Pape su vekovima koristile falsifikovanu carsku povelju: I srednji vek imao je svoj dipfejk

„Sa rastom broja dipfejkova, falsifikovanje i obmana obično se smatraju izrazito modernim problemima, posebno zbog nove ere dezinformacija koje je omogućila veštačka inteligencija (AI). Jedan od prvih alarmantnih primera pojavio se na početku rata u Ukrajini, kada je objavljen montirani video-snimak na kome je delovalo da predsednik Volodimir Zelenski govori svojim vojnicima da polože oružje. Ipak, impuls da se obmanjuju ljudi falsifikovanjem dokaza značajno prethodi digitalnom dobu. U nekim slučajevima posledice ovih prevara osećale su se i vekovima kasnije“, napisala je Vanesa Korkoran, direktorka katoličkih studija na Univerziteta u Džordžtaunu, u tekstu za The Conversation, koji prenosimo u celosti.

„Kao istraživača srednjovekovne istorije, zanimaju me načini na koje su preteče današnjih dipfejkova zbunjivale i fascinirale istraživače u ranoj modernoj Evropi, kao i na koji su način raskrinkane. Potraga za istinom zbog falsifikovanih dokumenata nije ograničena na našu trenutnu eru; skeptičan pogled na autentičnost izvora bio je jednako važan u 15. veku kao što je danas.

Dar zahvalnosti

Tokom srednjeg veka najmanje 10 papa pozivalo se na istu lažnu tvrdnju, prema kojoj je car Konstantin I preneo vlast nad Rimom i zapadnim delom Rimskog carstva na papu Silvestra I početkom 4. veka. Ova falsifikovana carska povelja, kasnije nazvana ‚Konstantinova darovnica‘ (Donatio Constantini), korišćena je u pokušaju da se opravda širenje papine kontrole širom Apeninskog poluostrva.

Tekst opisuje da je Konstantin, prvi rimski car koji je prešao u hrišćanstvo, oboleo od lepre. U snu mu je rečeno da potraži Silvestra da ga krsti, nakon čega se oporavio. Ova priča se nalazi i u ‚Silvestrovim delima‘ (Acts of Sylvester), zbirci iz 5. veka o papinom životu.

Iz zahvalnosti, Konstantin je navodno dodelio papi i njegovim naslednicima ‚moć, dostojanstvo slave, snagu i carsku čast‘ nad ‚gradom Rimom, i svim provincijama, mestima i gradovima Italije i zapadnih regiona‘. Darovnica je takođe dala crkvi imanja na upravljanje ‚u Judeji, Grčkoj, Aziji, Trakiji, Africi, Italiji i na raznim ostrvima‘.

Moć nad kraljevima

Da budemo jasni, nema referenci koje čak ni nagoveštavaju postojanje ovog dokumenta sve do 8. veka. Papa Adrijan I je 778. godine pisao Karlu Velikom, kralju Franaka, koji je ubrzano uspostavljao kontrolu nad delovima zapadne Evrope. Otac Karla Velikog, Pipin Mali, dodelio je Crkvi suverenitet nad teritorijama koje su postale poznate kao Papska država, grupa teritorija na Apeninskom poluostrvu.

Prema ovom pismu, Adrijan, koji se nadao da će uspostaviti teritorijalnu i duhovnu dominaciju nad Francima, podsticao je i Karla Velikog da mu ponudi zemlju. Neki naučnici tvrde da se u pismu sugeriše postojanje Darovnice.

Kad se Crkva 1054. podelila na dve grane – Istočnu pravoslavnu i Zapadnu rimokatoličku crkvu – papa Lav IX napisao je pismo u kojem se prvi put po imenu pozvao na Darovnicu. Vladari u Vizantijskom carstvu (Istočnom rimskom carstvu) žalili su se zbog Darovnice, ismevajući je kao otimanje moći od strane Zapadne crkve. Pominjanja su se pojavljivala i u drugim crkvenim dokumentima narednih nekoliko vekova.

Veći deo konfuzije u vezi sa ovom navodnom ‚darovnicom‘ proističe iz pokušaja da se utvrdi kako se teritorijalna kontrola menjala kao rezultat toga. Na kraju, pape su je koristile da pokušaju da ostvare kontrolu nad franačkim kraljevima i vizantijskim carevima, i steknu upravu nad centralnom Italijom.

