„Borba će biti duga i teška, sa nadmoćnijim neprijateljem, ali…“ Na današnji dan počeo ustanak protiv nacista

Nacistička Nemačka napala je Kraljevinu Jugoslaviju 6. aprila 1941. i za samo 11 dana ju je osvojila, okupirala i podelila. Uprkos kapitulaciji, mnogi su se odlučivali na otpor.

„Prve manifestacije otpora posle kapitulacije Jugoslovenske vojske zapažene su u zapadnim krajevima Jugoslavije, na prostoru gde je bio srpski živalj i raspale jugoslovenske jedinice. Italijanski izvori beleže otpor na terenu Jadranske divizije, to jest u području Knina i Kninske krajine. Izraženiji spontani oblici otpora javili su se u Bosanskoj krajini i istočnoj Hercegovini, kao rezultat uspostavljanja NDH i zlostavljanja srpskog naroda. Mesec dana od izbijanja aprilskog rata i 18 dana od kapitulacionog akta došlo je do sukoba srpskih seljaka iz okoline Sanskog Mosta, sela Kijevo i Tramošnja 6, 7. i 8. maja 1941. godine, poznatog kao Đurđevdanski ustanak sanskih seljaka. Na ustaška zlostavljanja seljaci su odgovorili vatrom i odbili ustaše od svojih sela. Čim su seljaci Kozice, Hazića, Stratinske, Obrovca i drugih susednih srpskih sela saznali za borbu s ustašama na Kijevskoj gori, krenuli su u pomoć Tramošnjacima. Masovni spontani otpor ustaškim zločinima javio se prvo u istočnoj Hercegovini,“ napisao je Branko Petranović u knjizi „Srbija u Drugom svetskom ratu 1939-1945.“ i dodao:

„Odluka o pripremama za oružanu borbu u Srbiji, u duhu zaključaka Politbiroa CK KPJ, doneta je 23. juna 1941. na sastanku Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju kome su prisustvovali: Aleksandar Ranković, Spasenija Babović, Đuro Strugar, Moma Marković, Ivo Lola Ribar, Blagoje Nešković, Vukica Mitrović, Mirko Tomić, Miloš Matijević, Ljubinka Milosavljević, Vasilije Buha i Milovan Đilas. Na sastanku je došlo do rasporeda partijskih instruktora za pojedine krajeve Srbije. S obzirom na predstojeće zadatke rešeno je da se bez odlaganja pristupi obrazovanju naoružanih udarnih grupa, ubrza prikupljanje oružja i sanitetskog materijala, pojača budnost i konspiracija.“

Narodno veselje u Beloj Crkvi

„Komunisti su se bez premišljanja odlučili za borbu protiv najsavremenije i najjače vojske sveta 1941, kojoj se niko uspešno nije suprotstavio na kopnu sve do Smolenska i Moskve. (…) Sednici Politbiroa CK KPJ od 4. jula 1941. prethodili su direktiva Kominterne od 1. jula 1941. i Staljinov govor od 3. jula. Posle 5. jula 1941. pojavio se proglas PK KPJ za Srbiju, u kome se srpski narod poziva na borbu protiv okupatora, jer je pitanje ‚biti ili ne biti’. Srpski narod nije smeo da okleva, morao se setiti svoje slavne prošlosti i ne slušati ‚kukavice i malodušnike’ koji su pozivali na čekanje; komunisti su tražili da se stane na stranu ‚nepobedive slovenske Rusije‘, na čijem je čelu ‚veliki sin ruskog naroda – Staljin‘,“ napisao je Petranović.

Na sednici Politbiroa Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije u Beogradu, 4. jula 1941, odlučeno je da odmah otpočne opšti narodni ustanak, da ranije organizovane oružane grupe - sada kao partizanski odredi - stupe u akciju, uništavajući sve što bi moglo koristiti neprijatelju. Ovaj dan nakon rata postao je praznik – Dan borca. Samo tri dana kasnije, na današnji dan - 7. jula 1941. godine – izbio je i ustanak u Srbiji.

