Motiv je i dalje misterija: Kosti iz tri pećine otkrile tragove kanibalizma stare čak 7.000 godina

U tri pećine na jugu Španije arheolozi su pronašli tragove koji ukazuju na to da su tokom neolita sa ljudskih tela skidani koža i meso, kosti lomljene radi vađenja koštane srži, a pojedini ostaci zagrevani i čak pretvarani u predmete, uključujući posude napravljene od lobanja. Nalazi pružaju snažne dokaze o kanibalizmu, ali najteže pitanje i dalje ostaje bez odgovora – zašto su neolitske zajednice to činile?

Ljudski ostaci potiču iz pećina Malalmuerzo, Cariguela i Maholikas u španskoj provinciji Granada. Ova nalazišta poznata su arheolozima više od pola veka, a mogućnost da se u njima nalaze tragovi antropofagije razmatrana je još sedamdesetih godina prošlog veka. Međutim, ostaci do sada nisu bili sistematski proučavani istim metodama niti direktno datovani savremenim radiokarbonskim tehnikama, piše Popular Mechanics.

Nova istraživanja omogućila su da se preciznije utvrdi kada su se pojedini slučajevi dogodili i da li predstavljaju jedan izolovan događaj ili praksu koja se ponavljala tokom dužeg vremenskog perioda. Analiza gotovo hiljadu ljudskih kostiju pokazala je da sva tri nalazišta nose tragove namernih postupaka na ljudskim ostacima, ali da okolnosti nisu svuda bile iste.

Arheolozi su koristili tafonomsku analizu, odnosno proučavanje promena koje se na telu i kostima događaju od trenutka smrti do njihovog pronalaska. Rezovi, način lomljenja kostiju, tragovi ljudskih zuba i promene nastale zagrevanjem mogu da pomognu u rekonstrukciji onoga što se sa telom dogodilo neposredno nakon smrti.

Rezovi na kostima i koštana srž

Upravo takvi pokazatelji pronađeni su u sve tri pećine. Na pojedinim kostima vide se rezovi koji odgovaraju uklanjanju kože i mišićnog tkiva kamenim alatkama. Druge su namerno razbijane kako bi se došlo do koštane srži, dok tragovi zuba na nekim fragmentima dodatno ukazuju na konzumiranje ljudskog tkiva.

Posebno je značajan način na koji su kosti lomljene. Sveža kost ponaša se drugačije od one koja je već dugo suva, pa oblik preloma može da pokaže da li je do oštećenja došlo ubrzo nakon smrti ili mnogo kasnije. Veliki broj nepravilnih preloma ukazuje na to da su kosti lomljene dok su još bile sveže.

Najviše podataka dobijeno je iz pećine Malalmuerzo. Tamo je analizirano 714 kostiju i fragmenata koji pripadaju najmanje 36 osoba. Direktno radiokarbonsko datovanje smestilo je ovaj skup u rani neolit, približno između 5300. i 4950. godine pre nove ere.

Ostaci iz Malalmuerza posebno su zanimljivi jer pokazuju kombinaciju tragova uklanjanja tkiva i mogućeg nasilja. Na nekoliko gornjih vilica pronađeni su prelomi koji mogu nastati od snažnih udaraca, mada arheolozi upozoravaju da slična oštećenja može da izazove i grubo raskomadavanje tela. Zbog toga same povrede nisu dovoljne da bi se pouzdano zaključilo kako su ti ljudi umrli.

Određeni tragovi na lobanjama ukazuju i na to da su bile namerno otvarane kako bi se pristupilo njihovoj unutrašnjosti. Takav postupak mogao je da omogući vađenje mozga, što dodatno potvrđuje da nije reč o telima koja su jednostavno sahranjena i kasnije slučajno oštećena.

Tragovi zagrevanja

Na pojedinim kostima iz Malalmuerza otkriveni su i tragovi zagrevanja. Njihova površina postala je svetlija i delimično providna, dok su neke dobile blago crvenkastu nijansu, što odgovara promenama koje mogu nastati kuvanjem ili drugim izlaganjem toploti. Ipak, na osnovu kostiju nije moguće utvrditi da li su zagrevane zajedno sa mesom ili tek nakon što je meko tkivo prethodno uklonjeno.

Sve to navodi istraživače na mogućnost da se u Malalmuerzu odigrao relativno kratak i intenzivan događaj koji je mogao biti povezan sa međuljudskim nasiljem. Starosna struktura pronađenih pojedinaca podseća na strukturu čitave zajednice, a radiokarbonski datumi grupisani su u relativno uzak vremenski period. Ipak, ni to nije dovoljno da bi se događaj sa sigurnošću proglasio masakrom, jer arheološki nalazi ne omogućavaju pouzdanu rekonstrukciju motiva.

Drugačija slika pojavila se u pećini Kariguela. Tamo nalazi ukazuju na to da se sa ljudskim ostacima na sličan način postupalo tokom više faza neolita, što govori protiv mogućnosti da je sve bilo posledica jednog vanrednog događaja. Gotovo sve analizirane kosti nose tragove postupaka sprovedenih nakon smrti.

