Insekt zarobljen u ćilibaru otkriva evolucione bitke drevne Evrope

Foto: hippopx.com

Nova studija o izumrlom katididu (konjic, cvrčak, skakavac) pokazuje da katididi koriste ultrazvuk milionima godina kako ih predatori ne bi čuli, piše Phys.org.

Glas i opseg sluha ovog insekta otkriveni su desetinama miliona godina nakon njegove smrti.

Preporučujemo

Nakon što je bio zarobljen u ćilibaru 44 miliona godina, novo skeniranje insekta Eomortoniellus handlirschi omogućilo je naučnicima da rekonstruišu katididov poziv za parenje. Otkrivena je najranija poznata životinja koja komunicira na frekvencijama daleko izvan dometa ljudskog sluha.

Iako nije visoka kao kod nekih živih katidida, ta frekvencija bi prevazilazila sposobnost sluha većine sisara. Samo izabrana grupa sisara, uključujući prve šišmiše, čuli su taj zov, na početku evolucione trke koja traje i danas.

Katidid je bio zamrznut u vremenu u bitnom trenutku u trci u naoružavanju između eholokatorskih predatora i insekata. Malo pre nego što je ovaj insekt bio fosilizovan, šišmiši su razvili sposobnost eholociranja, što je možda nateralo katidide da pozive upućuju na višim frekvencijama. U isto vreme, njihove uši su se prilagođavale da čuju šišmiše koji pokušavaju da ih ulove.

Ovo otkriće ne bi bilo moguće bez tako dobro očuvanog katidida, što pokazuje koliko su značajne muzejske kolekcije za pronalaženje takvih primeraka.

Šišmiši protiv katidida – evoluciona bitka

Pre više stotina miliona godina, katididi su bili među prvim životinjama koje su koristile zvuk za komunikaciju. Počeli su da proizvode zvukove trljajući krila jedno o drugo. Najraniji dokazi tog ponašanja su stari više od 240 miliona godina.

Te zvukove obično proizvode mužjaci, pokušavajući da privuku ženke. Međutim, ovi pozivi mogu da privuku i neželjenu vrstu pažnje u obliku predatora koji traže obrok.

To bi moglo objasniti zašto su katididi razvili sposobnost za pozivanje na sve višim frekvencijama. Međutim, pre oko 125 miliona godina, sluh predatora je uhvatio korak s tim pozivima.

To je nateralo neke katidide na proizvodnju ultrazvučne komunikacije na još višoj frekvenciji, što se ne bi moglo čuti dok prvi šišmiši nisu evoluirali pre oko 52 miliona godina.

Otada su šišmiši i katididi u evolucionoj trci. Šišmiši evoluiraju da bolje čuju oglašavanje katidida, dok insekti menjaju svoje pozive i ponašanje.

Dok su katididi verovatno već istraživali visoke frekvencije kako bi izbegli prisluškivanje i razvili veću raznovrsnost signala, šišmiši su im dali novi podsticaj.

Možda izgleda čudno da su katididi nastavili da se oglašavaju na tim visokim frekvencijama kad su ih mogli čuti. Međutim, ultrazvuk brzo iščazava u okruženju, tako da neki udaljeni šišmiš ne može čuti glas katidida jer će taj zvuk nestati pre nego što se može čuti.

Baš kad se ta borba rasplamsavala pre 44 miliona godina, katidid je upao u smolu koja se stvrdnula oko njega i počela da se pretvara u ćilibar. Taj čilibar je pronađen 1936. godine u tadašnjoj istočnoj Pruskoj, oblasti koju sad dele Poljska, Rusija i Litvanija.

Nakon što je opisan kao nova vrsta, primerak E. handlirschi bio je u Muzeju istorije prirode u Londonu više od 80 godina. Razvoj bolje tehnologije skeniranja omogućio je istraživačima da zavire u ćilibar i otkriju dugo čuvane tajne.

Izuzetno eocensko uvo

Za razliku od sisara, uvo katidida je zapravo smešteno unutar njegovih nogu, zbog čega može biti zgnječeno tokom fosilizacije. Međutim, CT skeniranje je otkrilo da je biljni sok ušao u katididov ušni kanal, tako da je delikatna struktura uva očuvana.

Uši su potpuno razvijene samo kod odraslih jedinki, ali potpuno odrasli katididi su obično dovoljno veliki da neće biti uhvaćeni u ćilibaru. Srećom je Eomortoniellus handlirschi baš mala vrsta, što znači da je mogla biti uhvaćena i danas proučavana, kažu istraživači.

Napravili su modele putanje zvuka u ušima i izračunali da je katidid verovatno najbolje čuo zvukove na frekvenciji od oko 30kHz. Takođe su upotrebili znanje o tome kako živi katididi proizvode zvuk da bi procenili frekvenciju zvuka koji je proizvodio E. handlirschi.

Izgleda da je njegov zov bio na sličnoj frekvenciji kao što je ona koju je mogao da čuje, što sugeriše da su insekti koristili zvukove da komuniciraju.

Istraživači su takođe otkrili još dva skoka u katididovom sluhu na oko 60 i 90kHz. Međutim, umesto da je povezano sa komunikacijom, to je verovatno pomagalo insektima da prisluškuju eholokacione zvukove ranih šišmiša i da izbegnu da postanu njihova večera.

Sposobnost insekata da čuju visoke frekvencije bila bi unapređena svojevrsnom ušnom školjkom. Iako samo delimično razvijena kod E. handlirschi, evolucija je omogućila njegovim rođacima da čuju pozive na frekvenciji višoj od 100kHz.

Sad treba identifikovati još fosila radi praćenja ovih promena.

(Telegraf Nauka/Phys.org)