Nova saznanja o tome kako su drevni hominini koegzistirali u istoj oblasti

Fosil stopala hominina iz Lusinog vremena pripisan je različitoj vrsti – i to uz pomoć zuba.

Pomoću novoidentifikovanih kostiju, misteriozno fosilno stopalo hominina, staro 3,4 miliona godina, a pronađeno 2009. godine, pripisuje se vrsti koja je različita od vrste čuvenog fosila Lusi, što daje dodatne dokaze da su dve drevne vrste hominina koegzistirale u isto vreme i u istom regionu.

Preporučujemo

Naučnici su 2009. godine, predvođeni paleoantropologom sa Državnog univerziteta Arizone, Johanesom Hajle-Selasijem, pronašli osam kostiju stopala drevnog ljudskog pretka u slojevima sedimenata starih 3,4 miliona godina u Afarskom riftu u Etiopiji.

„Kad smo pronašli stopalo 2009. godine i objavili otkriće u članku 2012. godine, znali smo da ne pripada Lusinoj vrsti, Australopithecus afarensis“, rekao je Hajle-Selasije, direktor Instituta za ljudsko poreklo i profesor u Školi za ljudsku evoluciju i društvenu promenu.

„Međutim, nije uobičajena praksa u da imenujemo vrstu na osnovu postkranijalnih elemenata – elemenata ispod vrata – pa smo se nadali da ćemo pronaći nešto iznad vrata što je jasno povezano sa stopalom. Lobanje, vilice i zubi su obično elementi koji se koriste za priznavanje vrsta“.

Kada je stopalo predstavljeno, neki zubi su već bili pronađeni u istoj oblasti, ali naučnici nisu bili uvereni da su iz istog sloja sedimenata. Zatim je 2015. godine predstavljena nova vrsta, Australopithecus deyiremeda, iz iste oblasti, ali stopalo nije bilo uključeno, iako su neki od uzoraka pronađeni vrlo blizu.

Nakon 10 godina vraćanja na teren i pronalaženja dodatnih fosila, Hajle-Selasije kaže da sad imaju uzorke koje mogu sa sigurnošću povezati sa stopalom i vrstom A. deyiremeda.

Pripisivanje stopala vrsti je samo deo priče. Lokacija gde je pronađeno, Voranso-Mil, značajna je pošto jedino tamo naučnici imaju jasne dokaze da su dve povezane vrste hominina koegzistirale u isto vreme u istoj oblasti.

Stopalo koje pripada vrsti A. deyiremeda je primitivnije od stopala Lusine vrste, A. afarensis. Zadržalo je palac suprotstavljen ostalim prstima, što je važno za penjanje. Međutim, kad je bila na zemlji, A. deyiremeda je hodala na dve noge i verovatno je za odizanje koristila drugi prst, a ne palac, kao mi, moderni ljudi.

Prisustvo abdukovanog palca kod Ardipithecus ramidusa je bilo veliko iznenađenje pošto je pre 4,4 miliona godina još postojala rana vrsta homininskog pretka sa opozitnim nožnim palcem, što je bilo potpuno neočekivano, rekao je Hajle-Selasije.

„Zatim, milion godina kasnije, pre 3,4 miliona godina, imamo stopalo koje još više iznenađuje. To je vreme kad vidimo vrste kao što je A. afarensis čiji su pripadnici bili potpuno dvonožni sa primaknutim palcem. Znači da je hodanje na dve noge kod ranih čovekovih predaka imalo razne oblike“.

Zubi otkrivaju različite ishrane

Da bi dobili uvid u ishranu vrste A. deyiremeda, istraživači sa Mičigenskog univerziteta su uzorkovali osam od 25 zuba radi izotopske analize gleđi.

Rezultati su bili iznenađujući. Dok je Lusina vrsta jela C3 (resurse od drveća i žbunja) i C4 biljke (tropske trave i trave oštrice), A. deyiremeda je više koristila resurse na strani C3.

Signal izotopa ugljenika je bio veoma jasan i sličan podacima o starijim homininima A. ramidus i Au. anamensis. Izotopski podaci jasno pokazuju da A. deyiremeda nije koristila iste resurse kao A. afarensis, najraniji hominin za kojeg se zna da je koristio prehrambene resurse na bazi C4 trava.

Drugu ključnu analizu podataka činilo je pažljivo utvrđivanje starosti fosila i razumevanje drevne sredine u kojoj su živeli drevni hominini. Obavljen je ogroman terenski rad u cilju utvrđivanja odnosa između različitih slojeva fosila, što je bitno za razumevanje kad i u kakvim uslovima su različite vrste živele. Inača, geološki rad je utvrdio stratigrafsku povezanost između stopala i vrste Au. deyiremeda.

Juvenilna vilica

Pored 25 zuba, na lokaciji Voranso-Mil je pronađena i vilica mlade individue, koja je na osnovu anatomije zuba očigledno pripadala vrsti A. deyiremeda. Ova vilica je imala sve mlečne zube već na svom mestu, ali i mnogo zuba koji su se razvijali duboko unutar vilične kosti.

Pomoću tehnologije CT skeniranja ispitani su zubi koji se razvijajaju, pošto postoji tesna povezanost obrasca i tempa razvoja zuba sa čitavom biologijom rasta vrste. Ovo je omogućilo naučnicima da procene da je ova vilica pripadala homininu koji je imao oko 4,5 godine kada je umro.

„Za jedinku ove starosti, mogli smo da primetimo jasne tragove razdvajanja u rastu između prednjih zuba (sekutići) i zadnjih zuba za žvakanje (kutnjaci), veoma slično kao kod živih čovekolikih majmuna i drugih ranih australopitekusa, kao što je Lusina vrsta“, kažu istraživači.

Najveće iznenađenje je bilo to što su – iako raznovrsni po veličini, ishrani, načinu kretanja i anatomiji – ovi rani hominini izgleda ipak izuzetno slični u načinu odrastanja.

Koegzistencija drevnih hominina

Poznavanje načina kretanja i ishrane ovih drevnih predaka daje naučnicima nove uvide u to kako su vrste koegzistirale u isto vreme bez međusobnog uništavanja.

„Naše istraživanje u cilju razumevanja prošlih ekosistema od pre više miliona godina nije samo radoznalost ili otkrivanje odakle potičemo“, kaže Hajle-Selasije. „To je takođe naša želja da upoznamo sadašnjost i budućnost“.

„Ako ne razumemo našu prošlost, ne možemo potpuno razumeti sadašnjost ili budućnost. Ono što se dogodilo u prošlosti vidimo da se dešava danas. Na mnogo načina, klimatske promene koje danas vidimo dogodile su se toliko puta tokom vremena kad su živele Lusi i A. deyiremeda. Ono što naučimo iz tog vremena moglo bi nam pomoći da ublažimo neke od najgorih posledica klimatskih promena danas“.

(Telegraf Nauka/EurekAlert)