Jasenovački krvolok Maks Luburić krstario limuzinom i sejao užas: Kratak, ali krvav boravak u Sarajevu

Španske vlasti naredile su uklanjanje ustaških obeležja s grobnice Vjekoslava Maksa Luburića, jasenovačkog krvoloka, u malom mestu Karkahente, blizu Valensije. Njegov ubica, Udbin egzekutor Ilija Stanić, rat na području bivše Jugoslavije dočekaće baš u Sarajevu, gde je Maks Luburić boravio svega oko 50 dana 1945. i u to malo vremena počinio prava zverstva, piše hrvatski Express.

Poverenik svih sabirnih logora, Pavelićev krilnik, jasenovački krvolok, visok jedva 160 centimetara, sivih, naizgled staloženih očiju, s jakom, naglašenom vilicom. Tako su opisivali Vjekoslava Maksa Luburića. Što se tiče Jasenovca, i danas se mnogi spore o tačnom broju žrtava, ali „general Drinjanin“, kako su ga nazivale ustaše, nije ubijao samo tamo. Krvavi trag ostavio je i u Sarajevu. Posebno na Marijin-Dvoru. To je inače ime stambeno-poslovne zgrade iz doba Austrougarske, izgrađene krajem 19. veka, koja je dala ime celom sarajevskom kvartu. Ime je dobila po Mariji, supruzi graditelja Avgusta Brauna.

Preporučujemo

Od 18. februara 1945. kada je stigao u Sarajevo, do 4. aprila kada je pobegao, dakle u manje od dva meseca, Luburić je sa svojim ustašama sprovodio nezamisliva zverstva i pobio najmanje 783 stanovnika. Među njima i oca slavnog sarajevskog fudbalera Asima Ferhatovića Haseta.

- Luburić Maks, ustaški bojnik, Zagreb. Od 1928. do 1941. bio je u emigraciji. Osnivač i prvi šef koncentracionih logora u Hrvatskoj. (...) Luburić je lično učestvovao u pokoljima, veliki sadista – nervno bolestan, patološki tip. Poslušno i na sve spremno oruđe poglavnika. Politički aktivan, pokretačka snaga za krvava obračunavanja u Hrvatskoj“, pisala je Arena 1969. godine.

Luburićeva jeziva crna limuzina

Iz Sarajeva je odleteo kurirskim avionom samo 36 sati pre oslobođenja, iz Zagreba je nestao svega šest sati pre ulaska prvih partizanskih jedinica. Za razliku od ostalih Pavelićevih glavešina, Luburić se okružio „hrtovima“, telohraniteljima koji su ga zaista zdušno čuvali. Očigledno potpuno svestan svoje krvničke uloge u aparatu NDH, Luburić se retko kada pojavljivao na stranicama ustaških novina, navodi Arena.

Nakon bitke kod Ivan-sedla Luburić se pojavljuje u Sarajevu. U gradu se sve jače osećao rad ilegalaca, članova Partije, Skoja i simpatizera Narodnooslobodilačkog pokreta. Poraz Nemaca u tom trenutku je već neizbežan, „general Drinjanin“ je u Sarajevo došao da im pripremi odstupnicu. Odmah je 18. februara 1945. organizovao u Sarajevu „Štab pukovnika Luburića“, a koji je imenovao preki ratni sud.

Za sebe i svoje krvnike najpre je rezervisao zgradu u bivšoj Sokolskoj ulici broj 10, a zatim je prešao u vilu zvanu „Folkert“ ili „Berković“ u Skenderiji, a zadržao je i kuću trgovca Babunovića u Đenetića čikmi i prostorije restorana „Gradski podrum“. Te zgrade su preko noći postale „kuće užasa“, piše Antifašistički vjesnik.

Sarajlije su svakodnevno sa zebnjom motrile njegovu crnu limuzinu „tatru“ kako mili ulicama. Dolaskom najgoreg Pavelićevog čoveka ceo grad se pretvorio u koncentracioni logor. Iz vile Berković čuli su se prvi jauci. Počeo je veliki lov „generala Drinjanina“ na ljude, saradnike i simpatizere partizana.

