Odveden na streljanje, završio u pozorištu, pa u partizanima: Neverovatna sudbina legendarnog Mije Aleksića

Legendarni Milosav Mija Aleksić bio je jedan od najslavnijih glumaca u posleratnoj Jugoslaviji. Slavu je stekao još kao mladić u pozorištu, pa u radio-emisijama, a najveću popularnost donele su mu serije poput „Servisne stanice“ ili „Ogledala građanina Pokornog“, pa onda i filmovi. Iako je prošla 31 godina od njegove smrti, on i dalje ume da bude u žiži javnosti, a poslednjih dana pažnju privlači njegov život u vreme Drugog svetskog rata.

Na internetu se nedavno pojavila arhivska fotografija Mije Aleksića uz koju stoji opis: „Glumac Milosav Mija Aleksić (u sredini) kao pripadnik Nacionalne službe za obnovu Srbije pod Vladom Milana Nedića“.

Preporučujemo

Na Instagramu uz nju ide i sledeći tekst:

„Mija Aleksić je u oktobru 1941. bio đak Kragujevačke gimnazije. Nemci su ga zatvorili sa ostalim đacima koje su hteli da streljaju za odmazdu. O tome je pričao u jednoj intervjuu koji može da se nađe na Jutjubu.

Međutim, ono što Mija nije smeo pričati, jeste da su njega i druge đake spasili ljotićevci. Garantujući pred komandantom nemačke kaznene ekspedicije da sve te ljude poznaju kao časne i poštene domaćine, iako skoro nikog nisu znali, kapetan Miloš Vojnović Lautner (rođen kao Nemac) je veliki broj talaca uspeo da izvuče.

Da bi opravdao takav postupak pred okupatorom i potvrdili da su to sve mirni ljudi, Nedić je krajem 1941. osnovao Nacionalnu službu za obnovu zemlje i u nju mobilisao radno sposobno muško stanovništvo. Znao je da ti ljudi nisu motivisani za oružje, a da bi ih sprečio da odu partizanima i novim napadima prouzrokuju nove odmazde i streljanje hiljada Srba (100 za 1), Nedić se odlučio da ih ovako uposli na čišćenju ruševina od bombardovanja, održavanju infrastrukture itd.

Tako je i Mija Aleksić preživeo i bio u redovima Nedićeve službe.“

Da li je fotografija autentična ili nije, nije lako utvrditi. Međutim, ono što jeste moguće proveriti je to da jeste bio obveznik Nacionalne službe za obnovu Srbije.

„Aleksić je u matičnoj knjizi ovog teatra zapisan pod br. (77) 76 kao obveznik Nacionalne službe, sa datumom rođenja 29. IX 1923. u Gornjoj Crnući, sa stanom kod Gradske klanice i sa danom stupanja u pozorište 8. III 1943. ugovor br. 2335 II,“ navodi se u knjizi „Mija Aleksić“, koju je 1983. objavio Teatron, časopis za pozorišnu istoriju i teatrologiju, u čast nagrade Dobričin prsten, dodeljene Aleksiću 1982.

Međutim, to što je bio obveznik Nacionalne službe za obnovu Srbije ne znači, kako to deluje iz ovih tvrdnji, i da je podržavao samog Milana Nedića i njegovu vladu jer je većina mladića Srbije morala da pristupi ovoj službi.

„Gotovo istovremeno sa izdavanjem uredbe o ograničenju slobode zapošljavanja osnovana je Nacionalna služba za obnovu Srbije. Ona je trebalo da posluži kao neka vrsta uvoda u obavezni rad. Inicijator njenog osnivanja bio je šef Vojnoupravnog štaba Harald Turner. Njegov cilj je bio da se dokona radna snaga skloni sa ulica i angažuje na melioracionim radovima u interesu Vermahta. Prvi deo namere nije ni skrivan od javnosti, i iznošen je u skladu sa proklamovanom ideologijom: iako su po Uredbi o osnivanju Nacionalne službe obveznici su bili muškarci između 17 i 45 godina starosti, praktično su služili samo omladinci – i to vremenom, sve mlađi, budući da su starija godišta bila slana na ‚obavezni rad‘. Trebalo je omladinu spasti ‚nereda, lenstvovanja, kocke i svega destruktivnog‘, odnosno ‚utopija‘, ‚strašne more demokratsko-komunističkog hašiša‘, ‚demokratsko-masonske duhovne gnjileži‘ i istovremeno je zadojiti nacionalnim duhom. (…) Dirigovana srpska štampa odsluženje roka u NSOS predstavljala je kao nacionalnu dužnost od koje bi samo nedostojni mogli da pokušaju da se izvuku“, naveo je Zoran Janjetović u knjizi „U skladu sa nastalom potrebom… Prinudni rad u okupiranoj Srbiji 1941-1944“.

Što se tiče streljanja u Kragujevcu, Mija Aleksić jeste bio jedan od đaka koje su pokupili za streljanje, ali je preživeo. O tome je i sam pričao svojevremeno, između ostalog i u jednoj emisiji za RTB.

