„Demon u ljudskom obliku uništio je život velikog vladara“: Danas je 90 godina od ubistva kralja Aleksandra

Ubistvo kralja Aleksandra u Marselju... Foto: Universal images group / Profimedia

„Neizmerna, u istoriji besprimerna, u mašti neshvatljiva i nezapamćena katastrofa pogodila je jugoslovenski narod. Najveći sin naše nacije, tvorac i neimar moćne i ujedinjene Kraljevine Jugoslavije, naš omiljeni i ljubljeni vladar, nj. v. kralj Aleksandar pao je naglo i neočekivano kao uzvišena žrtva jednog tragičnog udesa nemilostive sudbine. U trenutku kada je praćen u mislima od vaskolikog jugoslovenskog naroda, stupio na tle savezničke i prijateljske Francuske kao nosilac i vesnik jedne lepše budućnosti mira i sloge među narodima, demon u ljudskom obliku sa jezovito zločinačkim cinizmom uništio je neprocenjivo dragoceni život velikog vladara, u koga su u tome času bile uperene oči cele Evrope i od koga su očekivali značajna i sudbonosna dela za obezbeđenje mira u svetu.“

Ovako je počeo tekst „Tragična smrt našeg kralja“ kojim je dnevni list Vreme obavestilo javnost o ubistvu jugoslovenskog vladara Aleksandra Karađorđevića u Marselju 9. oktobra 1934, pre tačno 90 godina.

Preporučujemo

„Najveći vladalac naše istorije, najmudriji vojskovođa naših pobedonosnih ratova, najhrabriji ratnik naših slavnih bitaka, prvi vitez među vitezovima, legendarni vojnik i herojski kralj zaklopio je svoje neumorne oči za navek. Prestalo je da kuca njegovo neustrašivo srce kralja-junaka i viteza. Zaledio se njegov večiti, nezaboravni osmeh kralja-pobednika. Ukočile se njegove čelične mišice graditelja i neimara moćne jugoslovenske države. Ugasio se do tragične uzvišenosti plemeniti život nj. v. kralja Aleksandra, čija legendarna ličnost bila oličenje naše savremene istorije“, navodi se dalje u tekstu objavljenom 10. oktobra 1934.

„Čuvajte Jugoslaviju“

Kako se navodi u istom broju Vremena, kralja Aleksandra u Marselju je dočekao francuski ministar spoljnih poslova Luj Bartu. Nakon toga su obojica sela u otvoreni automobil i krenuli dalje.

„Bilo je 4 sata i 10 minuta kada je kraljev automobil stigao na trg pred marseljskom berzom, koji je bio ispunjen ogromnom masom sveta. U ovom trenutku jedan krupan, dobro odeven čovek probio je kordon policije, dotrčao do kraljevog automobila, skočio na papuču i ispalio više metaka. Iako ga je jedan policajac sabljom udario tako da je odmah pao na zemlju, atentator je i ležeći produžio da puca“, pisalo je Vreme.

„Portret Aleksandra I Karađorđevića, kralja Jugoslavije“, Stanislav Kačor-Batovski, 1931. Foto: Wikipedia/Stanisław Kaczor-Batowski

„Kralj Aleksandar hicima iz revolvera ranjen je na tri mesta, i to u visini džigerice, u rame i nešto iznad kuka. Smrtonosna rana bila je ona koja je povredila džigericu i izazvala izliv krvi. Za vreme atentata sedeo je francuski ministar inostranih poslova Bartu, odmah do nj. v. kralja, dok je admiral g. Bertlo sedeo prema njemu. Čim su ispaljeni meci, prvi je iskočio iz svoga automobila ministar inostranih poslova g. Bogoljub Jevtić, koji se vozio odmah iza automobila u kome je bio nj. v. kralj“, navodi se u tekstu i nastavlja:

„G. Jevtić je stigao da još odgurne atentatora, koga je već bio udario sabljom jedan pukovnik, koji je išao na konju iza automobila. Ministar g. Jevtić je nj. v. kralju u samom automobilu raskopčao okovratnik i u tom trenutku kralj je mogao samo reći: „Čuvajte Jugoslaviju“, krv je briznula iz tela nj. v. kralja. Posle toga je odmah nj. v. kralj odvezen u prefekturu, gde je stigao još živ, srce mu je još radilo. Odmah su priskočili u pomoć lekari, među njima i profesor g. Bertratn, koji je izvršio ubrizgavanje radi pojačanja rada srca. Međutim, to nije koristilo, te je nj. v. kralj u 16.52 izdahnuo“.