„Na Dan narodnog ustanka 7 jula održavaju se svake godine narodna veselja u Beloj Crkvi na mostu gde je tog d-na pukla prva ustanička puška. Narodni zborovi održavani sui ranije. Sedmog jula, pre deset godina, bila je u Beloj Crkvi takva svečanost. Pred crkvom se bio skupio narod. Malo podalje, na 200 metara od vašara, pored jedne štale, nekoliko naoružanih razgledalo je geografsku kartu. Neki od njih su imali puške, a drugi su nosili šarene ili bele torbe na leđima. Uputili su se prema vašaru. Na čelu je išao mladić u dugom kaputu. Kad ih je narod primetio počeo je da se komeša i razilazi, oni su išli stalno dalje prema centru vašara,“ pisala je Borba 4. jula 1951. i nastavila:

„Onaj, koji je išao napred došao je do kafane ispod guste lipe, popeo se na sto i pozvao narod da se okupi što bliže. Ljudi su pristupali želeći da čuju šta će to sad biti. Ovi naoružani ljudi bili su partizani Žikica Jovanović - Španac, Miloš Pantić, lekar iz Valjeva, Čedo Milosavljević, učitelj iz Pecke, Kosta Andrić iz sela Dragodola i drugi. Kada se popeo na sto Žikica je počeo da govori. Govorio je o tome kako je okupator porobio našu zemlju, kako je pljačka, odnosi bogatstvo hranu, stoku i sve ono bez čega narod ne može da živi. Neprijatelj se nije zaustavio samo na tome, počeo je da progoni i ubija najbolje sinove naše zemlje.“

„Komunistička partija poziva ceo narod, sve poštene rodoljube naše zemlje u oružanu borbu protiv okupatora i njegovih pomagača. Borba će biti duga i teška, sa nadmoćnijim neprijateljem, ali stvar za koju se borimo je pravedna, pobeda će biti na našoj strani“, poručio je Žikica, navela je Borba.

Okršaj sa žandarmima

„U masi naroda čuo se žagor, a zatim povici odobravanja. Neki ljudi počeli su odmah da se prijavljuju izražavajući želju i volju da se bore i da se pridruže partizanima, drugi su hteli prvo da odu do kuće da donesu hrane, municije i oružje koje su posakrivali i da se pozdrave sa svojima. Žikica Jovanović je zakazao stanak za 8. jul i kao sastanka odredio Petrinu Stenu. Dok je Žikica govorio puškomitraljezac Kosta Andrić. visok, razvijen seljak čuvao je stražu i budno motrio u pravcu odakle bi mogli naići žandarmi ili Nemci. Ljudi su ga zadovoljno posmatrali, a nisu znali da je puškomitraljez tada bio prazan jer još nije bilo municije“, navodi se u tekstu u Borbi i dodaje:

„Posle završenog zbora partizani su, sa onima koji su im se pridružili, pošli uz reku prema selu Tolisavcu. Tek što su odmakli oko 200 metara, za njima je dotrčao student Vladan Bojanić i rekao Žikici da su stigli žandarmi i da razgone i surovo postupaju sa narodom koji je prisustvovao zboru. Žikica je zastao i odmah odlučiю da se partizani vrate nazad i da vide šta hoće ti banditi. Izvadio je pištolj i držao ga u ruci. Išao je prvi, ostali za njim. Kad su došli do opštine začuo se uzvik žandarma: ‚Ruke uvis!‘ Španac je na to odgovorio: ‚Dole oružje!‘ Žandarmi su pripucali. Žikica je odmah klekao i u tom času začuše se dva pucnja iz njegovog pištolja. Dva žandarma smrtno ranjena srušila su se na travu ispred vrata opštine. Još su pokušavali da pucaju, ali usled teških rana nisu uspeli da opale više nijedan metak. Partizani su uzeli njihovo oružje i otišli. Posle tog događaja narod je masovno počeo da odlazi u partizane. On se odazvao pozivu Žikice Jovanovića Španca da pođe u borbu za slobodu otadžbine.“

