Astronauti će biti predmeti testiranja - planovi NASA za Mesec nose velika pitanja i velike rizike

Stručnjaci kažu da će izgradnja lunarne kolonije u narednoj deceniji, što žele NASA i Ilon Mask, zahtevati pronalaženje rešenja za probleme koje još uvek ne razumemo u potpunosti.

Mars je van igre, Mesec je u fokusu - i ovog puta možda idemo tamo da bismo ostali. Rukovodilac NASA je prošle nedelje najavio nove planove za uspostavljanje „stalnog ljudskog prisustva“ na Mesecu, uključujući trajnu lunarnu bazu. Izgradnja novog doma čovečanstva van Zemlje mogla bi početi već 2027. godine, piše Live Science.

Preporučujemo

Ova izjava je data samo mesec dana nakon što je izvršni direktor Spejseksa Ilon Mask slično odustao od planova svoje kompanije da ide do Marsa – u korist uspostavljanja „lunarnog samorastućeg grada“ u narednih 10 godina.

To je uzbudljiva perspektiva — ali naučnici kažu da kolonizacija Meseca neće biti jednostavna kao pakovanje stvari i poletanje. Okruženje na Mesecu je surovo: zamislite oštru, naelektrisanu prašinu i konstantan tok radioaktivnih čestica koje putuju brzinom svetlosti. Naučnici još nisu sigurni kako će ovaj povećani nivo kosmičkog zračenja, u kombinaciji sa slabijom gravitacijom Meseca, uticati na ljudsko telo srednjoročno i dugoročno.

Postoji i pitanje tehnološke izvodljivosti: gde će astronauti živeti i sa kojim resursima? Ova velika pitanja i dalje čekaju odgovore koji možda neće stići na vreme za planove koje imaju NASA i Mask.

„Mislim da nismo sasvim spremni“, kažu naučnici sa Merilendskog univerziteta i iz Centra za kosmičke letove Godard . „Deset godina može izgledati daleko nekim ljudima. Za naučnika, to je treptaj oka“.

Satelit užasa

Mesečeva prašina je prilično različita od onog što nazivamo prašinom na Zemlji. Bez vetra i tečne vode, mesečeva prašina tokom vremena ne omekšava. Radi se o vrlo oštrim komadićima veličine polena.

Takođe se lako naelektriše. Prosto hodanje po Mesecu podiže oblake prašine, a roveri koji se kreću po lunarom terenu podižu naelektisanu, lebdeću prašinu, koja prianja za sve što joj se nađe na putu.

Naelektrisana prašina može zagušiti sisteme za disanje u potencijalnim stambenim prostorima, oštetiti svemirska odela i prekriti solarne panele, zbog čega se mogu pregrejati i pokvariti. (Začepljenja prašinom su već uništila nekoliko rovera na Marsu.)

Bez mekih pokrivača Zemljine atmosfere i magnetnog štita, stanovnici Meseca bi takođe stalno bili pod udarom zračenja. Kosmičko zračenje je praktično prisutno svugde u svemiru, uključujući Mesec, kažu istraživači sa Univerziteta Centralne Floride, i veoma je teško zaštititi se.

Kancer je potencijalni rizik. Međutim, pošto zdravstveni efekti zračenja zahtevaju vreme da se razviju, ne bi se znalo sa sigurnošću da li je ovo veliki faktor rizika dok ne prođu možda decenije od sletanja ljudskih stanovnika na Mesec. „Svaka osoba koja ide u svemir… apsolutno će biti objekat testiranja“.

Nismo spremni za samoodbranu

Ljudima na Mesecu će trebati jaki građevinski materijali da bi zaštitili lunarne životne sredine od ovih opasnosti. Metalne ili staklene kupole, prostori ispod površine i kuće od 3D štampanog Mesečevog tla su potencijalne opcije.

Međutim, da li smo spremni za planiranje gradnje? Na primer, ako NASA odluči da investira u životnu sredinu ispod površine — možda najsigurniji način da se izbegne zračenje — naučnici i dalje nemaju ideju kako kopati na Mesecu, kažu stručnjaci za procenu rizika.

Čak i sa dovoljno zaštićenim stambenim prostorima, slabija gravitacija Meseca — samo jedna šestina Zemljine — mogla bi predstavljati zdravstvene rizike. Iz prethodnih svemirskih putovanja znamo da, bez gravitacione sile sa kojom su ljudi evoluirali, naše kosti i naši mišići zahtevaju značajnu količinu vežbanja da bi se sprečilo njihovo propadanje. Međutim, teške trake za trčanje ne bi bilo praktično nositi na Mesec, kao na Međunarodnu svemirsku stanicu.

Nedostatak gravitacije takođe može izmeniti prirodnu ravnotežu telesnih tečnosti, sa potencijalno katastrofalnim efektima. Normalno, zbog gravitacione sile do 80% naše krvi se nalazi u našim nogama u svakom trenutku. Na Mesecu, pak, više tečnosti bi odlazilo u gornju polovinu tela, uzrokujući gubitak krvi dok telo pokušava da ponovo uspostavi ravnotežu, kao i potencijalno oticanje u zadnjem delu oka i trombozu jugularne vene, stanje koje izaziva potencijalno smrtonosne krvne ugruške u vratu.

U poređenju sa nultom gravitacijom, delimična gravitacija Meseca možda, a možda i ne, predstavlja slične zdravstvene rizike. Istraživači neće znati dok ljudi ne provedu neko vreme tamo.

Budućnost naseljavanja Meseca

Ovi izazovi se svode na potrebu za više podataka, koje naučnici očekuju sa misijama kao što je program Artemis, čiji cilj je povratak ljudi na površinu Meseca već 2028. godine. Međutim, stručnjaci predviđaju mnogo sporiji vremenski sled; još nije uzet uzorak lunarnog leda — resursa na koji planeri lunarnog naselja računaju.

U zavisnosti od dubine i sastava, lunarni led bi mogao obezbediti vodu, raketno gorivo i „retke zemlje“. Međutim, dok naučnici ne dobiju fizički uzorak leda, ne mogu se osloniti na njegovu korisnost ili ekonomski potencijal. Zasad, naučno znanje o stvarnom hemijskom sastavu leda je vrlo ograničeno: „Znamo da je hladan i donekle znamo gde se nalazi“.

Kad je u pitanju Mesec i ono što nudi, „moramo biti veoma oprezni da ne prodajemo nešto čega nema“. Čak i ako trajno naseljavanje ne bude ostvareno baš tako brzo, naučnici su optimistični. „Nije sve baš sjajno, ali nije ni baš mračno“.

(Telegraf Nauka/Live Science)