Nova „Snežana“ iznervirala je mnoge: Originalna bajka ŠOKIRALA bi još više njih, priča je zastrašujuća

Nova „Snežana“, najsvežija Diznijeva obrada legendarnog crtaća „Snežana i sedam patuljaka“ iz 1937, iznervirala je mnoge. Jednima je smetao izbor glumica, drugima modernizovane poruke, trećima promene u odnosu na dobro poznatu priču… Međutim, kada je reč o ovom poslednjem, već stara Diznijeva verzija, jedan od najuspešnijih filmova u istoriji kinematografije, bila je drastično izmenjena u odnosu na verzije braće Jakoba i Vilhelma Grima, a posebno na prvu, originalnu bajku koju su objavili 1812. Ta originalna bajka – „Mala Snežana“ – šokirala bi sve one koji znaju ublaženu verziju sa zlom maćehom i poljupcem princa.

To ne treba ni da čudi. Danas se bajkama smatraju samo priče u kojima glavni junaci pobeđuju sve nevolje – zle maćehe, opake veštice, začarana vretena, zastrašujuće zveri – posle čega sledi čuvena rečenica: „I živeli su srećno do kraja života“. Međutim, bajke uz koje se odrastalo u 20. veku, poput „Snežane i sedam patuljaka“, „Uspavane Lepotice“, „Ivice i Marice“, „Crvenkape“…, mnogo su ublažene i razdvodnjene u odnosu na originale iz 17, 18. i 19. veka.

Prave bajke koje su se prepričavale oko ognjišta, prenosile od usta do usta, a koje su zatim zapisivali braća Grim, Šarl Pero, Hans Kristijan Andersen… nisu bile nimalo „bajkovite“. Više su to bile zastrašujuće priče u kojima majke i očevi ubijaju decu zbog hira ili gladi, jedu njihove organe, deca se međusobno kolju, prinčevi se zaljubljuju u beživotna tela devojčica...

„Kako su se neka deca igrala kasapljenja“

Braća Grim su prvu knjigu prikupljenih bajki objavili 1812. pod imenom „Dečje i porodične priče“ (drugi deo stigao je 1815).

Naziv prilično blag. I dovoljno jasan kome su te priče namenje – deci i porodici.

Ali već nazivi pojedinih priča bez sumnje najavljuju opise strave i užasa – „Kako su se neka deca igrala kasapljenja“, „Smrt male kvočke“, „Kum Smrt“, „Zamak ubistava“... Kao da je cilj da se deca zastraše i nateraju da dobro razmisle o svemu što rade, a ne da se zamajavaju da će se sve uvek dobro završiti.

- Pre nešto više od dva veka, u decembru 1812, Jakob i Vilhelm Grim objavili su prvi deo svojih „Dečjih i porodičnih priča“ („Kinder- und Hausmärchen“), drugi je izašao 1815. Grimovi teško da su mogli i da pretpostave da će njihove priče postati najpoznatije „bajke“ u svetu. Ironija je da veoma malo ljudi upoznato s tim prvim izdanjem, a braća su ih objavila još šest do konačnog izdanja iz 1857. Od 1812. do 1857. izbrisali su mnoge priče koje su se našle u prvom izdanju, zamenili ih novim verzijama, dodali više od 50 priča, uklonili fusnote, izmenili uvodnik, dodali ilustracije, ispolirali priče da postanu pravi umetnički biseri… - napisao je Džek Zajps, profesor nemačke književnosti Univerziteta u Minesoti, u predgovoru prvog prevoda originalnih bajki na engleski.

Kako dodaje, sve te promene dovele su do toga da mnogi ne obraćaju pažnju na prvo izdanje.

- Protivno svima, smatram da je prvo izdanje možda i važnije od sedmog izdanja jer pokazuje originalne namere braće Grim i opšti značaj njihovog uspeha. Te priče su često divnije od kasnijih, rafinisanijih verzija. Fascinantne su jer su direktne i nepretenciozne, imaju divan naivni ukus usmenog predanja. Braća Grim ih tada još nisu „vakcinisali“ ili cenzurisali da se više uklope u njihovo sentimentalno hrišćanstvo i puritansku ideologiju. U stvari, braća su na početku želela da ne intervenišu mnogo u bajkama, već da ih reprodukuju manje-više onako kako su ih čuli. To znači da bajke nisu bile njihove. Iako su vremenom postale njihove, ove priče zadržale su druge glasove – doda je Zajps.

