Ovo je najstariji dokaz ŠOKANTNE VEZE OCA I ĆERKE: Drevni DNK otkrio jezivu tajnu staru 3.500 godina

Tim naučnika uspeo je da, po prvi put, rekonstruiše genetski i društveni profil protoapeninske zajednice koja je živela u severozapadnoj Kalabriji pre oko 3.500 godina. Ovo istraživanje, koje su predvodili stručnjaci Istraživačkog centra za antički Mediteran Instituta Maks Plank i Harvarda i Univerziteta u Bolonji, pružilo je pogled bez presedana na istoriju ove populacije, rodbinske veze i običaje zajednice čiji su ostaci pronađeni u pećini Grota dela Monaka, u Italiji.

Među ostacima osoba sahranjenih na tom mestu pronađen je i najstariji poznati dokaz šokantne veze oca i ćerke - njihov sin.

Preporučujemo

Pećina Grota dela Monaka, smeštena u planinskom vencu Polino, jedno je od najvažnijih praistorijskih nalazišta u Kalabriji. Poznata je po ranim dokazima vađenja ruda bakra i gvožđa, kao i po pogrebnoj nameni.

Analizom drevne DNK iz ljudskih ostataka datiranih između 1780. i 1380. godine pre nove ere, naučnici su otkrili kako se ova mala planinska zajednica uklapa u širi genetski pejzaž bronzanog doba Sredozemlja, saopštilo je Društvo za unapređenje nauke Maks Plank.

Genetske veze i dete incesta

- Naša analiza pokazuje da je populacija iz pećine Grota dela Monaka imala jake genetske veze sa grupama sa Sicilije ranog bronzanog doba, ali da su joj nedostajali uticaji iz istočnog Sredozemlja kakvi su otkriveni među njihovim sicilijanskim savremenicima. To pokazuje da je, uprkos vezama koje su postojale preko Mesinskog moreuza, tirenska Kalabrija imala sopstvenu demografsku i kulturnu putanju -- rekao je Frančesko Fontani, prvi autor studije objavljene u žurnalu Communications Biology i naučnik iz Istraživačkog centra za antički Mediteran.

Uprkos geografskoj izolaciji, zajednica nije bila genetski zatvorena. Kod dve osobe su otkrivene predačke veze s populacijama iz severoistočne Italije, što ukazuje na mobilnost na velike udaljenosti i protok gena širom poluostrva. Genomi su takođe otkrili da je postojalo mešanje sa evropskim lovcima-skupljačima, neolitskim zemljoradnicima iz Anadolije i stepskim stočarima, što su uobičajene genetske komponente u Evropi bronzanog doba. Ipak, one su ovde formirale lokalni pečat, navodi se u saopštenju.

Interdisciplinarni pristup, koji kombinuje genomske, arheološke i antropološke podatke, takođe je otkrio organizaciju sahranjivanja zasnovanu na polu i srodstvu unutar pogrebne zone pećine.

Šokantno je otkriće veze roditelja i deteta, što je prvi jasan genetski primer incesta u praistorijskom evropskom kontekstu.

- Ovo otkriće naglašava razliku između nedvosmislenih bioloških dokaza i njihovog društvenog značenja. Ovaj izvanredan slučaj može da ukaže na kulturno specifično ponašanje u ovoj maloj zajednici, ali njegov značaj ostaje nejasan – rekla je Alisa Mitnik, šefica grupe Odeljenja za arheogenetiku Instituta za evolucionu antropologiju Maks Plank i starija autorka studije.

U studiji se navodi da je „pomoću analize rodbinskih veza identifikovano da je otac individue GMO007 bila individua GMO022“.

„Koristeći unilateralno nasleđene genetske markere, utvrdili smo da ove dve jedinke ne dele zajedničku matrilinearnu vezu. Ovi genetski dokazi nedvosmisleno pokazuju da je GMO007 bio sin individue GMO022 i njegove ćerke“, piše u studiji.

Kako se navodi, ovo je najstariji slučaj incestoidne veze identifikovan u arheološkim podacima, a postoje samo tri slična slučaja u drevnoj populaciji, u Irskoj, Izraelu i na Malti.

Mleko i netolerancija na laktozu

Izotopski i genetski podaci ukazuju na to da su pojedinci iz Grote dela Monaka praktikovali stočarstvo, konzumirajući mleko i mlečne proizvode uprkos tome što su nosili genetske varijante povezane sa netolerancijom na laktozu kod odraslih.

- Ovaj paradoks ilustruje kako kulturna adaptacija može da prethodi genetskoj evoluciji. Ovi ljudi su razvili strategiju ishrane koja im je omogućila da napreduju u izazovnom planinskom okruženju, uprkos nedostatku genetske tolerancije na laktozu – rekla je Donatela Luizeli, šefica Laboratorije za drevni DNK Univerziteta u Bolonji i jedna od autorki studije.

Otkrića redefinišu i ulogu pećina u obrednom i društvenom životu protoapeninskih zajednica. Umesto da služi kao izolovan ili simboličan prostor, čini se da je Grota dela Monaka funkcionisala kao kolektivno mesto sahranjivanja, koje je učvršćivalo zajednički identitet i porodične veze male grupe.

- Smeštena na više od 600 metara nadmorske visine na planini Polino, Grota dela Monaka nastavlja da otkriva ključne dokaze o prvim složenim društvima južne Italije, ali i o biološkim i kulturnim korenima ljudske raznolikosti – rekla je Feliče Laroka, speleoarheološkinja i direktorka istraživanja u Grota dela Monaka.

(Telegraf Nauka/Max Planck Gesellschaft)