galvestonu, u Teksasu, i završio je samo pet godina škole. Kako je sam opisivao, dok su mnogi tih godina živeli u rasno podeljenom društvu, njegov grad to nije bio – svi u kraju su bili siromašni i prolazili kroz slične probleme, pa ga niko nije ni učio da su beli ili crni Amerikanci bili bolji ili gori.

Da se tuče naučio je na ulici, a profesionalni debi imao je 1. novembra 1898, kada je nokautirao Čarlija Bruksa. Ređale su se pobede i već 3. februara 1903. pobedio je Denvera Eda Martina i postao „obojeni svetski šampion teške kategorije“. Pet godina kasnije, u Australiji je pobedio kanadskog borca Tomija Burnsa i postao tek drugi Afroamerikanac sa titulom svetskog šampiona (prvi je bio Džo Gens) i prvi kome je to pošlo za rukom u teškoj kategoriji.

Povratak iz penzije zbog rase

Džejms Džekson Džefriz rođen je 15. aprila 1875. u Ohaju, a imao je samo sedam godina kada se njegova porodica preselila u Los Anđeles. Prirodno jak, rano je počeo da se bavi amaterskim boksom, a imao je 20 godina kada je postao profesionalac. Nakon nekoliko spektakularnih pobeda, 9. juna 1899. u 11. rundi nokautirao je Boba Ficsimonsa i postao šampion sveta teške kategorije. Nakon devet odbrana titule, on se neporažen povukao iz bokserskog ringa u maju 1905.

Međutim, nakon što je Afroamerikanac osvojio šampionski pojas, javnost je počela da zahteva od Džefriza, koji tokom karijere nije bio ni u nokdaun, da se vrati u ring kako bi pokazao „superiornost belaca“. Da bi se to desilo, ponuđene su mu neverovatne pare za to vreme – garantovana mu je zarada od 40.000 dolara (stručnjaci navode da bi danas to bilo 1,3 miliona dolara) od meča uz ugovor o 75.000 dolara.

Spektakl u Rinu, u Nevadi

Meč između dvojice boksera zakazan je za 4. jul 1910. godine u Rinu, u Nevadi.

- Za samo nekoliko dana biće održana najveća borba pesnicama u istoriji. Šampion Džek Džonson 4. jula srešće se sa bivšim šampionom Džejmsom Džefrizom u borbi za supremaciju boraca. Postoje i mišljenja o tome ko će pobediti. Jasno je da je ovde važno mnogo više od od borbe muškarca sa muškarcem. Džefriz se u svetu ljubitelja pesničenja smatra barjaktarom bele rase i očekuje se da pobedi. Razum tvrdi da su na Džonsonovoj strani mladost i snaga. Džonsona obojeni ljudi smatraju bokserskim Mojsijem. Klade se na njega kako bi potvrdili svoju veru. Neki od njih, međutim, stavljaju nešto novca i na Džefriza – pisao je 2. jula 1910. The Freeman, list Afroamerikanaca.

Na stadionu je bilo mesta za oko 20.000 ljudi, a karte za prve redove oko ringa bile su 50 dolara, ali su se preprodavale za 125, što je, navode stručnjaci, oko 4.000 dolara danas, meč se snimao (snimak je bio najgledaniji film u bioskopima narednih pet godina), a prodavala su se, za 50 centi, i mesta kraj telegrafa širom Amerike, preko kojih se javljalo šta se dešava u borbi.

Krv i posekotine po celom licu

- Džon Artur Džonson, crnac iz Teksasa, sin bivših robova, večeras je apsolutni prvak sveta. Džejms Džefriz iz Kalifornije, pobednik čak 22 šampionska meča, čovek koji nikad ranije nije pao na kolena zbog udarca, noćas je postao slomljeni idol. Porazio ga je crni šampion. Iako Džefrizu nije brojano do 10, od te sramote spasli su ga njegovi prijatelji koji su molili Džonsona da ne nastavi da udara slomljenog čoveka i bacili su peškir u ring. Na kraju finalne runde sudija Teks Rikard podigao je crnu ruku, a publika je bila mrka i tiha – pisao je Preskot Daily News 5. jula 1910.

- Džefriz je iznet iz ringa dok mu je curila krv iz nosa, usta i desetine posekotina po licu. Jedno oko mu je bilo zatvoreno i otečeno, a glavu je morao da drži rukama dok je izgledao zbunjeno. Džonson je izašao iz ringa bez ikakvog traga na telu osim male posekotine na usni, što je rana zadobijena na treningu. Stručnjaci za ring slažu se da ovo nije izgledalo kao šampionska borba. Džefriz je imao šansu možda u drugoj rundi, ali posle šeste runde bilo je jasno da je nadmašen na svakom polju, a nakon 11. runde i da za njega nema nade. Bila je ovo najveća demonstracija nemoći da se neko vrati u ring posle godina penzije – pisao je list.

Najpametniji defanzivni borac

Džejms Džefriz za novine je tada rekao da je „Džek Džonson sjajan borac i da će držati titulu još mnogo godina“.

- Ne vidim ko bi mogao da mu ospori stisak šampionske titule. On ima sve što čini šampiona. On je najpametniji defanzivni borac koji je držao titulu, može da zada zastrašujući udarac i sjajan je u ringu. U vreme kada sam bio najbolji, znam da bih mogao da ga pobedim, ali juče nisam bio dobar. Nijedan borac ne može da se vrati – rekao je on, a objavio Richmond Planet 9. jula 1910.

