Džinovsko stvorenje bez vilica otkriveno u severnoj Kini: Fosili neobičnih riba stari su 160 miliona godina

Paleontolozi su otkrili ostatke dve vrste paklara, živih fosila, koje su u ovom geološkom periodu pored drugog živog sveta postale vrlo velike, skoro deset puta veće od najranijih predaka

Najraniji fosilni dokazi o postojanju paklara datiraju pre nekih 360 miliona godina. One su zaslužile epitet živog fosila zbog starosti bez mnogo evolutivnih promena, a džinovsko stvorenje iz grupe paklara staro oko 160 miliona godina otkriveno je u severnoj Kini, piše Science alert.

Ali, šta su to paklare? To je red drevnih kičmenjaka, riba sa jednom nozdrvom, dva oka, sedam škržnih proreza, hrskavičnim skeletom i bez vilica (Agnatha). Većinom predstavljaju parazitske ribe koje se svojim okruglim ustima (Cyclostomata) prepunim oštrih rožnatih zuba hvataju za druge ribe i sisaju im krv i gule meso čijim se komadićima takođe hrane. Telo im podseća na jeguljino. Ove uglavnom morske ribe su migratorne i mrešćenje obavljaju u potocima. Mali broj vrsta je slatkovodan. Danas mogu dostići metar u dužinu, mada najjstariji fosili iz paleozoika pokazuju ribe od jedva nekoliko santimetara.

Preporučujemo

Najnovija novootkrivena vrsta, Yanliaomyzon occisor ima dužinu od celih 64 centimetra. Ovaj preistorijski džin star oko 160 miliona godina otkriven je u fosilnim naslagama Yanliao biote u severnoj Kini.

Evolutivna istorija paklara

- Ovi fosili će nam pomoći da premostimo jaz između postojećih paklara i najstarijih fosilnih ostataka, rekonstruišući evolutivnu istoriju paklara - piše tim koji je predvodio Fejksjang Vu iz Kineske akademije nauka.

Vu sa kolegom Či Žangom i Filipom Žanvijem iz francuskog Nacionalnog muzeja prirodne istorije sproveli su detaljne analize ove dve vrste, skenirajući ih mikro-kompjuterskom tomografijom kako bi se fosili vizuelizovali u 3D.

Zajedno sa slepuljama, paklare predstavljaju jedine dve žive grupe koloustih kičmenjaka. One jako liče u telu na jegulje, mada su jegulje daleko novija grupa riba sa škržnim poklopcima, vilicama koštanim skeletom i sl.

Vu, Žang i Žanvije dalje navode da „paklare imaju veliki značaj za proučavanje evolucije kičmenjaka. Karakterišu ih i neobične prehrambene navike jer se one svojom usnom pijavkom hvataju na plen i oštrim zubima seku i gule tkivo i piju krv domaćina.“

Njihova evolutivna istorija nije laka da se ustanovi zbog hrskavičavog skeleta koji lako propada i teško se može fosilizovati, zato su njihovi fosili retki. Nije nam poznato kada su paklare prešle na parazitski način života jer fosili iz paleozoika nemaju usni aparat podesan za ovakav način života. Isto tako, drevne paklare nisu imali prvi larveni stadijum koji se razvija iz jaja i ukopava u pesak i jede plankton.

Predatori sa krupnim telima

Novootkriveni fosili džinovskog stvorenja sugerišu da su one već u periodu jure imale trodelni razvojni ciklus (jaje – larva – odrasla jedinka) kakav imaju današnje paklare.

Istraživači sugerišu da su do jure paklare već bile predatori sa krupnim telima i boljim usnim aparatom. Oni dodaju da su novootkrivene, jurske, vrste imale najsnažniji usni aparat od svih fosilnih paklara, što jasno ukazuje na mesojedni način života.

Yanliaomyzon occisor je najveća fosilna paklara. Da su opstale do danas smatrale bi se većim vrstama. Veličina paklara je direktno povezana sa nekim od njihovi najvažnijih bioloških sposobnosti. Veći primerci mogu da migriraju uzvodnije, da se šire u udaljenije predele, da polažu više jaja i da bolje podnose slanu vodu. Otkriti kako su jurske paklare živele je lakše kada znamo kolika su im bila tela. Ono što je još zanimljivije, u ovim fosilima su otkriveni i koštani ostaci zuba, vilice i lobanje neidentifikovanih košljoriba, artefakti koji nam daju jasan dokaz o predatorskom načinu života ove dve vrste. To nam daje najstarije podatke o ishrani ove grupe riba. Istraživači misle da su se najstarije paklare hranile guleći slojeve algi sa drugih vodenih životinja. To bi im obezbedilo prehrambenu nišu u svetu prepunom bezviličnih riba poput Conodontisa.

Od devona do danas paklare su dosta razvile svoj usni aparat i način ishrane. Ovi fosili će pomoći da se premoste neke evolutivne rupe i da se razume odakle ove ribe potiču.

(Telegraf Nauka / Science alert)