„Krv ga oblije i on stane jaukati“ Obmana približila Srbiju slobodi, evo šta se tačno dogodilo

U borbi za oslobađanje srpskog naroda od Osmanskog carstva jedan od ključnih trenutaka bio je sukob kod Čukur-česme. Ovaj incident, koji je zapalio Beograd, dogodio se na današnji dan – 15. juna (3. juna po starom kalendaru) 1862.

Najčešće se uči i navodi (dugo je tako bilo u većini udžbenika istorije) da je tog dana došlo do koškanja između Turaka i Srba kod Čukur-česme i da je turski vojnik ubio dečaka Savu, što je izazvalo sukobe i dovelo i do turskog bombardovanja varoši. Međutim, istina je nešto drugačija.

Preporučujemo

- Petnaesti jun po novom, to jest treći po starom kalendaru 1862. godine, bio je nedelja. Najpribližniji opisi kažu da je bilo „između 4 i 6 sati“ kad je na Čukur-česmi u današnjoj Dobračinoj ulici u turskom delu varoši došlo do sukoba Srba i turskih vojnika u redu za vodu. Glavni učesnik sa srpske strane bio je dečak Sava Petković, koji je iz zabitog Lukova kod Kuršumlije došao u Jajince kod rođaka, a oni su ga dali u Beograd da bude šegrt kod nekakvog bakalina za koga se samo zna da se zvao Aleksa – napisao je novinar Momčilo Petrović u knjizi Zanimljiva istorija Srba u 147 priča i dodao:

- Beograd je bio bez vodovoda, a na javnim bunarima i česmama vazda su bili redovi. Osioni Turci te nedelje, prema jednoj verziji, nisu hteli da čekaju, a u koškanju i svađi Sava je slučajno oborio i razbio njihov krčag. Prema drugoj, tražili su da piju vode iz Savine testije, ali im ovaj to nije dozvolio. U trećoj, sklonili su Savin krčag i pod česmu podmetnuli svoj… Sve se, u tadašnjoj zvaničnoj verziji događaja, završava isto: „Turci zemljanim krčagom dečaka ubiju“, a to je, zarad pridobijanja evropskog javnog mnjenja na srpsku stranu, izmislio Jovan Ristić, srpski izaslanik u Carigradu. Kosta N. Hristić, pravnik i diplomata, izvesno vreme i ministar pravde, u vreme ovih događaja imao je deset godina. U svojim memoarima Zapisi starog Beograđanina piše o njima na osnovu kazivanja i arhive svog oca Nikole Hristića, koji je u trenutku sukoba na Čukur-česmi bio ministar unutrašnjih dela. I Kosta N. Hristić izričito kaže da je „Sava Petković bio samo teško povređen“. Ali istina se morala zataškati, jer su neposredno posle događaja na Čukur-česmi počeli sukobi sa Turcima koji su okončani njihovim povlačenjem iz srpskih gradova, a Srbija se znatno približila nezavisnosti.

Prenoseći reči svog oca Nikole Hristića, ministra unutrašnjih dela koji je preuzeo komandu nad srpskim snagama u gradu, Kosta N. Hristić u knjizi Zapisi starog Beograđanina ovako je opisao događaj:

