Zašto se ljudi nisu vratili na Mesec više od 50 godina? Razlog je jednostavan, tvrde naučnici

Džin Sernan, komandant misije Apolo 17, tokom poslednjih koraka pre odlaska sa Meseca 14. decembra 1972. rekao je: „Odlazimo kako smo i došli, i, ako bog da, kako ćemo se i vratiti, u miru i s nadom za celo čovečanstvo“.

Sernan je znao da će njegovi otisci stopala biti poslednji koji će se utisnuti u lunarno tlo na neko vreme, jer su planirane misije Apolo – brojevi 18, 19 i 20 - odavno bile otkazane. Ali verovatno nije mogao ni da pretpostavi da će, više od 50 godina kasnije, njegov govor i dalje biti poslednje reči koje je čovek izgovorio na Mesecu, piše CNN Science.

Artemis II, koju NASA priprema za lansiranje sutra, 1. aprila (ako ne bude novih odlaganja) trebalo bi da leti do Meseca i njegove orbite. Sletanje ljudi na lunarnu površinu nije planirano za ovaj let. Ipak, ova misija će označiti prvo putovanje čovečanstva u blizinu Meseca još od Apola 17.

Zašto je onda bilo potrebno toliko vremena, više od pola veka, da se astronauti vrate?

- Kratak odgovor na to pitanje je politička volja - rekla je za CNN Tizel Mjur-Harmoni, istoričarka nauke i tehnologije i kustoskinja Apolo kolekcije u Smitsonijan nacionalnom muzeju vazduhoplovstva i svemira u Vašingtonu.

- Potrebno je mnogo političke volje da se ljudi pošalju na Mesec. To su izuzetno složene, veoma skupe i velike nacionalne investicije. To mora biti prioritet tokom dužeg vremenskog perioda – rekla je.

Promene administracije i NASA

U godinama nakon što je program Apolo završen zbog smanjenja budžeta, bilo je više drugih federalnih inicijativa da se ljudi ponovo pošalju na Mesec, dodala je Mjur-Harmoni.

- Ali ono što se dešavalo jeste da su se s promenama predsedničkih administracija menjali i prioriteti u svemiru za ove programe velikih razmera. Tako da jednostavno nismo videli trajnu političku volju da se sprovede program koji će trajati mnogo godina i zahtevati značajna sredstva i mnogo resursa uopšte.

Les Džonson, bivši glavni tehnolog američke svemirske agencije NASA, koji je tu radio više od tri decenije, složio se da su brze promene političkih ciljeva bile ključni faktor.

- Svakih četiri do osam godina, ciljevi NASA za letove sa ljudskom posadom su potpuno, totalno i radikalno menjani - rekao je on.

- Kada sam se pridružio NASA 1990. godine, dobili smo nalog od tadašnjeg predsednika Džordža Buša starijeg da se vratimo na Mesec. Ali kada je predsednik Klinton stupio na dužnost 1993. godine, on je to otkazao. Rekao je: Realizovaćemo svemirsku stanicu, ne radite ništa što je povezano sa povratkom na Mesec. To smo radili osam godina, a onda smo 2001. dobili Džordža Buša mlađeg, koji je rekao - otkažite sve ostalo i fokusirajmo se na povratak na Mesec. Tako smo i uradili, i rođen je projekat pod nazivom Sazvežđe, koji je preživeo dva mandata drugog predsednika Buša – dodao je Džonson.

Ciklus se nastavio sa Barakom Obamom koji je prioritete NASA usmerio više ka uzimanju uzoraka sa asteroida, i predsednikom Donaldom Trampom koji je vratio fokus na lunarne ciljeve. Zatim je, nakon 2020. godine, Džo Bajden prekinuo taj obrazac.

- On je bio prvi predsednik u mojoj karijeri u NASA koji nije promenio sve - rekao je Džonson o Bajdenu. - Rekao je: Zaista mi se nije dopalo mnogo toga što je Tramp uradio, ali mislim da je povratak na Mesec dobra ideja. Hajde samo da nastavimo.

Sada, u Trampovom drugom mandatu, njegova administracija je nedavno potvrdila namere za povratak astronauta na lunarnu površinu - s ciljem da pretekne Kinu u novoj svemirskoj trci.

Međutim, pored političkih prepreka, misije na Mesec predstavljaju i ogroman tehnički izazov. Prirodni satelit Zemlje udaljen je oko 400.000 kilometara, a više od polovine svih pokušaja sletanja na Mesec završilo se neuspehom. Program Artemis - koji koristi raketu i svemirski brod za čiju je izradu bilo potrebno dve decenije i više od 50 milijardi dolara - poslednji je i najperspektivniji pokušaj NASA da takve podvige učini dostižnim.

Kakva je razlika između letelica?

Zar ne možemo samo ponovo napraviti Apolo?