Borbe za Loznicu i ustanak u Crnoj Gori

„U Srbiji je 7. jula 1941. u mestu Bela Crkva, gde su komunisti nameravali da održe zbor koji su ometali žandarmi upotrebljeno vatreno oružje. Komanda žandarmerije izvestila je da se to zbilo u selu Zavlači, srez rađevski, 7. jula oko 15 časova i da su tom prilikom ubijeni vođa žandarmerijske patrole narednik Bogdan Lončar i njegov pratilac žandarmerijski kaplar Milenko Braković. Zanimljivo je da je događaj shvaćen kao slučajno delo, da se ubica vodi kao nepoznat, a još danas raspravlja da li je Žikica Jovanović pucao iz pištolja, krateža – skraćene puške ili iz karabina. Tek događaj sa koje god strane posmatran ne zaslužuje da bude označen kao markantni kamen-međaš ustanka tako velikih razmera kakav je bio ustanak srpskog naroda septembra 1941, kada su se u borbi našle obe antiokupatorske struje, partizanska i četnička. Ustanak u Srbiji se, međutim, mora gledati u postupnosti od početka jula do razbuktavanja ustanka na tlu Srbije, pre svega zapadne Srbije i stvaranja velike slobodne teritorije, sa oko milion stanovnika. Datum srpskog ustanka - 7. jul 1941 - manje je određen istorijskim značajem događaja koji se zbio tog dana u Beloj Crkvi, selu Rađevine, a daleko više činjenicom što je trebalo obeležiti sednicu Politbiroa na kojoj je 4. jula doneta odluka o početku borbi, vezati početak ustanka za lokaciju generalnog sekretara KPJ, označiti prednost komunista, te pri tome još i komuniste - Španca. Značajniji vojni događaj zbio se 31. avgusta, kada je nezavisni vojnočetnički odred potpukovnika Veselina Misite zauzeo Loznicu, zarobio 93 Nemca i tom prilikom poginuo, ili početkom i polovinom septembra kada se zapadna Srbija sa Šumadijom našla u ustaničkom zamahu. Mada je Misita stajao na čelu nezavisnog vojnočetničkog odreda, ipak se pojavljuje kao izaslanik Mihailovića. Samu akciju izveo je da bi preduhitrio partizanski napad na Loznicu. U literaturi na srpsko-hrvatskom u inostranstvu Misita se tretira kao ‚mučenik‘, govori o njegovoj ‚mučeničkoj smrti‘. Ostaje činjenica da je na Loznici došlo do najozbiljnijeg sukoba između četnika i Nemaca. Događaj od 7. jula 1941. u Zavlači, Bela Crkva, neuporediv je, usputno rečeno, sa narodnim ustankom 13. jula 1941. u Crnoj Gori, kada je protiv okupacije, najblaže u Evropi, ustalo protiv italijanske imperije 30.000 Crnogoraca, što predstavlja jedinstven fenomen u porobljenoj Evropi,“ napisao je Petranović i dodao:

„Dragoljub Jovanović je bio nezadovoljan ‚partizanskim načinima‘ u Srbiji, pod kojima je podrazumevao ono što su komunisti nazivali ‚levičarenjem‘: nošenje crvenih zastava, petokrakih zvezda i drugih sličnih znamenja. Jovanović je zamerao i izrazu ‚partizan‘. Žalio je što je, inače ‚simpatični‘ Žikica Jovanović, ubio srpskog žandarma jer je takav početak nagoveštavao‚ da će se glavna borba voditi između samih‘ Jugoslovena, čak najviše između Srba i Srba‘. Iako je žandarmerija bila u službi kvislinga Aćimovića, ‚ustanički pucanj‘ je ipak bio neadekvatan kasnijem rasplamsavanju ustaničkih borbi karakterističnih za obe osnovne političke snage u srpskom narodu - slobodarske, antifašističke i antigermanske orijentacije. Pucanjem Srbina u Srbina ipak se trajno simbolizovala borba između različito opredeljenih snaga u srpskom narodu, umesto da se slavila akcija protiv okupatorske sile kakvo je zauzimanje Loznice. No, bitno je, čini nam se, da je srpski narod kao i 27. marta 1941, tako i u leto 1941, još jednom stavio do znanja Nemačkoj da ne prihvata ropstvo, fašizam i ‚novi poredak‘. Vrhovna komanda Vermahta tada je ponovo pokrenula na nepokorenu Srbiju svoje operativne divizije.“

Ukinuti praznik i rehabilitacija žandarma

Žikica Jovanović Španac rođen je u Valjevu 17. marta 1914. Jedno vreme radio je kao novinar Politike, ali je ubrzo završio kao borac Republikanske armije u Španskom građanskom ratu. U Jugoslaviju se vratio 1940. Poginuo je u borbama sa četnicima Koste Pećanca i Srpske državne straže 12. marta 1942.

Bogdan Lončar i Milenko Braković, žandarmi ubijeni prvim ustaničkim hicima, rehabilitovani su decembra 2008. odlukom Okružnog suda u Šapcu.

Dan ustanka 7. jul proslavljan je tokom socijalističke Jugoslavije i nešto manje SRJ, a ukinut je odlukom Vlade Srbije 10. jula 1941.

(Telegraf Nauka)