Među najneobičnijim nalazima nalaze se dve ljudske lobanje koje su pažljivo preoblikovane u posude. Nakon odvajanja glave od tela uklanjani su koža, mišići lica i baza lobanje, a preostali deo je oblikovan dok nije dobio formu svojevrsne čaše ili posude.

Slične posude napravljene od lobanja poznate su i sa drugih praistorijskih nalazišta, ali njihova namena nije uvek jasna. Mogle su biti deo ritualnih postupaka, predmeti sa simboličkim značenjem ili imati neku drugu ulogu koju danas nije moguće pouzdano rekonstruisati. Sama činjenica da je ljudska lobanja pretvorena u predmet zato ne otkriva šta je taj predmet značio ljudima koji su ga napravili.

Crveni pigment i ritual

Treća pećina, Maholikas, pokazala je još jedan obrazac. Ostaci iz nje pripadaju kasnijem neolitu, približno periodu između 3950. i 3760. godine pre nove ere. Tragovi skidanja tkiva i drugih postupaka nakon smrti bili su prisutni, ali duge kosti nisu lomljene tako intenzivno kao u Malalmuerzu.

Na pojedinim ostacima dece, adolescenata i mladih odraslih pronađen je i crveni pigment identifikovan kao cinabarit, mineral jarkocrvene boje koji je u praistoriji korišćen u različitim simboličkim i pogrebnim kontekstima. Njegovo prisustvo otvara mogućnost da je postupanje sa mrtvima u Maholikasu imalo i ritualnu komponentu.

Međutim, ni ovde odgovor nije jednostavan. Crveni pigment pronađen je i na životinjskim kostima, pa nije moguće sa sigurnošću tvrditi da je svaki trag cinabarita namerno nanet na ljudske ostatke. Deo pigmenta mogao je da se prenese tokom rukovanja kostima ili drugih aktivnosti u pećini.

Razlike između tri nalazišta predstavljaju jedan od najvažnijih zaključaka istraživanja. Kanibalizam u neolitskoj južnoj Iberiji očigledno se nije odvijao uvek u istim okolnostima niti je nužno imao isto značenje.

Jedna mogućnost jeste egzokanibalizam, odnosno konzumiranje pripadnika druge zajednice, na primer neprijatelja ubijenih tokom sukoba ili zarobljenika. U takvom slučaju postupanje sa telima moglo je biti povezano sa nasiljem, osvetom, ponižavanjem protivnika ili pokazivanjem moći.

Druga mogućnost je endokanibalizam, odnosno konzumiranje članova sopstvene zajednice. U pojedinim kulturama takva praksa može imati pogrebno ili ritualno značenje i predstavljati deo odnosa prema mrtvima, a ne izraz neprijateljstva prema njima.

Arheološki nalazi, međutim, veoma teško mogu da razdvoje ta dva motiva. Trag reza na kosti može pokazati da je meso uklonjeno, ali ne govori da li je osoba bila neprijatelj, član porodice ili poštovani pripadnik zajednice. Isto tako, razbijena lobanja može ukazivati na nasilje, ali i na postupak sproveden nakon smrti.

Zbog toga je kanibalizam jedno od najtežih ponašanja za tumačenje u praistorijskoj arheologiji. Materijalni ostaci mogu prilično precizno da pokažu šta je učinjeno sa telom, ali mnogo teže otkrivaju društvena, simbolička i emocionalna značenja koja su ljudi pridavali tim postupcima.

Rekonstrukcija događaja

Novo datovanje ipak rešava jedan važan deo misterije. Nalazi iz Granade pokazuju da antropofagija na jugu Iberijskog poluostrva nije bila posledica samo jednog izolovanog događaja, već se pojavljivala više puta tokom neolita. Između najstarijih i najmlađih analiziranih primera protekle su mnoge generacije, što isključuje jednostavno objašnjenje jednim incidentom ili jednom grupom ljudi.

To, ipak, ne znači da je kanibalizam bio svakodnevna ili uobičajena pojava među neolitskim stanovništvom ovog područja. Nalazi samo potvrđuju da se praksa ponavljala u različitim periodima i da je verovatno imala različite funkcije, zavisno od zajednice i istorijskog trenutka.

Sedam hiljada godina kasnije arheolozi mogu prilično precizno da rekonstruišu šta se događalo sa telima pronađenim u pećinama Granade, ali ne i šta su ti postupci značili ljudima koji su ih sprovodili. Kosti su sačuvale tragove rezanja, lomljenja, zagrevanja i ljudskih zuba, ali motivi ostaju mnogo teže dostupni.

Nalazi upućuju i na nasilje i na ritualno postupanje sa mrtvima, pa je moguće da iza kanibalizma nije stajao samo jedan razlog. Upravo zato najveća misterija više nije pitanje da li se kanibalizam događao, već zbog čega su ga različite neolitske zajednice praktikovale.

(Telegraf Nauka / Popular Mechanics)