Simpatične koale su imale brutalne bliske rođake sa oštrim zubima

Kolagen očuvan u kostima izumrlih sisara dopunjuje porodično stablo torbara. Koale su možda simpatični biljojedi, ali su njihovi izumrli rođaci bili zastrašujući predatori.

Ovi fascinantni torbari su najbliži živi rođaci lavova torbara — moćnih mesoždera koji su izumrli pre oko 40.000 godina. Novo istraživanje pomoću postojanih proteina očuvanih u kostima otkriva evolucione veze pet čudnih, izumrlih australijskih torbara.

Preporučujemo

Do pre više desetina hiljada godina, Australija i okolne kopnene mase bile su dom raznih velikih torbara. Za razliku od placentalnih sisara, torbari rađaju relativno male, nedovoljno razvijene mladunce koje nose i neguju u torbi.

Drevni torbari su uključivali ogromna stvorenja slična vombatu, kao što je Zygomaturus trilobus — kengur duplo veći od odraslog čoveka, i biljojede velike kao krava i slične tapiru, kao što je Palorchestes azael.

Međutim, ubrzo nakon dolaska ljudi na kontinent, ovi sisari i mnogi drugi su izumrli. Do pre otprilike 46.000 godina, oko 90 odsto kopnenih životinja težih od otprilike 40 kilograma je nestalo. Ostale su samo njihove kosti i istraživači pomoću oblika tih kostiju rekonstruišu pozicije vrsta na porodičnom stablu torbara, iako su mnogi detalji predmet rasprave.

„Pre ovog rada, veze između tih životinja su bile nejasne, sa nekoliko različitih mogućnosti koje su predložili brojni istraživači", kaže Majkl Bakli, biomolekularni arheolog sa Mančesterskog univerziteta.

Iako je drevna DNK korisna za izgradnju evolucionih stabala, ona s vremenom propada. Naučnici mogu da koriste i kolagen, sveprisutni protein u telu koji obezbeđuje strukturalnu podršku. Kolagen je postojaniji od DNK i, poput DNK, varira između vrsta, što omogućava istraživačima da kreiraju „otiske prstiju“ za vrste.

Bakli i kolege u Australiji su uzeli uzorke 51 kosti torbara sa sedam lokacija širom Tasmanije, starosti od nekoliko hiljada do više od 100.000 godina. Kosti su od osam vrsta izumrlih i živih torbara. Ekstrahovan je kolagen i upoređene su sekvence aminokiselina sa sekvencama živih vrsta radi konstrukcije evolucionog drveta.

Za Z. trilobusa, P. azaela i izumrlog, predatorskog lava torbara Thylacoleo carnifex, studija daje prve biomolekularne uvide u njihovo poreklo. Neki nalazi se podudaraju sa studijama koje razvijaju evoluciona stabla na osnovu ispitivanja fosilnih kostiju. Na primer, izgleda da se Zygomaturus i Palorchestes odvajaju od modernih vombata i koala. Prethodna proučavanja fosila ukazuju da su oblici njihovih gornjih kutnjaka najsličniji međusobno i da u oba slučaja nedostaju otvori na nepcima, za razliku od drugih grupa torbara.

Međutim, Thylacoleo — lav torbar — predstavljao je fascinantan zaokret, kaže Majkl Arčer, paleontolog sa Univerziteta Novog Južnog Velsa u Sidneju.

„Evolucija lavova torbara je najsličnija koalama, nasuprot vombatima. To je iznenađenje. Većina istraživača je mislila da je Thylacoleo bliži vombatima ili da je izvan obe grupe torbara, na osnovu odlika lobanje i zuba. Međutim, izgleda da su koale i lavovi torbari imali zajedničkog pretka pre samo 23 miliona godina.

Thylacoleo je mogao dostići veličinu modernog lava i imao je snažan ugriz koji je sklapao zube slične noževima, pretvarajući čeljusti u biološke sekače. Međutim, postoje neke izražene sličnosti sa koalama.

„Svako ko je pomilovao koalu zna da one nisu baš fine životinje“, kaže Arčer. Imaju kandže koje mogu izazvati teške rane. Slično je Thylacoleo, koji je živeo na drveću, bio naoružan ogromnim, zakrivljenim kandžama. „Kad bi zgrabili plen i prešli rukom preko njega, mogli su da ga pocepaju“.

Nalazi idu u prilog australijskoj narodnoj legendi o divljoj, mesožderskoj vrsti koale koja se baca na svoje žrtve iz krošanja. Paleontolozi smatraju da je Thylacoleo bio spretan penjač i predator iz zasede koji se mogao sručiti na svoj plen sa drveća ili stena.

Prohladna klima Tasmanije možda je delimično omogućila ovu studiju, pošto se kolagen brže raspada u toplim sredinama.

„Pitam se kako će ove metode funkcionisati u tropskijim, sušnijim regionima Australije“, kaže Karli Piters, zooarheolog sa Univerziteta Algarve u Portugalu. Pitanje je da li bi se pristup mogao primeniti na ostatke Diprotodona, biljojeda velikog kao nosorog, najvećeg torbara.

Bakli očekuje da će drevne proteinske sekvence biti korišćene u cilju boljeg razumevanja evolucije „širokog spektra drugih izumrlih životinja“.

(Telegraf Nauka/Science News)