Raskomadana ljudska tela smatrana su lekovitim: Jezivi trag kanibalizma u istoriji Evrope

Otkriće da je kanibalizam bio raširen među ranim Evropljanima, u vreme kulture Magdalenijen, šokiralo je mnoge. Ipak, pojedini stručnjaci naglašavaju da je kanibalizam postojao i mnogo kasnije, kao i da su delovi ljudskih tela smatrani lekovitim čak i u 19. veku, u vreme kada su uveliko narodi sa drugih kontinenata nipodaštavani zbog ljudožderstva.

- Moderna istorija Zapadne Evrope definisana je kontradiktornostima. Evropa se predstavlja kao najsvetlija civilizacija suprotstavljena varvarskim masama iz ostatka sveta, a jedan od običaja koji je stajao između Evropljana i ostatka planete vekovima je bio kanibalizam. Dok se predstavlja kao jedan od najokrutnijih i najstrašnijih običaja koje možemo zamisliti, moje istraživanje pokazuje da su ljudi jeli delove ljudskog tela u zapadnoj Evropi i u praistoriji i tokom vekova koji su usledili - napisao je za The Conversation Abel de Lorenco Rodrigez, profesor na Univerzitetu Sorbona i Univerzitetu de Santijago de Kompostela.

Preporučujemo

Kako dodaje, razlozi za to su različiti, od nutritivnih potreba do religijskih i medicinskih običaja zapisanih u mnogim izvorima.

- U srednjem veku postoje reference da je ljudožderstvo bilo često u periodima gladi, rata, nemira i drugih događaja koji ugrožavaju društvenu koegzistenciju. Međutim, postojala je i forma kanibalizma koja je smatrala da delovi ljudskog tela imaju medicinsku svrhu. Vekovima je raskomadano telo viđeno kao materijal koji može biti iskorišćen kao lek. U periodu između antičkog doba i srednjeg veka u Teodosijevom zakoniku i Vizigotskom zakoniku spominju se zabrane skrnavljenja grobova i grobnica. Bilo je zabranjeno oskrnaviti ih kako bi se izvuklo bilo šta iz ljudskog tela, poput krvi – navodi Lorenzo Rodrigez.

Zbog toga posle 7. veka nasleđeni zakoni kažnjavaju posmatranje ljudskih tela kao korisnog materijala.

- Sa uspostavljanjem hrišćanstva pojavila su se upustva za pokajanje, knjige pravila koje nabrajaju grehove i pokajanje za njih. One su objašnjavale vernicima šta je dobro, a šta nije, i kada je reč o nasilju i kada je reč o seksualnosti. Primera radi, u jednom od zakona zabranjuje se ispijanje krvi ili urina, a kazna je 7 godina na hlebu i vodi pod nadzorom biskupa. Krajem 7. veka zabranjeno je jesti životinje koje se hrane ljudima. Teodor iz Tarsa dva puta spominje zabranu ispijanja krvi ili semena, a to je posebno odnosi na žene koje su mislile da je to lekovito – napisao je Lorenco Rodrigez.

Od pojave hrišćanstva, dodaje, dvosmislenost rituala umela je da dovede do nerazumevanja, pa su tako rani hrišćani optuživani da su kanibali koji jedu žrtve u ime svog boga. Kasnije su sami hrišćani na isti način optuživali srednjovekovne Jevreje, a slične optužbe su se koristile i protiv jeretika.

- Kako su lokalni sveci postajali slavni, kao i pristup njihovim moštima, za mnoge je to značilo da se njihova tela koriste kao lek. Za razliku od drugih običaja, običaj kontaktnog kanibalizma – jedenje proizvoda koji su dodirnuli mrtvo telo - bio je dozvoljen – napisao je Lorenco Rodrigez i dodao:

- I srednjem veku, pa sve do 19. veka, ima dosta knjiga koje i dalje spominju salo, krv i urin iz ljudskog tela kao lekove. Uprkos tome, mnogo ranije, čak i pre kolonizacije Amerike i Afrike, kanibalizam je bio u centru kulturnog sukoba između paganskog varvarizma i hrišćanstva. Hrišćanstvo, međutim, nije potpuno odbacilo taj običaj, samo ga je unapredilo tražeći kontakt sa relikvijama od tela, što je bio način lečenja i hranjenja.

(Telegraf Nauka/The Conversation)