Kroz bajke iz prvog izdanja, dodaje, uvek je prisutna perspektiva potcenjenog.

- To znači da je skoro uvek jasno neprijateljstvo prema nasilnim kraljevima, kanibalima, vešticama, džinovima i groznim ljudima i životinjama. Uvek postoji simpatija za nevine protagoniste, muške i ženske, male ljude, bespomoćne ali hrabre životinje.

„Bela kao sneg, crvena kao krv, crna kao ebanovina“

Koliko se verzija „Snežane“ iz prvog izdanja razlikuje od kasnijih?

Veoma.

Prvi pasus skoro je isti i svima nam dobro poznat – opisuje se prelepa kraljica koja je „nekada davno, usred zime, dok su pahulje padale kao perje sa neba“ sedela kraj prozora od ebanovine i šila. Dok je gledala kroz prozor, ubola se iglom i tri kapi krvi pale su na sneg. Tada je pomislila: „Kada bih imala dete belo kao sneg, crveno kao krv i crno kao ebanovina“!

Nakon toga rodila je dete „belo kao sneg, crveno kao krv i sa kosom crnom kao ebanovina“, dete je nazvano Mala Snežana.

Tu već dolazi do najdrastičnije razlike – u svim kasnijim verzijama kraljica umire ubrzo nakon porođaja, a kralj se ponovo ženi prelepom ženom „veoma ponosnom na svoju lepotu“.

U originalnoj verziji Snežanina majka – kraljica – ne umire, već je upravo ona ta „najlepša žena u celoj zemlji, veoma ponosna na svoju lepotu“. I upravo Snežanina majka je ta koja stoji pred ogledalom i pita ga: „Ogledalce, ogledalce moje, u zemlji najlepši ko je?“ Uz odgovor: „Vi ste, moja kraljice, najlepši“.

Devojčica od sedam godina i kanibalizam

I, ide dalje ta priča, „kada je Mala Snežana porasla, i kada je imala sedam godina, bila je toliko lepa da je njena lepota prevazišla i kraljičinu“. I kada je kraljica ponovo pitala ogledalce ko je najlepši, odgovor ju je šokirao: „Vi, moja kraljice, imate neverovatno retku lepotu, ali Mala Snežana je hiljadu puta lepša“.

Tu dolazi do preokreta. „Kraljica je pobelela od zavisti i od tog trenutka nadalje mrzela je Snežanu i kada bi je pogledala smatralu je krivom što više nije najlepša“. Ona poziva lovca i daje mu nalog da odvede Snežanu u šumu, na što dalje mesto, da je izbode i da joj donese njena pluća i jetru.

„Nakon toga ću ih skuvati sa solju i pojesti“.

Lovac je odveo Snežanu u šumu, ali kada je izvukao nož, sažalio se na nju zbog njene lepote i pustio je, ali je ubio vepra i njegovu jetru i pluća odneo kraljici, koja ih je pojela misleći da jede Snežanina pluća i jetru. Kanibalizam kakav nije opstao u modernim verzijama priče.

Priča dalje teče uobičajeno, Snežana dolazi do kuće sedam patuljaka, koje njena lepota oduševi pa je puste da ostane u kući ako će da je čisti, da im sprema hranu i šije. Za to vreme kraljica se obraća čarobnom ogledalu i saznaje da je Snežana živa. Znala je da je kod patuljaka, pa se prerušila i tri puta pokušala da je ubije. Dva puta bila je neuspešna, ali je onda donela jabuku, čiji je beli deo bio normalan, a crveni otrovan. Kada je Snežana pojela crveni deo „pala je na zemlju i umrla“.

