Ekskluzivno: Dr Belo i dr Marš o pogrebnom kanibalizmu u Evropi, arheologiji, nalazištima u Srbiji...

Dr Silvija Belo tokom istraživanja... Foto: Ustupljena fotografija

Pogrebni kanibalizam, praksa da se mrtvi rođaci jedu pred sahranu ostataka, bio je rasprostranjen u Evropi pre oko 15.000 godina, pokazalo je istraživanje naučnika Muzeja prirodne istorije u Londonu. Njihovo istraživanje fokusirano je na kulturu Magdalenijen, koja je postojala u zapadnoj Evropi pre između 17.000 i 11.000 godina, a ispitali su 25 nalazišta.

Autori tog istraživanja – dr Vilijam Marš (William Marsh) i dr Silvija Belo (Silvia Bello) – odgovorili su na pitanja Telegraf Nauke o neverovatnom otkriću o pogrebnom kanibalizmu, ali i napretku arheologije, istraživanjima u srpskim nalazištima Lepenski vir, Vlašac i Padina...

• U nedavnom istraživanju kombinovali ste arheološke i genetske dokaze o praksi pogrebnog kanibalizma u kulturi Magdalenijen. Šta su vaša glavna otkrića?

Dr Vilijam Marš: Identifikovali smo mnogo slučajeva pogrebnog kanibalizma širom kulture Magdalenijen, pa pretpostavljamo da je to uobičajen ritual tokom sahrane u ovoj kulturi. Osim toga, otkrili smo širu vezu između genetskog porekla i posmrtnih običaja tokom gornjeg paleolita. Oni koji su imali nasleđe kulture Magdalenijen, za šta se koristi termin nasleđe GoyetQ2, otkriveni su u kontekstu pogrebnog kanibalizma, dok su druge značajne ljudske grupe u regionu, poput kulture Epigravetijan koja je povezana sa genetskim nasleđem Vilabruna, pronađene u kontekstu primarnog sahranjivanja.

• Šta je specifično za pogrebni kanibalizam i koliko je bio raširen u ranim ljudskim društvima u Evropi i širom sveta?

Dr Silvija Belo: Pogrebni kanibalizam je pogrebna praksa slična sahrani ili spaljivanju, gde su posmrtni ostaci odlagani pomoću antropofagije, tj. ljudožderstva. Ima slične tragove kao bilo koja druga vrsta kanibalizma, poput prisustva sečenja na kosti, lomljenja kosti i nekad tragova ljudskih zuba na njima, ali arheološki kontekst pomaže da utvrdimo da li je to bio deo pogrebnog rituala ili se događao da bi se preživelo. Pogrebni kanibalizam kulture Magdalenijan je, za sada, najstariji otkriveni primer ove prakse. Zna se da je pogrebnog kanibalizma bilo na Fidžiju, Papui Novoj Gvineji, kao i da je postojao kod više plemena u Južnoj Americi.

Ostaci praistorijskih ljudi iz današnje Španije... Foto: Europa Press/ABACA / Abaca Press / Profimedia

• Kako je moguće da je nešto što je danas tako nezamislivo, poput toga da se jedu tela preminulih članova porodica, bilo uobičajeno među našim precima?

Marš i Belo: Određen broj modernih ljudskih grupa praktikovao je kanibalizam kao metod odavanja počasti mrtvima, slično kao što se u zapadnim zemljama mrtvi sahranjuju ili kremiraju. Dok je kanibalizam možda nezamisliv u modernoj Evropi, naše prihvatanje nekog ponašanja zasnovano je na veoma sličnom socijalnom i etičkom sistemu, sistemu koji se veoma razlikuje ne samo od drugih kultura u modernim vremenima već i od onih iz praistorije. Ono što naše otkriće pogrebnog kanibalizma kao raširenog ponašanja u kulturi Magdalenijen naglašava je istorijska kompleksnost ljudskih društava i ponašanja i to kako je neko ponašanje koje se danas smatra odvratnim moglo da se u stvari smatra brižnim i saosećajnim u praistoriji. Primer saosećajnog kanibalizma bio je uobičajen u Južnoj Americi najmanje do šezdesetih godina. Gledajući kroz prizmu zapadne ideologije to bi moglo da se smatra nezamislivim, ali je to bio normalan način za neka druga društva.

