Kako pojesti slona? Fosili iz Olduvajskog klanca najstariji su dokaz ljudskog kasapljenja džinovskih sisara

„Zamislite stvorenje skoro dvostruko veće od modernog afričkog slona (koji može težiti do 6.000 kilograma). To je bio Elephas (Paleoxodon) recki, praistorijski titan koji je tumarao predelima današnje Tanzanije pre skoro dva miliona godina. Sada zamislite grupu naših predaka kako stoji nad njegovom lešinom, a zatim je kasapi i jede“, napisao je Manuel Domingez-Rodrigo, profesor antropologije na Univerzitetu Rajs, u tekstu za The Conversation, koji prenosimo u celosti.

„Decenijama su arheolozi raspravljali o tome kada su hominini, preci ljudi, prvi put počeli da konzumiraju megafaunu – životinje teže od 1.000 kilograma.

U novoj studiji (objavljenoj u Evolutionary Biology), naš tim arheologa koji proučava evoluciju najranijih ljudi u Africi identifikovao je jedan od najranijih slučajeva kasapljenja slona.

To se dogodilo u Olduvajskom klancu u Tanzaniji, lokalitetu poznatom po tome što čuva neke od najstarijih i najbolje očuvanih ostataka naših ljudskih predaka. Datirano na pre 1,8 miliona godina, ovo otkriće na lokalitetu poznatom kao EAK otkriva da su naši preci bili u kontaktu sa megafaunom znatno ranije nego što se mislilo (prethodna procena za Olduvaj bila je oko 1,5 miliona godina), i to na sofisticiraniji način.

Ovaj nalaz sugeriše da su hominini (najverovatnije Homo erectus) u tom periodu možda živeli u velikim društvenim grupama, verovatno zato što se njihov mozak razvijao i zahtevao visokokaloričnu ishranu bogatu masnim kiselinama.

Čvrst dokaz

Deo razloga zašto se o našoj drevnoj ishrani toliko raspravlja leži u tome što nije lako pronaći dokaze o tome koliko su životinjske hrane rani ljudi jeli i kako su do nje dolazili.

U tradicionalnoj arheologiji, čvrst dokaz kasapljenja (tranžiranje lešina) jeste trag sečenja koji je kamena alatka ostavila na kosti. Međutim, kada je reč o velikim životinjama poput slonova, ove tragove je teško pronaći. Koža slona je debela nekoliko centimetara, a njegova mišićna masa je toliko ogromna da alatka mesara možda nikada neće ni dotaći kost. Štaviše, milioni godina pod zemljom mogu oštetiti površinu kosti i izbrisati suptilne tragove. Takođe, ako je kost deponovana u abrazivnom sedimentu, gaženje drugih životinja može stvoriti tragove koji liče na tragove sečenja.

Na lokalitetu EAK pronašli smo delimičan skelet jedne jedinke Elephas recki na istom mestu gde i oldovanske kamene alatke. Ali, da bismo dokazali da to nije bila samo prirodna smrt ili rad lešinara, nismo mogli da se oslonimo samo na tragove na kostima. Umesto toga, okrenuli smo se novoj vrsti detektivskog rada: prostornoj tafonomiji. To je proučavanje načina na koji se kameni artefakti i kosti prostorno pojavljuju na istom mestu. Takođe smo potražili direktnije dokaze: kosti tih fosilizovanih slonova koje su bile rascepljene dok su još bile sveže (zeleni prelomi).

Geometrija lešine

Da bismo rešili ovu misteriju staru 1,8 miliona godina, analizirali smo način na koji su kosti bile razbacane po lokalitetu. Svaki agens koji interaguje sa lešinom – bilo da je to čopor lavova, grupa hijena ili družina ljudi – ostavlja jedinstven ‚prostorni otisak‘. Lavovi i hijene teže da odvlače kosti, rasipajući ih u predvidljivim obrascima na osnovu njihove težine i količine preostalog mesa. Prirodna smrt, poput one kada slon ugine u močvari, rezultira drugačijim, lokalizovanijim ‚kolapsom‘ skeleta.