Prema prvim izveštajima atentator je bio Petrus Kalemen, rođen u Zagrebu 1899. Međutim, brzo se ispostavilo da je pasoš koji je atentator, koga je masa linčovala, imao lažna dokumenta. Kasnije se pokazalo da je reč o Veličku Dimitrovu Kerinu iz bugarskog sela Kamenica poznatijem po pseudonimu Vladimir Černozemski, bugarskim teroristom i pripadnikom VMRO. On je i ranije hapšen zbog ubistva komunističkog poslanika Dime Hadži Dimova.

Kritike na račun kralja i kraljevine

Iako savremene novine hvale kralja Aleksandra kao divnog i uzvišenog vladara, nemaju svi tako dobro mišljenje o ovom vladaru. I tada i danas u svim delovima Jugoslavije bilo je nezadovoljnih nacionalnom politikom kralja, ali u periodu između dva svetska rata poseban problem za stanovništvo predstavljali su siromaštvo zemlje, sistem i zakoni nasleđeni iz više država i potpuno neusklađeni, korupcija, hajdučija, ali i uvođenje Šestojanuarske diktature, kada je kralj proglašen nosiocem potpune vlasti.

Foto: World History Archive / Universal images group / Profimedia

„Diktatura kralja Aleksandra razlikovala se od drugih diktatura na jugu i istoku Evrope međuratnog razdoblja, ustanovljenih takođe u agrarnim društvima, pluralističkom nacionalnom strukturom Jugoslavije i oštrim nacionalnim sukobima suparničkih buržoazija. Kralj je ova protivurečja pokušao da prevaziđe nacionalnim unitarizmom, to jest nivelacijom na jugoslovenskoj ravni, čiji je ideološki izraz bilo integralno jugoslovenstvo, mada je nova nacionalna politika izazvala još veća nezadovoljstva“, napisao je Branko Petranović, nekadašnji profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, u knjizi „Istorija Jugoslavije“ i dodao:

„Monarhodiktatura u Jugoslaviji nije uspela da stvori stranku koja bi odgovara klasičnom tipu fašističke, odnosno nacionalsocijalističke stranke. Militaristički činilac je nezaobilazan u analizi porekla i karaktera ovog režima, ali – i pored dopunskih terorističkih, poluvojnih organizacija – nije postojala partijska vojska u smislu italijanskog ili nemačkog pristupa. Jugoslavija se oslanjala na parlamentarne države (Francusku i Čehoslovačku), a bila je u zategnutim odnosima sa fašističkom Italijom kao najopasnijom silom po svoj opstanak, iako je kralj Aleksandar tražio rešenja za smirivanje i neutralizaciju jugoslovensko-italijanskih neslaganja. Kralj Aleksandar je oktobra 1934. godine i poginuo kao žrtva ustaške i VMRO-vske zavere potpomagane od fašističke Italije i revizionističke Mađarske. On jeste bio diktator u čijim se rukama sticala celokupna vlast, ali nije bio diktator sličan tipu fašističkog vođe“.

Aleksandar Karađorđević rođen je 16. decembra 1888. godine kao drugorođeni sin kneza Petra Karađorđevića, kasnije kralja, i Ljubice (Zorke), ćerke kneza i kasnije kralja Nikole Petrovića.

Aleksandrov otac na vlast je došao nakon Majskog prevrata 1903, kada je grupa oficira brutalno ubila kralja Aleksandra Obrenovića i njegovu suprugu kraljicu Dragu. Petar I je krunisan za kralja 1904, kada je imao 60 godina, a za njegovog naslednika proglašen je najstariji sin Đorđe. Međutim, Đorđe je 1909. primoran da se povuče, a njegov mlađi brat preuzeo je titulu prestolonaslednika.

Aleksandar je formalno vodio Prvu armiju u Prvom i Drugom balkanskom ratu, a u junu 1914. kralj Petar mu prepušta vlast kao regentu tako da je bio vrhovni zapovednik vojske i tokom Velikog rata. Regent Aleksandar je ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca proglasio 1. decembra 1918, a prvim meseci pratile su ga pobune u različitim krajevima nove države.

(Telegraf Nauka)