„Ta kragujevačka gimnazija bila je poznata po dobrom nastavnom kadru, ali je bila dobra i poznata i po tom đačkom kadru, omladinskom kadru. Ta srednjoškolska omladina bila je jako dobra i tu negde baš ‘38, ‘39. godine, kad smo mi bili peti, šesti razred gimnazije, u stvari je i prekinuta naša ta mladost, detinjstvo“, ispričao je svojevremeno legendarni Mija.

Na pitanje gde je bio 20. oktobra 1941. slavni glumac je rekao:

„Ja sam pošao u stvari u školu. Pošto su Nemci bili zauzeli našu gimnaziju, zgradu gimnazije, oni napravili valjda svoju bolnicu i šta li, mi smo bili rasuti po gradu sa odeljenjima. Naša dva odeljenja osmog razreda Druge muške gimnazije bila su smeštena u nekoj zgradi bivše građanske škole u blizini Velikog parka u Kragujevcu. I tu je bio i jedan deo nastavničkog saveta Druge muške gimnazije. Imali smo čas koji je držala Branka Ranković, nastavnica srpskohrvatskog jezika. Neki naš drug Vlada Kapama čitao je referat. Međutim, to je sve bilo čisto formalno da se malo održi neko raspoloženje, jer smo svi očekivali kad će Nemci da ulete u odeljenje. Oni su ubrzo uleteli. Ušao jedan Nemac, pogledao po razredu i zatvorio vrata. Mi smo mislili da je time završeno, da se neće više vratiti. Međutim, on je onda je nogom odvalio vrata, vrata su odletela u ugao. On je dreknuo: „Los, los, los, los, los!“ i poterao nas je, postrojavao na ulici i sprovedeni smo u one Topovske šupe. Naravno da su oni u prvo vreme govorili da će to biti neko legitimisanje, odvođenje u logore i tako dalje, ali niko nije pomišljao na streljanje.“

Foto: Tanjug/Nebojša Raus

Na pitanje kada je prvi put osetio strah od smrti, Mija je rekao da je to bilo „oko pola šest, šest uveče kad je prva grupa streljana“.

„Tu je bilo nekoliko Jevreja i komunista koji su bili u Glavnjači kragujevačkoj. Oni su dovedeni uveče gore i u blizini naših baraka streljani svi. Oni su to verovatno učinili malo i radi psihološkog pritiska. Tu je ceo grad smešten u te barake, Topovske šupe, da ne bi došlo do pobune i ovo, ono, tako da nas time smire. To je bilo prvo streljanje i od tog trenutka nikakav strah, ni osećaj straha nisam ni imao. Čudno jedno osećanje kad je ta prva grupa streljana – negde ispod kolena oseti čovek nešto da prostruji, i onda postane nešto kao stvar obična, kao životinja. I tad sam shvatio kako su Nemci uspevali da po nekoliko njih sprovodi kolonu od po sto, dvesta ljudi, jer to je taj psihološki pritisak“, ispričao je Aleksić.

U nekim drugim ispovestima o ovome, legendarni glumac je pričao kako su im u jednom trenutku rekli da im je prišao jedan banatski foksdojčer i rekao: „Idete kući“.

„Izgleda da su Nemci namirili broj“, ispričao je.

Ipak, niko od njih još nije verovao, a onda je sitnim lukavstvom uspeo da se izvuče, pa se krio na tavanu prekriven krompirima. Drugi đaci dva osma razreda su prebačeni u pivarsku školu i predati ljotićevcima, što je značilo da je odmazda završena.

I posle zastrašujućeg krvoprolića u Kragujevcu, život je nekako nastavljen. Mija Aleksić je uskoro završio gimnaziju, pa se verovatno tada i našao u Nacionalnoj službi za obnovu Srbije. I u to vreme je odabrao da bude u pozorištu.

„Osmog marta 1943. imena Milosava Aleksića i njegovog druga Vase Pantelića upisana su u matičnu knjigu Srpskog narodnog pozorišta Okruga kragujevačkog. Ne misle ozbiljno na glumu. Pozorište im se čini bezbednim mestom. Važno je skloniti glavu“, navodi se u već spomenutoj knjizi „Mija Aleksić“.

Samo godinu dana kasnije završio je u partizanima.

„Ja sam 1943. maturirao, stupio u pozorište, 1944. odmah se priključio 17. istočnobosanskoj udarnoj diviziji NOV-a. I sa tom celom jedinicom i divizijom prošao kroz Srbiju, otišao u Bosnu, uglavnom bio u Bosni sve do negde 1945, a onda su bile borbe za oslobođenje Brčkog, Slavonskog Broda. Onda smo imali zadatak da idemo gore prema Sloveniji, sve do Dravograda. Tu smo još ostali negde do kraja 1945. Ja sam dobio prekomandu, u to vreme se formirao Centralni dom armije u Beogradu i mene su prekomandovali u Centralni dom, u tu umetničku grupu, umetnički ansambl Centralnog doma. Bio sam u horu, pevao dramski tenor, hvatao sam zlatno C. I odatle sam ja 1946. godine demobilisan“, ispričao je svojevremeno Mija Aleksić.

(Telegraf Nauka)