Džonson nakon pobede koja mu je donela mnogo novca za to vreme nije bio skroman.

- Pobedio sam Džefriza jer sam bio za klasu iznad njega u svakom delu borbe. Pre ulaska u ring bio sam siguran da ću pobediti. Ni u jednom trenutku nisam pomislio ništa drugo. Džefrizovi udarci nisu imali snagu, kako je mogao da se nada da će me pobediti? Jedno moram da priznam Džefrizu je borba koju je pružio. Napadao je sa srcem pravog borca. Niko ne može da kaže da nije dao sve od sebe – rekao je on, a objavio The Freeman 9. jula 1910.

Desetine hiljada ljudi na ulicama

Meč između Džonsona i Džefriza pratile su desetine, a možda i stotine hiljada ljudi širom Amerike. Kako tada nije bilo televizijskih i radio prenosa, meč se pratio ispred telegrafskih stanica, gde su na svakih nekoliko minuta stizali rezultati rundi. Prema nekim izveštajima, samo na Tajms skveru u Njujorku bilo je oko 30.000 ljubitelja boksa, ispred zgrade Tajmsa još desetak hiljada, u Kanzas Sitiju 14.000...

Kada je Afroamerikanac pobedio, to je bila velika pobeda za sve Afroamerikance u SAD i dok su oni slavili, mnogi beli rasisti bili su besni i rešeni da se obračunaju sa njima, pa su u skoro svim velikim gradovima izbili nasilni sukobi.

- Mnogo nereda je prijavljeno. U Sent Luisu, Vašingronu, Njujorku i Čikagu došlo je do borbi tokom noći. Pojavila se glasina i da je Džonson upucan. Ovo je divlja glasina da je besni belac upucao Džonsona dok se vraćao na istok, ali nije potvrđeno i u nju se ne veruje - objavio je Philip Weekly Review 7. jula 1910.

Tuče, hapšenja, pucnjave...

List zatim navodi da je u Sent Luisu policijska stanica prepuna Afroamerikanaca, a da je osmoro ljudi ubijeno u sukobima u tom gradu, da su rasni sukobi u Njujorku trajali cele noći, da je jedan Afroamerikanac pretučen palicama do smrti, a da su stotine ljudi povređene.

- Dvoje ljudi je fatalno povređeno, a bolnice u Vašingtonu su prepune povređenih što je posledica nereda nakon borbe Džefriza i Džonsona. Gomila od oko 7.000 ljudi izašla je na ulice, ispred Bele kuće – naveo je list.

The Prescott Daily News takođe je naveo da je pobeda Džonsona dovela do rasnih sukoba u „skoro svim velikim gradovima u zemlji, na Severu, i na Jugu“.

- Od Njujorka do Puebla i južno do Nju Orleansa stizali su izveštaji o pucnjavama, napadima nožem, tučama… U Nju Orleansu upucana su dvojica crnaca. Dvojica crnaca su u Fort Vortu pretukla belu ženu pivskim flašama. Vrat jednog crnca prerezan je u Hjustonu, u Teksasu. Sedam pobuna izbilo je simultano u Njujorku, masovna hapšenja crnaca naređena su u Pitsburgu. Policija Filadelfije, Sent Luisa, Vašingtona, Sinsinatija i drugih velikih gradova morala je da reaguje na prijave nereda, koji su doveli ako ne do pucnjava, do tuča i slomljenih glava – pisao je list.

Prema istoričarima, u sukobima je stradalo između 20 i 26 ljudi.

Pomilovanje na zahtev Stalonea

Džonson je i pre „borbe veka“ bio zvezda, ali posle pobede nad belim šampionom postao je čovek oko koga je javnost bila jako podeljena. Dok su ga Afroamerikanci smatrali svojim herojem iako je nakon ove pobede odbijao da pruži šansu u ringu drugim Afroamerikancima, mnogi belci su ga mrzeli.

Dve godine nakon meča sa Džefrizom uhapšen je zbog kršenja Manovog zakona i „transporta žena preko državnih linija za nemoralne svrhe“. Razlog je bilo njegovo putovanje sa belkinjom Lusil Kameron, koja mu je kasnije postala druga žena (tri puta se ženio i sva tri puta sa belkinjama). Mesec dana kasnije uhapšen je ponovo zbog sličnih optužbi ali ovog puta zbog belkinje Bel Šrajber, koja je svedočila protiv njega.

Džonson je osuđen u junu 1913. na godinu i jedan dan u zatvoru, ali je pobegao iz zemlje i to prvo u Kanadu, a zatim u Francusku. Sledećih sedam godina živeo je u Evropi, Južnoj Americi i Meksiku, a u SAD se vratio 20. jula 1920. Tada se predao federalnim agentima i poslat je u zatvor, u kome je proveo nešto manje od godinu dana.

Posthumno pomilovanje ova bokserska legenda dobila je tek u maju 2018. godine, kada ga je, na zahtev glumca Silvestera Stalonea pomilovao američki predsednik Donald Tramp. Pre toga bilo je mnogo inicijativa u kojima je pomilovanje traženo od Ronalda Regana, Džordža Buša i Baraka Obame.

Džek Džonson poginuo je 10. juna 1946. godine u saobraćajnoj nesreći, a sahranjen je u Čikagu.

Džejms Džefriz je nakon „borbe veka“ postao bokserski trener, a preminuo je 3. marta 1953, sedam godina nakon što je imao moždani udar.

(Telegraf.rs)