Princ se zaljubljuje u beživotno telo

Nakon toga sledi prilično bizaran deo priče. Patuljci dolaze kući i pronalaze mrtvu Snežanu i prvo su hteli da je zakopaju „ali je izgledala živo“, pa su je stavili u stakleni kovčeg, na kome su napisali ime i prezime, a jedan patuljak je ostajao kod kuće svakog dana da pazi na nju.

„Mala Snežana ležala je u kovčegu mnogo, mnogo vremena, ali nije trulila. Bila je i dalje bela kao sneg i crvena kao krv, a da su joj oči otvorene, one bi bile crne kao ebanovina. Ležala je kao da spava“.

Desilo se onda da je naišao princ i da je video Snežanu u kovčegu i „nije mogao da se nagleda njene lepote“, pa je tražio da mu prodaju telo, što oni nisu hteli. Ipak, na kraju su mu poklonili kovčeg „jer princ nije mogao da živi bez nje“.

U ovoj verziji nema nikakvog poljupca princa, već samo jednog bizarnog sleda događaja.

„Princ je odneo kovčeg u svoj zamak i postavio ga u svoju sobu, gde je sedeo po ceo dan i nije mogao da skloni pogled sa nje. I kada bi došlo vreme da napusti sobu i nije mogao da vidi Malu Snežanu, bio je tužan. Nije mogao ni da jede ako nije bio kraj kovčega. Međutim, sluge, koje su morale da nose kovčeg od prostorije do prostorije, bile su ljute zbog ovog i jedan sluga je otvorio kovčeg, podigao Snežanu u vazduh i rekao: ‚Zašto moram toliko da radim sve zbog mrtve devojke?‘ Kada je to rekao, bacio je Snežanu u kovčeg i to je izbacilo parče jabuke iz njenog grla, pa je ponovo bila živa.“

Surova kazna za „bezbožnu majku“

U originalnoj priči, koja ne opisuje nikakvu ljubav, već samo bizarnu fascinaciju beživotnim telom, već sledećeg dana se princ i Snežana venčavaju, a na svadbu je pozvana i „Snežanina bezbožna majka“. Ona se opet obratila ogledalcu i tako saznala da joj je ćerka ponovo živa.

Uplašila se, dodaje se, ali ju je ljubomora naterala da dođe na venčanje. Tu ju je dočekala surova kazna.

„Čelične klompe su zagrejane na vatri. Kraljica je morala da ih navuče na noge i da pleše u njima, njena stopala bila su grozno spržena, ali je morala da nastavi da igra do smrti.“

Majka ne može da odraste, ćerka mora

Tumačeći Snežanu u naučnom radu „Čitajući Snežanu: Majčina priča“ iz 1990. Šuli Barzilaj, profesorka književnosti iz Izraela, navela je da zbog toga što je ova bajka deo i književne i folklorne tradicije može da se proučava i kao kulturni artefakt i kao sam tekst.

- Kao deo usmene književnosti, narodna priča je stalno rekreirani narativ. Čak i kad je zabeležen, priča reflektuje konflikte i brige prethodnih generacija. Tipologija povezana sa tipom bajki poput Snežane ostaje konstantna kroz motive ljubomore i izbacivanja iz kuće – napisala je ona i dodala:

- Jabuka u Snežani ima dve strane, dobru i lošu. U bajci „Snežana želi lepu jabuku i kada je videla seljanku (prerušenu kraljicu) da je jede, nije mogla da joj odoli. Kraljica nudi jabuku Snežani, ali je deli sa njom. Jedu jabuku zajedno i to simbolizuje recipročnu regresiju kada je dete potpuno zavisno i majka je potrebna u svakom smislu. Ovo je, tako, „veoma otrovna jabuka“ za dete u razvoju. Kraljica daje svojoj kćerki mogućnost povratka u rano detinjstvo i Snežana ne može da odoli iskušenju. Snežana je, tako, priča dve žene, majke i kćerke: majke koja ne može da odraste i ćerke koja mora. Mržnja umesto ljubavi postaje ključ njihove priče. Zaključak ove bajke, kao i narativ, može da se čita iz dve perspektive. Ne postoji rešenje za njihov odnos, samo neprijateljstvo i sukob.

(Telegraf Nauka)