Zašto je tako teško oprostiti samome sebi?

Zašto je nekim ljudima tako teško da oproste sebi, čak i kada znaju da je to korisno za njihovo mentalno zdravlje? Nova studija dala je odgovor na ovo pitanje, saopštio je Flidersov univerzitet.

Istraživanje, objavljeno u žurnalu Self and Identity, bavilo se stvarnim iskustvima ljudi koji se osećaju zarobljeno i sa jakim osećajem krivice i sramote nakon što su napravili grešku ili prošli kroz tešku situaciju.

Preporučujemo

Studija je istraživala zašto se neki ljudi muče da oproste sebi, upoređujući lične priče 80 pojedinaca koji su na kraju oprostili sebi sa onima koji su smatrali da to nikada neće moći. Studija je otkrila da su ljudi koji su se mučili da oproste sebi često osećali da je događaj još svež u njihovim mislima, čak i ako se desio pre mnogo godina. Opisali su kako iznova proživljavaju taj trenutak, osećaju se zarobljeno u prošlosti i bore se sa intenzivnim emocijama, uključujući krivicu, kajanje, sramotu...

Profesorka psihologije i vodeća autorka studije - Lidija Vudjat - kaže da nalazi pokazuju da je opraštanje samome sebi daleko složenije od pukog zaboravljanja.

- Opraštanje sebi ne svodi se samo na to da nastavite dalje ili zaboravite šta se dogodilo. Ljudi koji su oprostili sebi i dalje su s vremena na vreme razmišljali o tim događajima i ponekad su i dalje osećali sramotu ili krivicu, posebno ako bi se našli u situaciji koja ih je podsećala na taj događaj. Razlika je bila u tome što su emocije bile mnogo manje intenzivne i ređe, i taj događaj više nije kontrolisao njihov život – rekla je prof. Vudjat.

Istraživanje je pokazalo da je ljudima koji su smatrali da su izneverili nekoga do koga im je stalo – kao što je dete, partner ili prijatelj – ili koji su i sami bili žrtve, često bilo najteže da nastave dalje.

Profesorka Vudjat kaže da ovo dovodi u pitanje ideju da je opraštanje samome sebi rezervisano samo za ljude koji su očigledno učinili nešto loše.

- Ponekad se samoosuđivanje, krivica i sramota javljaju kada je nama učinjena nepravda, ili u situacijama u kojima osećamo pojačan osećaj odgovornosti – čak i ako nismo ni na koji način mogli da kontrolišemo ishod. Emocije su trag koji ukazuje na ono što mozak treba da razreši kako bi se prevazišlo samoosuđivanje. Emocije su, takoreći, bol koji ukazuje na mesto moguće povrede – rekla je ona i dodala:

- U slučaju sramote, krivice i samoosuđivanja, radi se o tome da nam mozak pomaže da preradimo moralnu povredu – to jest, ključne pretnje psihološkim potrebama kao što su sposobnost delovanja, poput osećaja izbora, kontrole i autonomije, i naša potreba za pripadnošću i da živimo u skladu sa tim zajedničkim vrednostima.

Studija je takođe otkrila da praštanje samome sebi nije jednokratna odluka, već proces koji zahteva vreme, razmišljanje i često podršku drugih.

- Pomoći nekome da oprosti sebi ne znači reći mu: Nemoj se stideti zbog ovoga, nisi ti kriv. Radi se o tome da im se pomogne da razumeju odakle ta sramota ili krivica potiču, i da se prerade te osnovne psihološke potrebe, prelazeći sa moralne povrede na moralni oporavak – potvrđujući njihov osećaj sposobnosti delovanja i moralni identitet u budućnosti – rekla je prof. Vudjat.

Kriminološkinja i psihološkinja dr Melisa de Vel-Palumbo, profesorka na Flidersov univerzitet u Australiji, kaže da studija nudi dragocene uvide za kriminologe otkrivajući kako ljudi obrađuju krivicu i odgovornost – ključne faktore u razumevanju prestupničkog ponašanja i rehabilitacije.

- U ovom istraživanju smo se oslonili na stvarne priče ljudi koji su razmišljali o bolnim iskustvima, od kojih neka sežu decenijama u prošlost. To nam je pružilo jedinstven uvid u to kako ljudi zaista žive sa krivicom, sramotom i samookrivljavanjem tokom vremena – rekla je ona.

(Telegraf Nauka/Flinders University)