Ovaj grad cvetao je hiljadama godina u miru, a svi ga pamte samo po jednom ratu: Troja pre katastrofe

„Zamislite grad koji je cvetao hiljadama godina, čije su ulice vrvele od radionica, prodavnica i dečjeg smeha, a koji se ipak pamti samo po jednoj jedinoj noći u plamenu. Taj grad je Troja“, napisao je Stefan Blum, istraživač Instituta za praistoriju, ranu istoriju i srednjovekovnu arheologiju Univerziteta u Tibingenu, u tekstu za The Conversation koji prenosimo u celosti:

„Dugo pre nego što su Homerovi epovi učinili besmrtnim njen pad, Troja je bila mesto svakodnevnog života. Grnčari su oblikovali ćupove i činije namenjene putovanjima daleko van samog naselja, krećući se kroz široke horizonte razmene i povezanosti.

Preporučujemo

Bronzani alati odzvanjali su u užurbanim radionicama. Trgovci su se dovikivali preko pijace, a deca su jurila jedna druge po suncem ugrejanim stazama. To su bili stvarni otkucaji srca Troje – priča koju je istorija zaboravila.

Homerovi epovi s kraja 8. veka pre nove ere - Ilijada i Odiseja - urezali su snažne slike u kulturno sećanje: sukobe heroja, drvenog konja koji se uvlači kroz gradske kapije, plamen koji liže noćno nebo. Ipak, ovaj dramatični kraj skriva daleko dužu i značajniju priču: vekove saradnje utkane u svakodnevnu društvenu organizaciju. Priču koju bismo mogli nazvati trojanski mir.

Ovo selektivno pamćenje nije svojstveno samo Troji. Kroz istoriju, spektakularni kolapsi dominiraju načinom na koji zamišljamo prošlost: Rim u plamenu 64. nove ere, Kartagina sravnjena sa zemljom 146. pre nove ere i pad astečke prestonice Tenočtitlana 1521. Iznenadna katastrofa je živopisna i pamtljiva. Spori, krhki rad na održavanju stabilnosti lakše se previdi.

Foto: INTERFOTO / History, INTERFOTO / Alamy / Profimedia

Trojanski mir nije značio odsustvo tenzija ili nejednakosti. To je bila svakodnevna sposobnost da se njima upravlja bez raspada društva, kapacitet da se apsorbuje pritisak kroz rutinsku saradnju, a ne kroz dramatične intervencije.

Arheologija često govori najglasnije kada nešto krene katastrofalno naopako. Požari čuvaju. Ruševine se drže tla poput otisaka prstiju u uglju. Mir, nasuprot tome, ne ostavlja ni jedan jedini dramatičan trenutak koji bi ga usidrio.

Njegovi tragovi preživljavaju u običnim stvarima: stazama uglačanim generacijama stopala; ćupovima koji su popravljani, ponovo korišćeni i dodirivani decenijama, od kojih neki i dalje nose izbušene rupe od drevnih krpljenja. Ovi skromni ostaci čine pravu arhitekturu dugoročne stabilnosti.

Troja je školski primer. Arheolozi su na tom lokalitetu identifikovali devet glavnih slojeva, od kojih su neki povezani sa značajnim arhitektonskim reorganizacijama. Ali to nisu dokazi uništenja. Umesto toga, to jednostavno odražava svakodnevnu stvarnost istorije jednog naselja: gradnju, korišćenje, održavanje ili ravnanje terena, ponovnu gradnju i ponavljanje procesa.

Naprotiv, smatram da arheološki zapisi Troje otkrivaju vekove arhitektonskog kontinuiteta, stabilne naseljenosti obale i trgovačkih mreža koje se protežu od Mesopotamije do Egeja i Balkana – geografiju povezanosti, a ne sukoba.

