Paradoks sna: Zašto ljudi spavaju tako malo, a potrebno nam je tako mnogo?

Filozofi se milenijuma raspravljaju o tome zašto ljudi spavaju i sanjaju. U traktatu „O snu i bdenju“ iz 4. veka pre nove ere filozof Aristotel tvrdio je da je san neophodna, prirodna obustava svesti koja omogućava telu i duši da se oporave, piše Nature.

Ovaj pogled je izašao iz mode tokom doba prosvetiteljstva krajem sedamnaestog veka. Filozofi Džon Lok i Dejvid Hjum su, na primer, smatrali da spavanje koči racionalizam i potragu za znanjem. Hjum je spavanje svrstao zajedno sa groznicom i ludilom kao prepreku racionalnom mišljenju. Lok je na spavanje gledao kao na žalostan, iako neizbežan, prekid božje želje da čovečanstvo bude racionalno i vredno. Esejista Džonatan Krejri sažeo je ovaj stav još jasnije - „Spavanje je za gubitnike“ - pišući o tome kako se spavanje često obezvređuje u modernom društvu.

Preporučujemo

Moderna nauka je, međutim, sve više počela da ponavlja Aristotelove stavove. Ona pruža mnoštvo dokaza o važnosti sna za čitav niz ključnih funkcija, uključujući kogniciju, emocionalnu regulaciju, imunitet, metabolizam i socijalno povezivanje. Spavanje je od suštinskog značaja za čišćenje mozga od metaboličkog otpada, „potkresivanje“ sinapsi i maksimiziranje efikasnosti kognitivne obrade.

Tu na scenu stupa Dejvid Samson, biološki antropolog sa Univerziteta u Torontu u Kanadi, postavljajući provokativno pitanje: ako spavanje ima toliko prednosti, zašto ljudi kao vrsta spavaju tako malo?

Proučavajući obrasce spavanja kod blisko srodnih vrsta, on procenjuje da je ljudima potrebno otprilike 9,5 sati sna dnevno kako bi ispunili svoje osnovne biološke potrebe. Ipak, u proseku kroz različite kulture, ljudi spavaju nešto manje od sedam sati dnevno. Samson ovo neslaganje od 2,5 sata naziva „paradoksom ljudskog sna“ i postavlja ga kao centralnu temu svoje knjige „Besani majmun“ (The Sleepless Ape).

Da bi to objasnio, Samson tvrdi da je prirodna selekcija favorizovala kratak, ali kvalitetan san kada su naši preci prešli sa spavanja na drveću na spavanje ispod njega. Izloženost predatorima tokom spavanja na zemlji navela je hominine da sažmu svoj odmor u kraće, dublje intervale u kojima je prioritet bila restorativna REM faza (faza brzih pokreta očiju), uz srećni nusproizvod više budnih sati za sakupljanje hrane, društvenu interakciju i učenje korišćenja alata. Ova ideja, koju Samson naziva „hipotezom o intenzitetu sna“, naglašava oportunitetne troškove povezane sa produženim spavanjem. Hjum i Lok bi klimnuli glavom u znak odobravanja.

Samson potkrepljuje svoj argument različitim linijama antropoloških dokaza. To uključuje nalaze iz njegovog sopstvenog terenskog rada sa divljim šimpanzama (Pan troglodytes) u rezervatu prirode Toro-Semliki u Ugandi i dve populacije lovaca-sakupljača: Hadza u Tanzaniji i BaJaka u Republici Kongo. Samsonovi raniji radovi dokumentovali su kako šimpanze svake noći grade gnezda na drveću – platforme za spavanje sastavljene od elastičnih grana, stabljika i lišća koje pružaju stabilnost, termoregulaciju i zaštitu od predatora i parazita.

Foto: Shutterstock/Roman Samborskyi

Ovu sklonost ka pravljenju gnezda dele i druge vrste velikih čovekolikih majmuna: orangutani (Pongo spp.), gorile (Gorilla gorilla) i bonobo majmuni (Pan paniscus). Samson tvrdi da je to mnogo više od neobične navike. On to vidi kao ključnu inovaciju koja je preoblikovala putanju evolucije primata i, na kraju, dovela do ljudske sklonosti ka zaštićenom spavanju. Prema rečima primatologa Barbare Frut i Gotfrida Homana, koje Samson citira u knjizi, pravljenje gnezda bilo je „kolevka za višu kogniciju, manipulaciju i tehnološke veštine“.

Stilski, piše Nature, „Besani majmun“ se nalazi na granici između akademske monografije i naučnopopularnog narativa. Proza često podseća na predavanje energičnog profesora, upotpunjeno živopisnim anegdotama sa terena i „aha!“ momentima koji drže pažnju čitaoca. Povremeno, međutim, popularni ton nadvlada naučnu preciznost. Na primer, Samson piše: „Da bismo razumeli kako su ljudi postali jedini primati koji spavaju na zemlji – izloženi, ranjivi i nezaštićeni – moramo razmotriti jednu od najznačajnijih adaptacija u istoriji naše vrste: kontrolu vatre.“ Ali ova izjava ignoriše uobičajeno ponašanje gorila. Studije različitih populacija pokazale su da one često spavaju na zemlji, pri čemu se učestalost ovog ponašanja kreće od nešto više od polovine svih noći do skoro svake noći. Neke populacije šimpanzi takođe često spavaju na zemlji, pri čemu stopa noćnog gnežđenja na tlu prelazi 10% ili čak 20% kod nekih grupa.

Samson piše kao prijateljski nastrojen turistički vodič, rezimirajući fascinantno polje proučavanja na način koji podstiče nova pitanja. Njegova sinteza je živa i ambiciozna, spajajući uporednu filogenetiku, etnografiju, primatologiju i neurobiologiju kako bi stvorio narativ koji postavlja standarde i koji će oblikovati istraživanja sna u godinama koje dolaze. Praznine i „slepe mrlje“ u knjizi nisu fatalne mane, već pozivi za buduće naučne radove.

„Besani majmun“ uspeva da vaskrsne Aristotelove poglede na prednosti sna, istovremeno priznajući evolucioni trošak odmora. Predstavljajući spavanje kao kompromis - gde ljudi koriste periode visokog intenziteta i bogate REM faze kako bi oslobodili budno vreme za kulturnu inovaciju - Samson ga redefiniše kao strateški resurs. Njegov poziv na „prosvetljenje u spavanju“, u kojem bi dnevna svetlost, okupljanja oko vatre i kulturne prakse poput zajedničkih skloništa i zajedničkog spavanja bili prilagođeni našoj iskonskoj niši, nudi pragmatičan putokaz i za istraživače i za donosioce politika.

Ako se predviđanja iz knjige pokažu tačnim, sledeća generacija bi mogla da uživa u najboljem odmoru do sada, ne produžavanjem trajanja sna, već usklađivanjem načina na koji spavaju sa pritiscima koji su oblikovali ljudsku vrstu. Samson ne samo da je potencijalno razrešio jedan paradoks, već nudi i viziju spavanja koja je istovremeno naučno rigorozna i društveno relevantna. Knjiga je dobrodošao podsetnik da spavanje, daleko od toga da bude razonoda za gubitnike, kada se praktikuje pravilno, može pružiti vrhunsku evolucionu prednost.

(Telegraf Nauka/Nature)