Meso pitona kao ekološki prihvatljiva hrana budućnosti

Dok svet pokušava da se oslobodi od poljoprivrede koja emituje štetne gasove, džinovski pitoni bi se mogli pokazati kao održivija i fleksibilnija alternativa govedini, svinjetini i piletini.

Naučnici u novoj studiji kažu da bi pitoni mogli biti „fleksibilnija i efikasnija“ alternativa konvencionalno uzgojenim domaćim životinjama, pošto su iznenađujuće održivi i imaju meso bogato proteinima, sa malo zasićenih masti, piše IFL Science.

Što se ukusa tiče, kažu da meso pitona ima ukus veoma sličan pilećem. To uvek kažu, zar ne?

Preporučujemo

Istraživači su otkrili da su pitoni iznenađujuće pogodni za zahteve komercijalnog farmerskog uzgoja. Te ogromne zveri brzo rastu, dostižući zrelost u roku od tri godine, i veoma su plodni, sposobni da proizvedu 100 jaja svake godine tokom dve decenije.

Uzgoj pitona je ustaljena praksa u delovima Azije gde se vrste poput malajskog mrežastog pitona Malayopython reticulatus i burmanskog pitona Python bivittatus rutinski koriste zbog svog mesa.

Istraživači sa Univerziteta Mekvori i Oksfordskog univerziteta proučavali su više od 4.600 pitona na dve farme u jugoistočnoj Aziji. Pitoni su držani u velikim „poluotvorenim“ magacinima radi ventilacije i temeperatura kao u prirodnoj sredini.

Njihova ishrana je generalno uključivala glodare iz divljine i otpadne proteine iz prehrambenih poljoprivrednih sistema. Neke farme su čak pravile sopstvene „kobasice“ od proteina iz otpada. Zvuči baš ukusno!

Iako su hranjeni samo jednom nedeljno, pitoni su rasli do 46 grama dnevno. Kod burmanskih pitona, jedan gram mesa mogao je biti dobijen na svaki 4,1 gram konzumirane hrane, što je mnogo efikasnije nego kod drugih domaćih životinja.

Osim toga, otkriveno je da pitoni proizvode manje gasova sa efektom staklene bašte nego farme toplokrvih životinja, kao što su krave, svinje i kokoške.

„Hladnokrvni gmizavci…su mnogo efikasniji u pretvaranju hrane koju pojedu u meso i telesno tkivo nego bilo koje toplokrvo stvorenje“, kažu naučnici.

Takođe nije bio veliki problem ako pitoni preskoče mnoge obroke, što je korisno za delove sveta pogođene prehrambenom nesigurnošću. Osmotreno je da je 61% burmanskih pitona bilo bez hrane između 20 i 127 dana, ali bez značajnog gubitka telesne mase.

Zmije takođe neznatno konzumiraju vodu, što je još jedan veliki plus za održivost. Potreba za vodom je minimalna i čak mogu da prežive sa jutarnjom rosom na krljuštima. Treba im vrlo malo hrane i ješće glodare i druge štetočine koje napadaju useve. I bile su delikates, istorijski gledano, u mnogim oblastima.

S obzirom na sve te koristi, istraživači smatraju da bi još više zemalja trebalo da razmotri mogućnost komercijalnog uzgoja pitona na farmama. To bi mogao biti održiv projekat za neke zemlje sa niskim prihodima koje se već suočavaju sa prehrambenom neizvesnošću i proteinskom insuficijencijom.

Klimatske promene, bolest i nestajanje prirodnih resursa povećavaju pritisak na konvencionalni uzgoj životinja i biljne useve, uz teške posledice po mnoge ljude u zemljama sa niskim prihodima koje već pate od manjka proteina.

Međutim, realistično gledano, istraživači misle da da je malo verovatno da će se uzgoj pitona raširiti u Severnoj Americi, Evropi i Australiji.

„Proći će mnogo vremena dok ne vidite burgere sa mesom od pitona u vašem omiljenom restoranu“, kažu autori studije.

(Telegraf Nauka/IFL Science)