„Ubij je ili baci u more, čini s ćerkom Velike gospe šta ti je volja“: Razvod uzdrmao tri drevna kraljevstva

Jedan kraljevski brak u istočnom Mediteranu pre više od 3.200 godina okončao se toliko loše da je zahtevao carski dekret, presudu vicekralja, pregovore između kraljevstava, klauzule o mirazu, pa čak i pravila o tome ko može da nasledi presto, piše Arkeonews.

Slučaj se vrti oko princeze iz Amurua, malog, ali strateški važnog levantskog kraljevstva, koja se udala za Amištamrua II, kralja Ugarita, jednog od velikih trgovačkih gradova kasnog bronzanog doba. Kada se brak završio, spor nije rešavao lokalni porodični sud, već hetski (hetitski) carski sistem, što je upravo razlog zašto istoričari ovo često nazivaju jednim od najranijih poznatih međunarodnih razvoda.

Preporučujemo

Razvod je zabeležen na tablicama iz Ugarita, drevnog grada na lokalitetu Ras Šamra na sirijskoj obali. Jedan od ključnih tekstova je dekret izdat u ime Tudalije IV, velikog kralja Hatija. U njemu se navodi da se Amištamru II oženio ćerkom Bentešine, kralja Amurua, ali da se kasnije razveo od nje nakon što ju je optužio za nedela.

U tekstu nije sačuvan lični glas ove žene. Zapravo, njeno ime se jasno ne pominje u glavnom dosijeu. Ona se pojavljuje kroz titule i porodične veze: ćerka Bentešine, ćerka Velike dame, supruga kralja Ugarita, majka naslednika, sestra kralja Amurua. To odsustvo imena je rečito. Tablica nije zainteresovana za privatne emocije. Nju zanima moć.

„Vladavina Amištamrua II poklopila se sa krajem vladavine Hatušilija III i većim delom vladavine Tudhalija IV. Bilo je to vreme kad je značajno narasla pretnja od Asirije, pri čemu su mali gradovi-države bili posebno ugroženi“, navela je Ameli Kurt u knjizi Stari istok i dodala:

„Iz vladavine Amištamrua II stičemo uvid u to kako je hetski vicekralj u Karhemišu delovao kao vladar severne Sirije i rešavao lokalne sporove, iako je hetski kralj ostajao kao sud najvišeg stepena.“

Ona je napisala da upečatljivu ilustraciju predstavlja grupa tekstova koja se bavi Amištamruovim razvodom od supruge, ćerke Bentešine iz Amurua. Kraljevski razvod je rešen intervencijom velikog kralja u Hatuši i lokalnog vladara, zaduženog za severnu Siriju, Initešuba iz Karhemiša. Svi tekstovi su pronađeni u Ugaritu i pisani su na akadskom.

„Pred njegovim veličanstvom Tudhalijem, velikim kraljem, kraljem Hatija: Amištamru, kralj Ugarita, uze kćer Bentešine, kralja Amurua, za ženu; posle (toga) ona svesno stvaraše nevolje Amištamruu, (tako da) Amištamru, kralj Ugarita, napusti kćer Bentešine zauvek; kćer Bentešinina dobija sve što je donela u dom Amištamruov (i) odlazi svojim putem. Neka Amoriti polože zakletvu u vezi sa svim što Amištamru može pokušati da uzme bespravno, tako da (im) Amištamru to nadoknadi; a Utrišaruma je kraljević prestolonaslednik Ugarita; ako Utrišaruma kaže ovako: ‚Ja idem sa svojom majkom‘, onda neka spusti ogrtač svoj na podnožnu klupu (tj. neka abdicira) i ode, a (u tom slučaju) Amištamru će odrediti nekog drugog od svojih sinova za prestolonaslednika. Kad se Amištamru upokoji, a (onda) Urtišaruma pokuša da ponovo postavi svoju majku za kraljicu Ugarita, onda on mora položiti svoj ogrtač na podnožnu klupu (i) otići gde god želi a njegovo veličanstvo će odrediti drugog Amištamruovog sina za kralja. Ubuduće kćer Bentešinina ne može tražiti svoje sinove, kćeri i zetove: oni ostaju sa Amištamruom. Ukoliko pokuša da ih zatraži, ova tablica će joj protivrečiti“, navela je Ameli Kurt presudu hetskog kralja Tudhalija.

