Drevni DNK pokazao nešto neočekivano: Psi su živeli s ljudima mnogo ranije nego što se mislilo

Dokazi o nekima od najranijih pasa identifikovani su tokom dva projekta arheoloških iskopavanja u centralnoj Anadoliji. Nova otkrića o razvoju i širenju pripitomljenih pasa u prošlosti predstavljena su u dve studije objavljene u žurnalu Nature, saopštio je Univerzitet u Liverpulu.

Radovi pružaju fascinantan uvid u odnose ljudi i pasa, kao i brzo širenje pasa po Anadoliji i Evropi.

Preporučujemo

Dva ključna lokaliteta za ovo istraživanje bili su Pinarbaši, kojim rukovodi profesor Daglas Berd sa Univerziteta u Liverpulu, i Bondžuklu, gde uz njega rukovode i profesor Endru Ferbern sa Univerziteta u Kvinslendu i profesor Gokan Mustafoglu sa Univeziteta Hadži Bajram Veli u Ankari.

Ovi lokaliteti zajedno obuhvataju prelaz iz epipaleolita (kasnog paleolita) u rani neolit, datiran od pre 16.000 do 10.000 godina.

U skloništu iz doba epipaleolita u Pinarbašiju redovno je logorovala grupa ljudi, koja je tu sahranjivala štenad pasa identifikovanih direktno radom na drevnom DNK. To su sada najstariji psi direktno identifikovani putem nuklearne DNK.

- Arheologija jasno pokazuje da su ovi psi bili bliski pratioci ljudi; analiza izotopa pokazuje da su psi jeli ribu, što je bio važan element ljudske ishrane, i baš kao i ljudi, pažljivo su sahranjivani u skloništu blizu ljudskih grobova, čime im je ukazivan ritualni tretman analogan ljudskom. Ovi ljudi su lovili životinje poput divljih ovaca i opasnih divljih goveda, pa se čini verovatnim da su ove životinje bile lovački, ali možda i psi čuvari, s obzirom na prisustvo velikih predatora poput vukova i leoparda u centralnoj Anadoliji u to vreme – rekao je profesor Berd.

Analiza drevne DNK, koju su uradili timovi iz Nacionalnog prirodnjačkog muzeja u Londonu, Univerziteta u Oksfordu i Univerziteta Ludvig Maksimilijan iz Minhena, otkriva najstarije genetičke dokaze o psima datirane na pre 15.800 godina u Pinarbašiju, dok je više pasa datiranih tek nešto kasnije identifikovano širom Evrope, što ukazuje na to da su psi bili široko rasprostranjeni pre 14.000 godina.

Zanimljivo je to što su ovi istraživači proučavali drevnu DNK kanida iz kasnog gornjeg paleolita iz pećine Gof u Velikoj Britaniji, na samom rubu Evrope, kao i iz Pinarbašija, i identifikovali visok stepen genetičke sličnosti između pasa iz pećine Gof i onih iz Pinarbašija. Ovo sugeriše da se ova linija pasa brzo proširila sa jednog kraja Evrope na drugi za najviše nekoliko vekova. I u pećini Gof bliski odnosi su sugerisani tretmanom pasa nakon smrti, sličnim onom kod ljudi.

Intrigantna je činjenica da su se ovi psi širili kroz kulturno i genetički različite grupe na tim velikim udaljenostima. Profesor Berd sugeriše da je to „verovatno zbog njihove vrednosti za ljudske grupe, ali svakako kao deo međugrupnih razmena“.

Studija takođe pokazuje da su ovi psi bili preci modernih evropskih rasa.

- Genetička identifikacija dva paleolitska psa iz pećine Gof i Pinarbašija predstavlja prekretnicu u našem razumevanju najstarijih pasa. Ovi primerci su nam omogućili da identifikujemo dodatne drevne pse sa lokaliteta u Nemačkoj, Italiji i Švajcarskoj, koji jasno pokazuju da su psi već bili široko rasprostranjeni širom Evrope i Turske pre najmanje 14.000 godina – rekao je dr Vilijam Marš, postdoktorand Nacionalnog prirodnjačkog muzeja.

Drugi rad, koji je predvodila laboratorija za drevnu DNK na Institutu Frensis Krik, identifikovao je domaće pse u Bondžukluu, 30 kilometara od Pinarbašija, datirane oko 9000. godine pre nove ere, na početku holocena, toplog perioda koji je usledio nakon završetka ledenog doba.

U dosad najvećoj studiji ostataka kanida, nove genetičke tehnike omogućile su da dve trećine analiziranih ostataka budu klasifikovane kao psi ili vukovi.

Stanovnici Bondžuklua bili su potomci ljudi koji su koristili Pinarbaši, ali su u tom periodu razvili stalna naselja u močvarnim predelima i vremenom prihvatili domestifikovane biljke i počeli blisko da upravljaju stadima divljih ovaca u brdima blizu lokaliteta. Psi u Bondžukluu su takođe sahranjivani, ali u ovom slučaju u grobovima direktno sa ljudima. U ovom kontekstu, oni su lako mogli igrati ulogu lovačkih pasa i čuvara, ali su možda bili uključeni i u rano čuvanje ovaca.

Prvi poljoprivrednici koji su se pojavili u Evropi proširili su se iz zapadne Anadolije 2.500 godina nakon prvobitnog naseljavanja Bondžuklua i bili su genetički povezani sa populacijom iz Bondžuklua. Oni su sa sobom poveli anadolske pse, koji su se takođe proširili na zapad sa poljoprivrednicima. Ova studija pokazuje da su se ovi neolitski psi anadolskog porekla ukrštali sa psima lokalnih/starosedelačkih mezolitskih populacija u većoj meri nego što su to činile pridošle poljoprivredne populacije anadolskog porekla, što ponovo pokazuje da su psi bili cenjeni do mere koja je prevazilazila kulturne granice i ukazuje na značajnu meru u kojoj su delovali uz sopstvenu inicijativu.

(Telegraf Nauka/University of Liverpool)