Zločini u „vili Luburić“

Iz dana u dan su u Skenderiju dopremani novi zatvorenici. Od više od dve i po hiljade uhapšenih u to vreme u Sarajevu, samo je jedan uspeo da se spase. Bio je to Zvonko Grbac Putnik, poznati sarajevski ilegalac, kojeg su drugovi uspeli da izvuku iz bolnice. Njega je saslušavao lično Luburićev major Dragutin Krema. Jedini svedok strahota u vili Berković Zvonko Grbac pričao je:

- Prvo su mi noge polili petrolejem i zapalili. Zatim su me obesili za noge i gurali mi šake soli u usta. Kada bih se onesvestio, polivali su me kofama vode... Onda je počinjalo iznova. Gazili su mi po stomaku... Nisam progovorio. Jedino što sam uporno u sebi ponavljao kada sam bio pri svesti, bila je želja da što pre umrem. Kada su me prebacili u bolnicu, težio sam četrdeset sedam kilograma...

Knjižar Safet Šarenkapa bio je uhapšen 24 dana pre oslobođenja. Zatekli su ga upravo kada je pakovao kancelarijski materijal za Visočko-fojnički odred. Odveden je u vilu Berković. Njegova ćerka Veda se sa suznim očima prisećala dana kada je otac pronađen:

- Prepoznali smo ga samo po džemperu i mladežima na telu... Na njegovim prstima nije bilo nijednog nokta, u ustima nijednog zuba... Mučili su ga usijanim gvožđem koje su mu stavljali između prstiju, preko tela prelazili su mu vrelom peglom.

„Preki ratni sud štaba pukovnika Luburića“ nije uspeo da evidentira sve svoje žrtve. Zauvek će ostati tajna kako je likvidiran poslednji transport zatvorenika, njih više od četiri stotine. Sva traganja rodbine uhapšenih bila su uzaludna.

Sve okrutniji

Luburić postaje sve okrutniji. Jednog jutra – 28. marta 1945 - Sarajevom je prostrujala stravična vest: na Marijin-Dvoru je obešeno 55 rodoljuba. Nesrećni ljudi su bili dopremljeni već ubijeni i Luburićevi „crnci“ su ih mrtve obesili. Ponekima su onako obešenima stavljali šešire na glavu, ostalo je zapisano. Masovna klanja i ubistva ustaški preki sud je jednako opravdavao:

„Svi osuđenici bili su članovi Komunističke partije, istu organizovali, primali i širili komunistički propagandni materijal, davali i sakupljali novac za komunističku crvenu pomoć, nabavljali i otpremali oružje i municiju partizanima u šumu, te organizovali jurišne udarne vodove 'PETORKE'…“

Kao razlog vešanja, u Večernjem listu od 28. marta 1945. godine, objavljeno je: „Kazna odmazde vešanjem zbog dela ubistva i atentata“. Navodno su od 22. do 24. marta 1945. godine ubijena četiri policijska agenta.

Dva dana pre oslobođenja Sarajeva Luburić seda u svoju crnu limuzinu i odlazi u Rajlovac. Tog istog prepodneva jedan lagani dvokrilac diže se i leti prema Zagrebu. U njemu su samo pilot i Luburić. Kasnije će, nekoliko sati pre ulaska partizana, Luburić bežati i iz Zagreba. Na kraju, „pacovskim kanalima“ završiće u Španiji gde će ga 20. aprila 1969. likvidirati Udbin čovek Ilija Stanić.

Koljač poginuo od - noža

U vreme kada je Luburić ubijen, ime njegovog ubice nije bilo objavljeno. Borba je tada, u izdanju od 25. aprila 1969. godine, o tome izvestila u tekstu „Koljač poginuo od – noža: Ubijen Maks Luburić“:

„U ponedeljak, 21. aprila, od noža koji je i sam u svojoj bogatoj ustaškoj karijeri upotrebljavao u zloglasnim logorima smrti, poginuo je najveći jugoslovenski ratni zločinac u Drugom svetskom ratu Vjekoslav Luburić – Maks. Detalji ovog poslednjeg u nizu emigrantskih obračuna još nisu poznati, ali se saznaje da je Luburić ubijen sa tri udarca nožem u leđa. Njega je, prema prvim vestima, ubio jedan radnik, zaposlen u štampariji koju je Luburić držao španskom gradu Karkahente u blizini Valensije.