Koristeći naprednu prostornu statistiku, a kasnije upoređujući lokalitet EAK sa nekoliko modernih lešina slonova koje smo proučavali u Bocvani (još neobjavljeno), otkrili smo da je prostorna konfiguracija na EAK-u bila jedinstvena. Grupisanje kostiju i gustina kamenih alatki među njima nisu odgovarali modelima „nasumičnog uginuća“ ili „delovanja lešinara“. Umesto toga, odražavali su fokusiran proces obrade visokog intenziteta. Prostorni potpis je odgovarao ljudskom kasapljenju, koje je dokumentovano i na drugim lokalitetima u Olduvaju koji su pola miliona godina mlađi.

Ovo je potvrđeno prisustvom ‚zelenih preloma‘ na dugim kostima, ne samo na EAK-u, već i na nekoliko drugih mesta gde su lešine slonova i nilskih konja bile kasapljene. Danas samo ljudi mogu da polome središnji deo duge kosti slona; čak ni pegave hijene, koje imaju izuzetno moćne čeljusti, to ne mogu da izvedu.

Nagoveštaji ovakvog ponašanja mogu se uočiti i na drugim mestima. Na primer, fragment kosti velike životinje (verovatno nilskog konja) sa tragovima sečenja dokumentovan je u El-Kerbi (Alžir) i datira od pre 1,78 miliona godina.

Ovo intenzivno i ponovljeno otkriće više lešina slonova i nilskih konja kasapljenih na različitim lokacijama ukazuje na to da su ljudi obrađivali ostatke velikih životinja, bilo da su ih ulovili ili pronašli kao lešine.

Zašto je obrok od slona važan?

Ovo otkriće se ne odnosi samo na praistorijski jelovnik; ono se tiče evolucije ljudskog mozga i društvene strukture. U paleoantropologiji postoji dugogodišnja teorija pod nazivom ‚hipoteza o skupom tkivu‘. Ona sugeriše da je, kako je mozak naših predaka postajao veći, zahtevao ogroman porast visokokvalitetnih kalorija, konkretno masti i proteina. Veliki sisari poput slonova su zapravo džinovski ‚paketi‘ tih kalorija. Obrada samo jednog slona pruža ogroman kalorijski dobitak koji može izdržavati grupu nedeljama.

Međutim, kasapljenje slona je monumentalan zadatak. Zahteva oštre kamene alatke i, što je najvažnije, društvenu saradnju. Naši preci su morali da rade zajedno kako bi odbranili lešinu od predatora poput sabljozubih mačaka i džinovskih hijena, dok su drugi radili na vađenju mesa i koštane srži.

Ovo sugeriše da su čak i pre 1,8 miliona godina naši preci posedovali nivo društvene organizacije i svesti o okruženju koji je bio istinski ‚ljudski‘.

Otkriće ima još jednu dimenziju. Ljudi su u to vreme, baš kao i moderni mesožderi, konzumirali životinje čija je veličina bila povezana sa veličinom njihove grupe. Mali čopori lavova jedu gnuove; veći čopori jedu bivole, a negde čak i mlade slonove. Dokazi da su ti rani ljudi eksploatisali velike životinje dolaze uporedo sa dokazima da su živeli na mnogo većim lokalitetima nego ranije, što verovatno odražava veće grupe.

Zašto su rani ljudi počeli da žive u velikim grupama u to vreme tek treba objasniti, ali ovo ukazuje na to da im je svakako bilo potrebno više hrane.

Promena ekosistema

Lokalitet EAK nam takođe govori o životnoj sredini. Analizom sitnih fosila biljaka i mikroskopskih životinja pronađenih u istim slojevima zemljišta, rekonstruisali smo pejzaž koji je bio u tranziciji od bujne, šumovite obale jezera ka otvorenijoj, travnatoj savani. Naši preci su već jeli manju divljač. Postoje dokazi da su pre dva miliona godina lovili male i srednje životinje (poput gazela i vodenih antilopa). Nešto ranije, počeli su da koriste tehnologiju (kamene alatke) kako bi prevazišli svoja biološka ograničenja.

Dokazi iz Olduvajskog klanca pokazuju da su naši preci bili izuzetno prilagodljivi, sposobni da uspevaju u promenljivim klimatskim uslovima razvijajući nova ponašanja.

Dok posmatramo prostorni raspored ovih drevnih ostataka, mi ne gledamo samo kosti izumrlog slona. Gledamo tragove ključnog trenutka u sopstvenoj istoriji – trenutka kada je mala grupa hominina pogledala u džina i u njemu videla ne samo pretnju, već ključ svog opstanka.“

(Telegraf Nauka/The Conversation)