Poetska osuda

Do 14. veka, Konstantinova darovnica je bila toliko dobro poznata da ju je Dante Aligijeri pomenuo u svojoj ‚Božanstvenoj komediji‘, poemi koja opisuje putovanje kroz pakao, čistilište i raj.

‚Božanstvena komedija‘ smešta papu Nikolu III u osmi krug pakla zbog greha simonije: osuđivane prakse prodaje crkvenih položaja. Za Dantea, Nikola je bio previše zaokupljen sticanjem svetovne moći i uticaja, dok je fokus trebalo da bude na njegovim pastirskim dužnostima.

Simonija je, prema mišljenju pesnika, bila posledica Konstantinove darovnice, jer je skrenula prioritete crkve sa njene duhovne sfere. Dante je žalio:

‚O, Konstantine, koliko je zla donelo među naslednicima

ne tvoje preobraćenje, već što si dao darove

koje prvi bogati papa primi u onaj čas!‘

Renesansni uzor

U vreme kada je Dante pisao, skolastika je već uzela maha: intelektualni pokret kasnog srednjeg veka, koji je pokušavao da pomiri hrišćansku teologiju sa grčkom filozofijom. To je ustupilo mesto italijanskoj renesansi, koja je prigrlila tekstualnu kritiku i oživljavanje klasičnog učenja. Tokom ove promene u načinu na koji se sprovodila nauka, pojavile su se spekulacije o tome da li Darovnica ima ikakvu legitimnost ili istorijsku osnovu.

Kardinal Nikola Kuzanski 1433. postao je prva osoba koja je javno spekulisala da je Darovnica falsifikat. U delu ‚De concordantia catholica‘ (‚Katolička sloga‘), Nikola skreće pažnju na činjenicu da nijedan dokument iz 4. veka ne govori specifično o prenosu svetovne vlasti na papu.

Nadograđujući tu premisu nekoliko godina kasnije, Lorenco Vala, italijanski humanista i katolički sveštenik, napisao je esej ‚Rasprava o falsifikatu navodne Konstantinove darovnice‘. Vala je svoj argument izoštrio oko tri jasna razloga. Prvo, Konstantinova darovnica sadrži anahrone termine koji ne bi bili korišćeni u 4. veku. Takođe je ukazao na nedostatak savremenih izvora koji pominju Darovnicu, kao i na to da Konstantin nije bio u poziciji da pravno dodeli ovu svetovnu vlast papi Silvestru.

Vala osuđuje Darovnicu kao ‚laž i falsifikat‘ i optužuje Crkvu da je vekovima održavala ovu ‚obmanu‘ tvrdeći da je autentična. Tvrdio je da je dokument verovatno stvorio rimski klerik između 750. i 850. godine.

I sam sveštenik, Vala je bio spreman da ponudi kritički pogled na crkvene prakse za koje je smatrao da im nedostaju konkretni dokazi. Njegov pristup analizi teologije i jezika naveo je neke od njegovih poštovalaca da kažu da je Valino delo jedno od najvećih dostignuća italijanske renesanse. Kolega humanista Erazmo Roterdamski pohvalio je Valinu ‚energiju, revnost i trud‘ u njegovom učenju, rekavši da je njegov rad ‚primorao čak i učene ljude da se od tada izražavaju sa više opreza‘.

Anahrona reč

Divljenje prema Valinom radu učinilo je prihvatljivijim za druge naučnike da dovode u pitanje Darovnicu. Engleski biskup Redžinald Pekok oko 1450. izneo je slične argumente kako bi je diskreditovao, tvrdeći da je reč ‚fief‘ (feud) bila anahrona. Pre nego što je i sam postao papa, Pije II je 1453. napisao neobjavljen tekst priznajući da je Darovnica verovatno falsifikat. Ipak, tek na prelazu u 17. vek, nakon rada kardinala i istoričara Cezara Baronija, ona je univerzalno priznata kao falsifikovan tekst.

Unoseći kritički pogled u sopstvenu instituciju, crkvu, Valino marljivo istraživanje pokazalo je spremnost da se dugogodišnje tvrdnje ne prihvataju kao apsolutne bez konkretnih dokaza – model promišljene analize koji se i danas može koristiti.

Konstantinova darovnica je podsetnik da ovo nije prva era u kojoj su društva prinuđena da se bore sa tim da li je neka informacija istinita ili ne. Poput Vale, i mi se moramo osloniti na svoje ljudske sposobnosti kako bismo razaznali istinitost onoga što nam je pred očima.“

(Telegraf Nauka/The Conversation)