Kako piše Arkeonews, princeza iz Amurua je pripadala jednoj od najosetljivijih dinastičkih mreža kasnog bronzanog doba. Njen otac, Bentešina, vladao je Amuruom, kraljevstvom čija ga je lokacija činila dragocenim, ali i opasnim. Amuru se nalazio između velikih sila i dugo je bio uhvaćen u rivalstva Egipta, Mitanija i Hetskog carstva. Njena majka se obično identifikuje sa hetitskom kraljevskom lozom. To je značilo da princeza nije bila samo plemkinja iz Amurua. Ona je unela hetski prestiž u dvor Ugarita. Upravo to je razvod učinilo eksplozivnim. Amištamru nije odbacivao običnu ženu. On je uklanjao ženu koja je povezivala tri kraljevske kuće: Ugarit, Amuru i Hati. Brak u ovom svetu bio je diplomatija u ljudskom obliku. Princeza je mogla da zapečati mir, stabilizuje vazalno kraljevstvo ili veže vladara na granici za carstvo. Njeno telo, deca, miraz i titula – sve je to imalo politički značaj.

Kada se brak raspao, savez nije prosto nestao. Morao je biti pravno razmontiran.

„Tok događaja, koji opisuju ovi i drugi tekstovi, bio je sledeći: Amištamru je odbacio svoju ženu, kćer svog suseda, Bentešine iz Amurua i (možda) svoju glavnu ženu i sestru Betnešininog naslednika Šaušgamuve. Razlog za razvod nikad nije naveden, ali se na razne načine pominje kao ‚svesno stvaranje nevolje‘ i ‚veliko zlo‘ ili ‚greh‘. Da li se to odnosi na preljubu ili na političke spletke, ostaje otvoreno pitanje, iako se prvo čini verovatnijim. Stoga je princezi Amurua naloženo da napusti Ugarit ponevši svoj miraz i da se osramoćena vrati kući. Hetski kralj Tudhalije IV okončao je slučaj konačnom presudom“, navela je Ameli Kurt i dodala:

„Uprkos intervenciji hetskog kralja, Amištamru je, čini se, i dalje bio nesiguran oko posledica koje mogu nastati ako svoju osramoćenu ženu ostavi na staranje svom nepredvidljivom i ponekad neprijateljski nastrojenom susedu. Stoga je on u jednom trenutku ponovo pokušao da je zarobi uz pomoć kralja Karhemiša. Šaušgamuva je bio prinuđen da popusti i da je izruči, nesumnjivo kako bi bila pogubljena, u zamenu za veliku količinu zlata (preko 26 kg), koja je jamačno plaćena posle njene smrti“.

Istoričarka je navela i samu presudu: „‚Zato sad, uzmi kćer Velike gospe, zločinku, i čini sa njom šta ti je volja: ako hoćeš, ubij je, ili ako hoćeš, baci je u more; ali čini sa ćerkom Velike gospe šta ti je volja.‘ Šaušgamuva, sin Bentešine, kralj Amurua, izreče ove reči Amištamruu, sinu Nikmepe, kralju Ugarita“.

„Niz tekstova (koje nije uvek lako sa sigurnošću poređati po vremenskom sledu) pruža izvanredan uvid u vrste problema koji su mogli nastati između dve države usled politički sklopljenog braka: prekršaji se nisu mogli tolerisati jer su mogli imati političke posledice; jednostavno pogubiti ženu (mogućnost koju su verovatno imali drugi muškarci kad bi greh bio preljuba) bilo je nemoguće zbog njenog srodstva sa kraljem ugaritskog suseda. Cela stvar je proglašena okončanom posle princezine smrti,“ napisala je Kurtova i dodala:

„Situacija te žene, koja nigde nije imenovana, u središtu ovog politički osetljivog slučaja, morala je biti strašna: izbačena i javno osramoćena od strane svog muža, bez kontakata sa decom, proterana od strane rođenog brata u nekakvu zabit gde je bila pod stražom, bez dopuštenja da sa njim opšti i, konačno, izručena svom bivšem mužu kako bi je pogubio“.

Kako navodi Arkeonews, razvod Amištamrua II i princeze iz Amurua nije važan zato što liči na moderni razvod. Jer ne liči. Važan je jer pokazuje kako su brak, zakon, pol, diplomatija i carstvo bili neraskidivo povezani u kasnom bronzanom dobu.

(Telegraf Nauka/Arkeonews)