• Šta je moglo da dovede do toga da ljudi iz kulture Magdalenijen razviju pogrebni kanibalizam – neka religija ili sistem verovanja o kome ne znamo ništa, nedostatak resursa ili nešto potpuno drugačije?

Marš: Ovo je veoma zanimljivo pitanje i svakako nešto o čemu smo mi kao istraživačka grupa razmišljali dugo i mnogo, a i dalje to razmatramo. Dok pogrebni kanibalizam koji smo ovde identifikovali nije povezan sa nedostatkom namirnica, čin kanibalizma se jeste ranije događao iz preke potrebe. Međutim, nova istraživanja pokazala su da ljudsko meso ima veoma ograničene nutritivne vrednosti, pa je malo verovatno da se takva praksa raširila kao posledica nutritivnih potreba. Činjenica da je takvo ponašanje bilo toliko rašireno u kulturi Magdalenijen znači da je verovatno bilo rezultat zajedničkih verovanja i rituala grupa ljudi iz te kulture. Moguće je da su se u kulturi Magdalenijan razvijali na sličan način koji postoji u izgradnji modernih zajednica. Robusna interpretacija tačnih procesa koji su doveli do pojave ovakvog ponašanja je ekstremno teška zbog starosti i oskudnosti materijala povezanih sa kulturom Magdalenijen.

• Tokom jednog od Vaših projekata analizirali ste uzorke kostiju sa srpskih nalazišta Lepenski vir, Padina i Vlašac. Da li je i tu postojao pogrebni kanibalizam?

Belo: Ne. Modifikacije primećene na ljudskim ostacima iz Lepenskog vira, Padine i Vlašca veoma su različite od onih iz Gogove pećine. Razlike postoje i kod kasapljenja životinja na nalazištima. Verujemo da su na srpskim nalazištima neolitske grupe praktikovale formu sekundarne sahrane, gde je meso uklanjano sa tela, a onda sahranjivano. Na tome sam radila sa Rosalingom Voldak.

Nalazište Lepenski vir... Foto: Hervé Champollion / akg-images / Profimedia

• Pre nekoliko godina ispitivali ste izrezbarenu ljudsku kost iz Lepenskog vira. Šta ste otkrili?

Belo: Naša analiza potvrdila je da su tragovi rezbarenja urađeni iz umetničkih razloga, a ne zbog uklanjanja mesa. Međutim, ne znamo razlog za takve dekoracije.

• Koliko su nove tehnologije promenile arheologiju poslednjih nekoliko decenija? Da li bi mogle da nam daju nove informacije o praistorijskom svetu i prvim ljudskim zajednicama?

Marš: Mogućnost istraživača da prikupe genetske informacije od davno preminulih ljudi, što je polje koje se naziva antički DNK (aDNK), preobilkovalo je naše shvatanje praistorijskog sveta. Primer toga su identifikacija ranije nepoznatih ljudskih migracija, nepredviđeno mešanje sa neandertalcima, uz to i otkriće nove ljudske vrste – denisovaca. Takva otkrića postala su moguća tek sa takvim genetskim radom. Kao što smo pokazali u studiji, sposobnost da kombinujemo genetski rad sa arheološkim interpretacijama može zaista da proširi naše shvatanje o praksi, promenama i razlikama u ljudskom ponašanju. Možda najuzbudljiviji budući potencijal aDNK je proširenje znanja o tome ko su bili ovi praistorijski pojedinci i sa kim su živeli, bez obzira da li identifikujemo da li su bili u rodbinskim vezama, koje su bolesti prenosili i na kakve stvari u okruženju su morali da se adaptiraju. Sve u svemu, polje aDNK ima veliki potencijal da prošili znanja o našim praistorijskim precima, njihovom ponašanju i zajednicama u kojima su živeli.

(Telegraf Nauka)