Fascinacija kristalima ima dubok koren: Evo šta je pokazalo istraživanje sa šimpanzama

Stotinama hiljada godina, naši preci hominini sakupljali su kristale. Nešto kod ovog kamenja činilo ga je poželjnim, čak i kada se nije koristilo ni za šta. Ali zašto su ih onda uopšte sakupljali?

Da bi saznali više o korenima ove fascinacije, naučnici u Španiji sproveli su eksperimente sa vrstom koja je genetski najsrodnija homininima i ljudima - šimpanzama, saopštio je Frontiers.

Preporučujemo

Šimpanze su privlačili prozirnost i oblik kristala i mogle su brzo da ih razlikuju od običnog kamenja. Ovi nalazi bi mogli da pokažu zašto su predmeti sa svojstvima sličnim kristalu intrigirali naše pretke skoro 800.000 godina – i zašto nastavljaju da bude naše interesovanje i danas.

Kristali su više puta pronalaženi na arheološkim nalazištima pored ostataka roda Homo. Dokazi pokazuju da hominini sakupljaju ovo kamenje već 780.000 godina. Ipak, znamo da ih naši preci nisu koristili kao oružje, alat, pa čak ni kao nakit. Pa zašto su ih onda uopšte sakupljali?

Sada, u novoj studiji objavljenoj u Frontiers in Psychology, naučnici u Španiji istražili su koje karakteristike kristala su ih činile tako fascinantnim za naše pretke. Dizajnirali su eksperimente sa šimpanzama - jednom od dve vrste velikih čovekolikih majmuna koje su najbliži srodnici modernih ljudi – kako bi identifikovali fizička svojstva kristala koja su mogla privući rane hominine.

- Pokazali smo da šimpanze koje su odrasle u kontaktu sa ljudima mogu razlikovati kristale od drugog kamenja. Bili smo prijatno iznenađeni time koliko je snažna i naizgled prirodna bila privlačnost šimpanzi prema kristalima. Ovo sugeriše da osetljivost na takve objekte može imati duboke evolutivne korene - rekao je Huan Manuel Garsija-Ruiz, profesor istraživač kristalografije na Međunarodnom centru za fiziku Donostia u San Sebastijanu i vodeći autor studije.

Moderni ljudi su se odvojili od šimpanzi pre između šest i sedam miliona godina, tako da delimo značajne genetske i bihejvioralne sličnosti. Kako bi saznali da li je fascinacija kristalima jedna od njih, istraživači su dvema grupama šimpanzi odraslih u kontaktu s ljudima (Manuela, Giljermo, Ivan, Jaki i Toti u prvoj grupi i Gombe, Lulu, Paskval i Sendi u drugoj) iz fondacije Rainfer omogućili pristup kristalima.

U prvom eksperimentu, veliki kristal – monolit – postavljen je na platformu, zajedno sa običnim kamenom slične veličine. Iako su u početku oba predmeta privukla pažnju šimpanzi, ubrzo je kristal postao prioritet, dok je kamen zanemaren. Nakon što su ga skinuli sa platforme, sve šimpanze su pregledale kristal, rotirajući ga i naginjući kako bi mogle da ga posmatraju iz specifičnih uglova. Ivan je zatim uzeo kristal i odlučno ga odneo u spavaonice.

Interesovanje je bilo najjače odmah nakon izlaganja i veoma postepeno je opadalo tokom vremena, primetio je tim. Isti obrazac se nalazi i kod ljudi kada novost predmeta izbledi. Kada su negovatelji pokušali da povrate kristal iz ograđenog prostora šimpanzi, morali su da ga zamene za omiljene užine: banane i jogurt.

Drugi eksperiment je pokazao da su šimpanze mogle da identifikuju i izaberu manje kristale kvarca – slične veličine onima koje su sakupljali hominini – iz gomile od 20 zaobljenih oblutaka u roku od nekoliko sekundi. Kada su u gomilu dodati kristali pirita i kalcita, koji imaju drugačije oblike od kristala kvarca, šimpanze su i dalje uspevale da izaberu kamenje kristalnog tipa.

- Šimpanze su počele da proučavaju prozirnost kristala sa izuzetnom radoznalošću, podižući ih u nivo očiju i gledajući kroz njih - rekao je Garsija-Ruiz.

Šimpanze su satima iznova pregledale kristale. Sendi je, na primer, nosila oblutke i kristale u ustima do drvene platforme gde ih je razdvajala.

- Odvojila je tri tipa kristala, koji su se i sami razlikovali po prozirnosti, simetriji i sjaju, od svih oblutaka. Ova sposobnost prepoznavanja kristala uprkos njihovim razlikama nas je zadivila - rekao je Garsija-Ruiz.

Šimpanze takođe obično ne koriste usta za nošenje predmeta, pa bi ovo ponašanje moglo značiti da su ih krile – što je ponašanje u skladu sa tretiranjem kristala kao dragocenosti, istakao je tim.

Studija nije ispitivala da li su neke šimpanze bile zainteresovanije ili su više polagale pravo na kristale od drugih, iako bi buduće studije trebalo da uzmu u obzir ličnosti šimpanzi, naveo je tim.

- Postoje Don Kihoti i Sančo Panse: idealisti i pragmatičari. Neki mogu smatrati prozirnost kristala fascinantnom, dok su drugi zainteresovani za njihov miris i da li su jestivi - istakao je Garsija-Ruiz.

Šimpanze testirane ovde su takođe naviknute na kontakt sa ljudima i upoznate sa predmetima koji se ne nalaze u prirodnom svetu. Zbog toga bi iste eksperimente trebalo sprovesti sa manje enkulturisanim vrstama, idealno sa divljim majmunima.

Kombinovana zapažanja iz eksperimenata identifikovala su i prozirnost i oblik kao privlačna svojstva. Možda su upravo te osobine privlačile rane ljude ovom kamenju. Oblaci, drveće, planine, životinje i reke prirodnog sveta koji je okruživao naše pretke bili su definisani zakrivljenošću i razgranatošću, tako da je malo predmeta imalo prave linije i ravne površine. Kristali su jedini prirodni poliedri, što znači jedina prirodna čvrsta tela sa mnogo ravnih površina. Kada su rani ljudi pokušavali da razumeju svoje okruženje, njihovi kognitivni procesi su možda bili privučeni obrascima koji su bili drugačiji od onoga što su poznavali.

- Naš rad pomaže u objašnjavanju naše fascinacije kristalima i doprinosi razumevanju evolutivnih korena estetike i pogleda na svet. Sada znamo da imamo kristale u našim mislima najmanje šest miliona godina - zaključio je Garsija-Ruiz.

(Telegraf Nauka/Frontiers)