Od drevnih kraljeva do Trampa i Sija: Kad su ljudi počeli da se rukuju? I zašto?

„Predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald Tramp i kineski predsednik Si Đinping rukovali su se ispred Velike dvorane naroda u Pekingu, a rukovanje je trajalo 14 sekundi. Gotovo istovremeno, videli smo razne stručnjake kako pokušavaju da protumače značenje ove interakcije. Međutim, kratak pogled na istoriju rukovanja otkriva složenost simbolike ovog gesta“, napisala je Luiz Prajk, istraživačica Odeljenja za klasične nauke i istoriju starog veka na Univerzitetu u Sidneju u tekstu za The Conversation, koji prenosimo u celosti.

„Koreni rukovanja sežu do drevnih društava, ali je tačno poreklo donekle misteriozno. Često se kaže, iako je to teško dokazati, da se gest razvio kao simbol dobre vere, pri čemu su učesnici pokazivali da su im ruke prazne, odnosno bez oružja.

Druga teorija je da je protresanje ruku imalo za cilj da istrese svako skriveno oružje iz rukava – što donekle narušava sliku o rukovanju kao činu poverenja.

Asirska diplomatija

Najstariji poznati prikaz rukovanja potiče iz 9. veka pre nove ere i predstavlja diplomatski čin jedinstva.

Na krečnjačkom reljefu pronađenom u današnjem Iraku, asirski kralj Šalmanasar III i vavilonski kralj Marduk-zakir-šumi I prikazani su kako se rukuju, što simbolizuje obnovljene ugovorne odnose između Vavilona i Asirije, kao i savez dvojice vladara.

Odnosi između dve velike mesopotamske sile dugo su bili problematični, ali je miroljubiva slika rukovanja ostala zabeležena u ovom umetničkom prikazu, čak i dok je rivalstvo i dalje tinjalo.

Kameni reljef prikazuje dvojicu muškaraca kako se rukuju. Obojica su okruženi stražarima i stoje ispod nadstrešnice sa resama koju drže stubovi.

Zdravo, ali i doviđenja

Iako se češće smatra znakom pozdrava, rukovanje se koristilo i kao snažan gest oproštaja.

U klasičnoj grčkoj umetnosti, nadgrobni reljefi prikazuju pokojnike kako se rukuju sa živima. Ovaj motiv je poznat kao deksioza (dexiosis), što znači ‚spajanje desnih ruku‘. On označava kraj fizičke povezanosti između dve osobe, ali i nastavak njihove emotivne veze u zagrobnom životu.

Rukovanje ponekad može imati i religijsko značenje. U Starom Rimu, desna ruka je bila usko povezana sa Fides, božanskom silom poverenja i dobre vere, pa je stisak ruke bio sveti savez.

‚Spajanje desnih ruku‘ (poznato kao dextrarum iunctio) bio je gest jedinstva koji je mogao da simbolizuje venčanja, kao i druge društvene i političke veze. Takođe je bio tesno povezan sa rimskom boginjom Konkordijom, koja je bila božansko otelotvorenje sloge.

Simbol koji zavarava?

Sliku mira i harmonije koju rukovanje šalje ne treba uvek uzimati zdravo za gotovo; simbolika rukovanja može se koristiti i za prikrivanje narušenih odnosa. Rimski carevi Karakala i Geta su jasan primer.

Nakon smrti njihovog oca, cara Septimija Severa, 211. godine, braća su vladala zajedno. Carski prikazi ih prikazuju sa ispruženim desnim rukama u znak sloge.

Ipak, pre nego što se godina završila, Karakala je kovao zaveru da ubije brata. Zakazao je sastanak sa Getom pod izgovorom pomirenja, gde je Geta ubijen – prema predanju, u naručju njihove majke.

Čak ni među herojima rukovanje nije garantovalo srećan kraj. U starogrčkoj umetnosti, Herakle je prikazan kako se rukuje sa kentaurom Folom, što simbolizuje srdačnu dobrodošlicu ovog hibridnog bića. Nažalost, njihov pozdrav se završava tragedijom: Herakla napadaju pijani kentauri, a Fol umire nakon što je pogođen otrovnom strelom.

Političko šepurenje

Bliže našem vremenu, australijska politika ima svoju (znatno manje krvavu) verziju zlosrećnog rukovanja. Uoči saveznih izbora 2004. godine, lideri dveju partija, Mark Latam i Džon Hauard, sreli su se ispred studija ABC-a.

Latamovo prenaglašeno rukovanje bilo je dobar politički teatar, ali se generalno smatra pogrešnim potezom. Njegova partija je kasnije izgubila na izborima, a ta slika je ostala duboko urezana u sećanje birača.

U asirskoj umetnosti rukovanje je statično. Ali u modernoj politici, rukovanja se snimaju u pokretu, ponavljaju u vestima, isecaju za društvene mreže i analizira ih publika širom sveta. U tom kontekstu, rukovanje može postati neka vrsta demonstracije moći.

Rukovanja Donalda Trampa se često tumače kao testovi dominacije, sa dugim stiskom i bliskim stavom tela.

Kada su se Tramp i francuski predsednik Emanuel Makron sreli u Briselu 2017. godine, njihovo rukovanje je naširoko opisivano kao nadmetanje do pobelelih zglobova. Makron je kasnije taj susret okarakterisao kao nameran ‚trenutak istine‘, osmišljen da pokaže da neće dozvoliti da mu se naređuje. Makron je rekao da je želeo da stavi do znanja da neće činiti ustupke – ‚čak ni simbolične‘.

Prošle godine, ovaj dvojac se ponovo rukovao pred kamerama, a to je trajalo 26 sekundi.

Simbolika vezana za rukovanje takođe znači da odbijanje ponuđene ruke nosi snažnu poruku. Tokom razornih šumskih požara u Australiji 2020. godine, premijer Skot Morison je pokušao da pruži ruku vatrogascu dok je obilazio grad Kobargo u Novom Južnom Velsu, koji je bio uništen vatrom.

‚Zaista ne želim da se rukujem sa Vama‘, rekao je vatrogasac. Morison je ipak uzeo njegovu ruku.

Kovid zamalo ubio rukovanje

Kada se pojavio kovid-19, ljudi su se pitali da li će nova era označiti kraj rukovanja. Širom sveta su izdata zdravstvena upozorenja protiv rukovanja, što je dovelo do porasta alternativnih načina pozdravljanja.

To je uključivalo i pozdrav pesnicom, gest koji sam po sebi ima složeno poreklo. Pozdrav pesnicom je vrsta ‚dap‘ pozdrava koji se povezuje sa afroameričkim vojnicima tokom Vijetnamskog rata.

Ipak, od drevne Asirije do moderne Kine, rukovanje opstaje. Više od običnog pozdrava, to je duboko simbolična tradicija koja nosi mnoštvo značenja.‘

(Telegraf Nauka/The Conversation)