„U policiji zatečem upravnika varoši Mijaila Barlovca. On je imao svoj stan na istoj pijaci, i čim je za sukob saznao, odmah je u policiju došao. On me ukratko izvesti: da su istog dana posle podne oko 4-5 sati otišle neke sluge i šegrti, Srbi, da na Čukur-česmi natoče vode, a ta česma se nalazila u jednoj ulici blizu šanca, niže policije turske i njene kasarne. Na istu česmu došlo je i 3-4 nizama s testijama. Nizami ne htedoše čekati na red i potiskivali su šegrte. Srbi se tom usprotive i iz toga se izrodi svađa. U tom metežu razbije se testija jednome nizamu i on njome udari jednog šegrta i razbije mu glavu. Krv ga oblije i on stane jaukati. Na to se steknu obližnji Srbi i Turci, a pritrči i pozornik srpske policije, kome se pridruže još 2-3 žandarma, koji na ovu larmu dođoše. Nizami oni pokušavali su da pobegnu, no žandarmi ih spreče, javivši međutim upravniku Barlovcu. Čim je upravnik za ovo saznao, pohita u policiju. Tamo se desio u to vreme i Sima Nešić, terdžuman – tumač – policijski i upravnik odmah pošlje njega sa 2-3 žandarma, da ode na lice mesta i providi stvar. Đorđe Nišlija, žandarm, nalazio se sa službom pri meni u Ministarstvu, no toga vremena ja ga pošaljem u policiju nekim poslom, pa se i on sad pridruži ostalim žandarmima, koji su pošli sa Simom Terdžumanom. Kod česme zatekne Sima svu onu gomilu. Naredi te se šegrtu opere krv i zavije glava, pa otpravi kući njegovog gazde. To je bio neki Sava, šegrt Alekse Nikolića, bakalina spram turskog hana. Nizami su bili prestravljeni, bojali su se da ih ona svetina ne potuče. Njih Sima uze pod stražu i pođe da ih dovede u srpsku policiju.“

U Istoriji srpskog naroda navodi se da su se u vreme ovih događaja pogoršali srpsko-turski odnosi.

„U martu 1862. bio je sklopljen sporazum s ruskom vladom o zajmu u iznosu od 300.000 dukata; reč je bila o nabavci pušaka. Turci su postajali sve podozriviji prema srpskoj vladi, a došlo je i do pogoršanja odnosa između turskog i srpskog stanovništva u samoj Srbiji. Tako su turski vojnici ranili jednog srpskog dečaka u Beogradu 15. juna 1862, što je izazvalo borbe između Srba i Turaka. Garašaninovom intervencijom došlo je do privremenog smirenja, ali su Turci iznenada 17. juna bombardovali varoš artiljerijom iz Beogradske tvrđave, a nastavili su da je bombarduju i noću između 17. i 18. juna. (…) Srpska vlada je iskoristila ovo bombardovanje da zatraži iseljenje Turaka iz Srbije, i to kako civilnog stanovništva, tako i gradskih posada. Garantne sile su odlučile da sazovu konferenciju na kojoj će se rešavati problemi koji su nastali zbog bombardovanja. Uoči konferencije su francuska i ruska vlada načinile sporazum o zajedničkom istupanju u korist Srbije. (…) Turska vojska je napustila tvrđave u Srbiji u maju 1867. godine, posle gotovo četiri veka prisustva u njoj“, piše u Istoriji srpskog naroda.

Dečak Sava, čija dalja sudbina nije poznata, a postoje i različite beleške o njegovom prezimenu – više njih ga naziva Petkovićem, ali neki i Petrovićem, 1931. dobio je i spomenik na mestu gde se dogodio incident. Spomenik „Dečak sa razbijenim krčagom“ skulptora Simeona Roksandića u Dobračinoj ulici krasi i jedna greška.

- Zanimljivo je da je u mermeru uklesan tekst: „U spomen događaja od 26. maja 1862. godine na Čukur česmi podiže ovaj spomenik Zadužbina Vanđela Tome 1931. god.“ Ovaj datum je Roksandić naveo i u svom prvom pismu Opštini i u priloženoj skici za spomenik. Bilo je, dakle, potrebno četiri godine da se savladaju sve administrativne i finansijske prepreke na putu do realizacije spomenika, ali materijalna greška, koja po svemu sudeći potiče od Roksandića, nije uočena. Naime, zbivanja na koja se spomenikom htelo podsećati odigrala su se 15. juna (po starom kalendaru 3. juna) 1862. godine. Natpis i danas stoji – napisao je Branislav Vučković u tekstu „Čukur česma, kako je nastao današnji spomenik“.

(Telegraf Nauka)