Ima li života van Zemlje? Postojanje još neke tehnološke vrste je vrlo verovatno

Živimo u zlatnom dobu za istraživanje svemira. Naučnici skupljaju ogromne količine novih informacija i naučnih dokaza rekordnom brzinom. Ipak, staro pitanje ostaje bez odgovora: da li smo sami?

Nove teleskopske tehnologije, uključujući instrumente u svemiru poput teleskopa „Džejms Veb“, omogućuju nam da otkrijemo hiljade potencijalno naseljivih egzoplaneta koje bi mogle podržati život sličan zemaljskom.

Preporučujemo

Detektori gravitacionih talasa otvorli su novi put za istraživanje svemira detektujući distorzije prostor-vremena koje izazivaju crne rupe i supernove udaljene milionima svetlosnih godina.

Komercijalni svemirski poduhvati su dodatno ubrzali ovaj napredak, dovodeći do sve razvijenijih svemirskih letelica i višekratno upotreljivih raketa, predstavljajući novo doba u istraživanju svemira.

Nasina misija OSIRIS-Rex uspešno se spustila na asteroid Benu 333 miliona kilometara od Zemlje i donela nazad uzorke stena i prašine.

Nekoliko zemalja je razvilo sposobnost da pošalju robote na Mesec i Mars, sa planovima da pošalju ljude na ta nebeska tela u budućnosti.

Glavni pokretač svih tih ambicioznih poduhvata je fundamentalno pitanje da li život postoji – ili je nekad postojao – negde drugo u univerzumu.

Definisanje života je iznenađujuće teško. Iako intuitivno prepoznajemo život u živim organizmima, precizna definicija ostaje nedokučiva. Rečnici nude različite opise, kao što je sposobnost rasta, razmnožavanja i reagovanja na stimuluse.

Međutim, čak i te definicije mogu biti neodređene. Sveobuhvatnija definicija smatra život samoodržavajućim hemijskim sistemom sposobnim da procesuira informacije i održava stanje niske entropije sa malo poremećaja ili haotičnosti.

Živim bićima je konstantno potrebna energija za održavanje svoje molekularne organizacije i svojih visokoorganizovanih struktura i funkcija. Bez te energije, život bi brzo skliznuo u haos i propast. Ova definicija obuhvata dinamičnu i složenu prirodu života, naglašavajući sposobnost adaptacije i evolucije.

Život na Zemlji, kako ga trenutno razumemo, baziran je na interakciji DNK, RNK i proteina. DNK služi kao šema života, sa genetskim instrukcijama nužnim za razvoj, opstanak i reprodukciju nekog organizma. Te instrukcije se pretvaraju u poruke koje upravljaju proizvodnjom proteina, radnom snagom ćelije odgovornom za širok spektar funkcija.

Ovaj složeni sistem DNK replikacije, sinteze proteina i ćelijskih procesa – na bazi dugačkih lanaca molekula povezanih atomima ugljenika – fundamentalan je za život na Zemlji. Međutim, u univerzumu možda postoje oblici života zasnovani na potpuno drugačijim principima i biohemijama.

Život na drugim mestima bi mogao koristiti druge elemente kao gradivne blokove. Silicijum, sa hemijskim sličnostima ugljeniku, predložen je kao potencijalna alternativa.

Ako postoje, oblici života bazirani na silicijumu mogli bi ispoljavati posebne karakteristike i adaptacije. Na primer, mogli bi koristiti strukture na bazi silikona kao podršku, analogno kostima ili ljušturama kod organizama baziranih na ugljeniku.

Iako organizmi bazirani na silicijumu još nisu pronađeni na Zemlji, silicijum ima važnu ulogu u mnogim postojećim oblicima života. To je važna sekundarna komponenta za mnoge biljke i životinje, sa strukturnim i funkcionalnim ulogama. Na primer, dijatomeje, tip algi u okeanu, imaju staklaste zidove ćelija napravljene od transparentnog silicijum-dioksida.

To ne čini dijatomeje oblicima života baziranim na silicijumu, ali pokazuje da silicijum zaista može biti gradivni blok živog organizma. Međutim, još ne znamo da li oblici života bazirani na silicijumu uopšte postoje ili kako bi izgledali.

Foto: Shutterstock/m.elyoussoufi

Poreklo života na Zemlji

Postoje konkurentne hipoteze o tome kako je nastao život na Zemlji. Jedna je da su gradivni blokovi života stigli na ili u meteoritima. Druga je da su ti gradivni blokovi stvoreni spontano geohemijskim putem u ranim okolnostima na našoj planeti.

Meteoriti zaista mogu da nose organske molekule, uključujući aminokiseline, bitne za život. Moguće je da su se organski molekuli formirali u dalekom svemiru i da su ih onda meteoriti i asteroidi doneli na Zemlju.

S druge strane, geohemijski procesi na ranoj Zemlji, poput onih u toplim malim jezerima ili hidrotermalnim izvorima duboko u okeanu, takođe su mogli obezbediti neophodne uslove i sastojke za pojavu života.

Međutim, nijedna laboratorija još nije pokazala sveobuhvatnu, izvesnu putanju formiranja RNK, DNK i prvog ćelijskog života na Zemlji.

Mnogi biološki molekuli su hiralni, što znači da imaju dva oblika koja su slike u ogledalu jedan drugog, kao leva i desna šaka. Iako su i levi i desni oblici molekula obično prozvedeni prirodno u jednakim količinama, nedavne analize meteorita su otkrile neznatnu asimetriju – levi oblici imaju prednost od 60%.

Ova asimetrija kod organskih molekula iz svemira ja takođe viđena kod svih biomolekula na Zemlji (proteina, šećera, aminokiselina, RNK i DNK), što sugeriše da možda potiče od male neravnoteže koja je stigla iz svemira, podržavajući teoriju da život na Zemlji ima vanzemaljsko poreklo.

Mala neravnoteža hiralnosti viđena kod mnogih organskih molekula mogla bi ukazivati da život na Zemlji potiče od organskih molekula vanzemaljskog života. Lako bismo mogli biti potomci života koji je nastao na nekom drugom mestu.

Drejkova jednačina, koju je razvio astronom Frenk Drejk 1961, daje okvir za procenu broja civilizacija koje se mogu detektovati u našoj galaksiji.

Ta jednačina uključuje faktore kao što su stopa formiranja zvezda, procenat zvezda sa planetama i računa procenat planeta na kojima bi mogao nastati inteligentni život. Optimistična procena pomoću ove formule sugeriše da bi 12.500 inteligentnih vanzemaljskih civilizacija moglo postojati samo u Mlečnom putu.

Glavni argument za vanzemaljski život ostaje probabilistički – s obzirom na puki broj zvezda i planeta, čini se vrlo malo verovatnim da život ne bi nastao i na drugim mestima.

Verovatnoća da je čovečanstvo jedina tehnološka civilizacija u opažljivom univerzumu smatra se manjom od jedan u 10 milijardi biliona. Pored toga, mogućnost da se neka civilizacija razvije na bilo kojoj planeti pogodnoj za život je veća od jedan u 60 milijardi.

Sa oko 200 milijardi biliona zvezda u opažljivom univerzumu, postojanje još neke tehnološke vrste je vrlo verovatno, možda čak unutar naše galaksije.

(Telegraf Nauka/Space)