„Čitanje Ilijade je kao skrolovanje na TikToku“

„Prvi put sam uzeo Ilijadu‘ u ruke jer su crvene korice u platnenom povezu, sa utisnutim zlatnim plamenovima, bile prosto prelepe. Toliko o tome da knjigu ne treba suditi po koricama. To izdanje ‚Penguin Classics‘ stajalo je na mojoj polici mesecima pre nego što sam ga konačno otvorio. Godinama mi je taj tekst delovao nepristupačno, okružen vrstom akademskog elitizma koji je sugerisao da on više pripada stručnjacima nego običnim čitaocima. Ono što sam otkrio čitajući reviziju prevoda E. V. Rjua iz 2003. godine, koju je uradio Piter Džons, bilo je nešto sasvim drugačije. Ilijada mi nije delovala kao daleki spomenik, već kao iskustvo koje je neobično blisko načinu na koji danas konzumiramo sadržaj“, napisao je Harš Trivedi, profesor Univerziteta u Šefildu, u tekstu za The Conversation, koji prenosimo u celosti.

„Ovo nije argument o tome kako je Ilijada prvobitno napisana ili izvođena. Reč je o tome kakav je osećaj čitati je sada, kao moderan čitalac oblikovan ritmovima TikTok videa, YouTube shortsa i Instagram reels-a. Ovako čitana, poema podseća na beskonačno skrolovanje, nezaustavljiv niz scena visokog intenziteta, od kojih je svaka upečatljiva, zaokružena i brzo zamenjena sledećom.

Preporučujemo

Veliki deo Ilijade se ne odvija kao glatka, neprekidna naracija. Umesto toga, ona napreduje kroz niz mikro-epizoda. Oko 5.500 od njenih otprilike 15.000 stihova posvećeno je scenama bitke, što iznosi oko 300 okršaja ratnika. U tipičnoj sekvenci, ratnik, Grk ili Trojanac, ulazi na bojno polje, zadaje udarac, ili ubija svog protivnika ili biva ubijen, samo da bi drugi zauzeo njegovo mesto.

Obrazac se dosledno ponavlja kroz celu poemu. Kontinuirani psihološki razvoj, pa čak ni ishod bitke, nisu ono što je važno, već neposredni uticaj svakog trenutka. Kroz fraze koje se često ponavljaju, koplja ili pogađaju ili promašuju: ‚koplje mu nije uzalud izletelo iz ruke‘ ili ‚izleće iz ruke uzalud‘.

Ono što na kraju održava ovaj ritam su poređenja. U Ilijadi ih ima više od 300 i ona čak i najobičnije radnje pretvaraju u trenutke pojačanog intenziteta. Razmotrite radnju jednostavnu poput Ahilovog naoružavanja za bitku i podizanja štita:

Zatim je uzeo veliki, teški štit, čiji je sjaj bljesnuo u daljinu kao mesečev. Kao odsjaj vatre koji mornari opaze na moru, vatre što gori na usamljenom gorskom imanju, kada ih vetrovi protiv njihove volje gone daleko od kuće preko mora punih ribe, takav je bio sjaj koji se dizao do neba sa Ahilovog ukrašenog štita.

Sama Ahilova radnja je jednostavna. Poređenje je proširuje, usporava i pretvara u nešto imerzivno. Ono nas ne požuruje u sledeću scenu, već nas uči kako da intenzivno doživimo ono što se upravo dešava.

Za modernog čitaoca, ova poređenja funkcionišu skoro kao audio i montažni sloj u video-snimcima kratke forme. Setite se tipičnih kratkih vertikalnih videa koji se pojavljuju jedan za drugim dok skrolujete kroz svoj fid na društvenim mrežama.

Uzmite, na primer, jedan ‚fan-edit‘ iz TV serije Peaky Blinders. Protagonista Tomas Šelbi stavlja kapu na glavu i pali cigaretu. Pokret se usporava. Slika se zamrzava u visokokontrastni kadar. Na trenutak zatreperi u crno-beloj tehnici, a zatim se vraća u pokret. Kadar traje delić sekunde duže nego što se očekuje. Sve vreme u pozadini svira pesma grupe Arctic Monkeys Do I Wanna Know? Sam gest je jednostavan, ali slojevi zvuka i vizuelnih efekata čine ga nabijenim značenjem, većim nego što jeste.

Homerova poređenja rade nešto slično. Sama radnja traje samo trenutak. Poređenje je proširuje, usporava, daje joj težinu. Ono nam ne govori šta se dešava sledeće, već kako da se zadržimo u onome što se upravo dogodilo. Zatim se, isto tako brzo, poema vraća u juriš bitke.

Svaka scena, dakle, postaje afektivna jedinica, samostalan segment organizovan oko dominantne emocije. Bes, poniženje, trijumf i tuga smenjuju se u brzom nizu. Kada se Ahil vrati u borbu, nasilje naglo eskalira. Kada Hektor umre, ton prelazi u žalost. Ipak, čak i ovi veći trenuci utkani su u širi ritam neprekidne smene.

Ep održava pažnju kroz niz emocionalnih intenziteta, pre nego kroz jednu liniju priče koja se stabilno razvija.

Prevod dodatno pojačava ovaj efekat. Revizija E. V. Rjua koju je uradio Piter Džons uočljiva je po svojoj direktnosti. Bogovi i smrtnici podjednako govore direktnim, ponekad šokantno modernim terminima.

Zevs, nezadovoljan Herinom sklonošću da podržava Grke umesto Trojanaca, kaže joj: ‚Niko nije veća kučka od tebe.‘

Helena, osećajući krivicu zbog ratnog razaranja koje se dogodilo zbog nje, kaže: ‚Kakva sam ja hladna, zlobna drolja!‘ Ovi stihovi nose snagu koja deluje nepogrešivo savremeno. Oni funkcionišu skoro kao šok-momenti u kratkim videima, trenuci dizajnirani da zgrabe pažnju pre nego što naracija krene dalje.

Ove uvrede nisu ublažene učtivošću ili distancom. One deluju neposredno i ponekad neprijatno. Budući da se pojavljuju unutar scena koje se kreću brzo i nemilosrdno, one deluju kao emocionalni šiljci, intenzivirajući ritam udara i resetovanja koji strukturiše poemu.

Poređenje Ilijade i modernog video-sadržaja kratke forme pokazuje da obrasci koje povezujemo sa savremenim medijima, poput fragmentacije, brze smene i stalne potražnje za pažnjom, nisu sasvim novi. Oni odražavaju nešto fundamentalnije o tome kako ljudi procesuiraju naraciju i emocije.

Iako Ilijada ostaje jedno od temeljnih dela zapadne književnosti, oblikujući mitologiju, kulturu i obrazovanje vekovima, ona ne mora biti svedena na muzejski eksponat kojem se divimo iz daljine samo zbog tog statusa. Ona se može i mora čitati kao knjiga sadašnjosti, ona koja se kreće u skladu sa našim navikama pažnje, umesto da stoji izvan njih.“

(Telegraf Nauka/The Conversation)