Ahilov napad u filmu "Troja"... Foto: Image Capital Pictures / Film Stills / Profimedia

Jedini dokaz za istinski masovno uništenje koji se može identifikovati datira oko 2350. godine pre nove ere. Nasuprot široj arheološkoj pozadini, ovo se izdvaja kao redak, vatreni prekid – jedna dramatična epizoda unutar mnogo dužeg obrasca oporavka i kontinuiteta. Bilo da je izazvan sukobom, društvenim nemirima ili nesrećom, on je samo nakratko prekinuo dugi kontinuitet svakodnevnog života – više od hiljadu godina pre nego što je trebalo da se odigraju događaji koje je pesnik Homer opisao u svojoj priči o Trojanskom ratu.

Ali šta je zapravo držalo Troju na okupu tako dugo? Tokom 3. i 2. milenijuma pre nove ere Troja je bila skromno, ali izuzetno povezano obalsko čvorište, koje je napredovalo kroz razmenu, zanatsku specijalizaciju, zajedničke tradicije materijalne kulture i stalni protok ideja i robe.

Pravi pokretači razvoja Troje bila su domaćinstva, trgovci i zanatlije. Njihovi životi zavisili su od koordinacije i reciprociteta: upravljanja vodom i poljoprivrednim zemljištem, organizovanja proizvodnje, obezbeđivanja vitalnih resursa poput bronze i pregovaranja o kretanju duž obale. Modernim rečnikom rečeno, mir je bio rad – svakodnevno pregovaran, kolektivno održavan i nikada zagarantovan. Kada bi se pojavile krize, zajednica bi se prilagodila. Radna snaga je reorganizovana, resursi preraspodeljeni, rutine prilagođene. Stabilnost nije vraćana silom, već kroz kolektivno rešavanje problema utkano u svakodnevnu praksu.

Ovo nije bila utopija. Stabilnost Troje bila je ograničena ekološkim limitima, pritiskom populacije i konačnim resursima. Uspešna trgovačka sezona mogla je doneti prosperitet; propala žetva mogla je brzo da optereti sistem. Mir nikada nije bio u eliminaciji sukoba, već u apsorbovanju pritiska bez kolapsa.

Foto: Shutterstock

Arheološki, ova dugoročna ravnoteža se pojavljuje kao istrajnost: planovi naselja koji se održavaju kroz generacije, veštine koje se usavršavaju i prenose, i postepeno širenje iz citadele u ono što će kasnije postati donji grad. Ovi procesi su zavisili od dogovora i saradnje, a ne od osvajanja, otkrivajući praktične mehanizme mira u bronzanom dobu.

Priče daju prednost prekidima u odnosu na rutinu. Homerova Ilijada nikada nije bila istorijski izveštaj o bronzanom dobu, već poetski odraz herojstva, morala, moći i gubitka. Dugi, tihi vekovi saradnje pre i posle toga bili su previše daleki – i previše suptilni – da bi se dramatizovali.

Moderna arheologija je često pratila istu tu silu gravitacije. Iskopavanja u Troji počela su sa eksplicitnim ciljem pronalaženja bojnog polja Trojanskog rata. Čak i kada je nauka napredovala, priča o ratu nastavila je da dominira u javnoj mašti. Rat nudi jasnu naraciju. Mir za sobom ostavlja složenost.

Ponovno ispitivanje Troje kroz prizmu mira pomera pažnju sa trenutaka uništenja ka vekovima kontinuiteta. Arheologija pokazuje kako su zajednice bez država, vojski ili pisanih zakona održavale stabilnost kroz svakodnevnu praksu saradnje. Ono što je održalo Troju nije bila velika strategija, već tihi rad zajedničkog života, iz generacije u generaciju.

Pravo čudo Troje nije bilo u tome kako je pala – već u tome koliko je dugo trajala. Preispitivanje omiljene naracije o Trojanskom ratu podseća nas da se trajni mir ne gradi u dramatičnim trenucima, već kroz uporne i kreativne napore običnih ljudi.“

(Telegraf Nauka/The Conversation)