Ustaška karijera Luburića, koji se često potpisivao pseudonimom ‚general Drinjanin‘ započela je još 1929. godine. Imao je tada samo 17 godina.

Posle izvesnog vremena rada u zemlji emigrirao je y Mađarsku, gde je bio zamenik komandanta ustaškog logora ‚Janka pusta‘. Već tada je imao titulu ‚poverenika glavnog ustaškog stana‘. U ovom i nekim drugim ustaškim logorima u inostranstvu, pripremani su Luburićevi istomišljenici. Najpogodnija prilika za ‚napredovanje‘ u službi ukazala se Luburiću 1941. godine, stvaranjem tzv. Nezavisne države Hrvatske. Kao čovek koji je uživao posebno poverenje Pavelića, odmah je dobio veoma visoki položaj. Postavljen je za šefa trećeg ureda u ustaškoj političkoj policiji. Ovaj ured organizovao je zloglasne logore smrti u Jasenovcu, Staroj Gradiški i drugim mestima.

Kao rukovodilac ovog ureda Luburić se odmag postarao da organizuje i specijalnu jedinicu – ‚hrvatsku obranu‘, koja se ‚brinula‘ o zatvorenicima.

Svoje pravo lice okorelog ustaškog zločinca Luburić je ispoljavao vršeći nečuven teror nad logorašima u Jasenovcu i drugim logorima smrti. Iskustvo u tom poslu Luburić je stekao prilikom posebnih misija u nacističkim logorima smrti u Nemačkoj do 1941. godine.

Luburić je imao potpunu i neprikosnovenu vlast u svojim logorima. Kao komandant Jasenovca on je lično učestvovao u pokolju logoraša. Masovna ubistva, klanja i masakri ljudi vršeni su na osnovu ličnih naređenja koja je on izdavao. Zna se da je u svom sadizmu išao tako daleko da je sam pravio nacrte specijalnih noževa kojima su vršena masovna klanja, kao i specijalnih čekića kojima su ubijane nedužne žrtve.

Pokolj posle pijanke

Najveći masovni pokolj Luburić je sa svojim saradnicima izvršio u Jacenovcu posle jedne pijanke. Tada je glavom platilo više stotina zatvorenika Jasenovca, među kojima je bilo i desetak dece.

Posle rata Luburić je proglašen za ratnog zločinca, ali je pobegao i našao utočište u inostranstvu, a od 1951. godine živeo je u Španiji.

Međutim, kao i u drugim emigrantskim organizacijama, i među ustaškim emigrantima u Španiji došlo je do svađa. Luburić je došao u sukob sa Antom Pavelićem zbog ličnih ambicija. Pošto nije mogao da nađe zajednički jezik sa svojim nekadašnjim ‚poglavnikom‘, Luburić formirao novu ustašku organizaciju ‚hrvatski narodni odbor‘ i sebe, naravno, naimenovao za vrhovnog zapovednika.

Ova organizacija je bila zadužena za terorističku aktivnost protiv SFRJ. Luburić je i u tome prednjačio.

U poslednje vreme bila je zapažena ‚izdavačka‘ delatnost Maksa Luburića. On je, naime, imao štampariju u kojoj su se štampali pamfleti i leci antijugoslovenskog karaktera.

Jedan radnik iz njegove štamparije, ne zna se iz kakvih pobuda, pre tri dana je potegao nož na svog poslodavca. Sa tri smrtonosna udarca prekraćen je život zločinca Luburića, u 57. godini. Luburića je policija našla svog u krvi, a ubici se izgubio trag“, piše u tekstu u Borbi koji je potpisao Đ. Milošević.

(Telegraf Nauka / Express / Borba)