Mnoge sličnosti između programa Apolo i Artemis su neosporne, uključujući gotovo identičan profil misije između Apola 8 i Artemisa II, ali ponovno stvaranje programa Apolo danas ne bi bila praktična - niti logična - opcija.

Davno su nestali lanci snabdevanja i vešti majstori koji su napravili hardver za te misije na Mesec iz sredine 20. veka.

- Ljudi pitaju šta nije bilo u redu sa Apolom. Ono što nije bilo u redu sa Apolom je to što se završio - rekao je ranije Vejn Hejl, bivši menadžer programa spejs šatlova u NASA.

Jedan od često pominjanih delova predanja o Apolu jeste da su svemirski brodovi i rakete tog programa bili kontrolisani računarima koji su manje moćni od modernog pametnog telefona. NASA je iskoristila mnoga od tih unapređenja, naročito kada je reč o robotskom istraživanju drugih svetova.

Ali letovi u svemir - a posebno letovi sa ljudskom posadom - previše su složeni, opasni i skupi da bi se napredak u računarstvu direktno preveo u lakše i jeftinije misije na Mesec.

Tehnologija sa kojom obični ljudi dolaze u kontakt na Zemlji takođe ima prednost što je testiraju milioni korisnika i što se usavršava kroz decenije masovne proizvodnje.

Složene misije do dubokog svemira, međutim, zahtevaju ugovore vredne milijarde dolara i godine neprekidnog rada na istom cilju - scenario koji je bilo teško postići u godinama nakon Apola jer su predsedničke administracije prekidale i pokretale različite vodeće programe istraživanja sa ljudskom posadom.

Program Artemis je najuspešniji program za Mesec koji su Sjedinjene Države imale decenijama, primetio je Kejsi Drajer, šef svemirske politike u Planetarnom društvu, neprofitnoj grupi za zagovaranje istraživanja, „zato što on i dalje postoji.“

Na tehničkom nivou, razlike između svemirskih letelica Apolo i Orion (Artemis) su ogromne. Za početak, Orionovi kompjuteri za let su 20.000 puta brži i imaju 128.000 puta više memorije od jedine mašine koja je vodila Apolo.

Kapsula Orion nudi posadi - koja je povećana sa tri na četiri člana - više prostora i mogućnosti za vežbanje i zabavu. I mnogo bolji toalet.

- U programu Apolo, astronauti su imali uređaj za prikupljanje otpada koji je bio poput plastične kese sa obodom, koju su lepili na sebe. Ne baš najprijatnije iskustvo - rekla je Mjur-Harmoni.

Na Orionu, koji ima oko trećinu više stambenog prostora od Apola, posada će uživati u luksuzu pravog kupatila.

- To je mala prostorija uvučena u svemirski brod u koju mogu da uđu. Izgleda kao mali ormar ili telefonska govornica. Malo je, ali postoji privatnost, što je prilično bitno kada imate posadu sastavljenu od muškaraca i žena - rekla je Mjur-Harmoni.

Tokom ere Apola, dodala je, pitanje toaleta bilo je deo rasprave o tome da li žene treba da budu astronauti.

- Sovjetski program je poslao ženu u svemir 20 godina pre Sjedinjenih Država. Ali neki ljudi su govorili da će dizajniranje toaletne tehnologije za žene u svemiru biti previše komplikovano. O tome se može debatovati, ali važno je razmišljati o privatnosti kada imate posadu sastavljenu od muškaraca i žena, i to su uspeli da postignu dizajnom svemirskog broda Orion - rekla je Mjur-Harmoni.

Toaleti u svemiru su prešli dug put od Apola. Na primer, Međunarodna svemirska stanica ima relativno prostranu kabinu za pranje i korišćenje toaleta. A kapsula kompanije SpaceEks Crew Dragon, koja od 2020. godine prevozi astronaute do ISS i nazad, ima mali privatni prostor sa vakuumskim toaletom.

Drugačiji ciljevi dva programa

Ciljevi ova dva programa su takođe značajno različiti. Apolo je već obavio jednokratne misije tipa „zastave i otisci stopala“, rekao je Hejl. Sada NASA želi da stvori infrastrukturu koja će omogućiti astronautima da žive i rade u bazi na Mesecu - na kraju stvarajući održivo, stalno prisustvo ljudi na Mesecu.

- To znači da su lenderi koji se razvijaju dizajnirani da ostanu duže od jednog dana. Oni treba da budu deo veće arhitekture ili sistema koji će na kraju imati staništa na Mesecu - rekao je Džonson, dodajući da, iako predstojeći let Artemis II podseća na Apolo 8, programi će se nakon toga drastično razdvojiti.

Uspon komercijalne svemirske industrije pomogao je da se podstakne ovaj odlučan korak ka obnavljanju planova za Mesec, smatra Brajan Odom, glavni istoričar NASA.

- NASA je sada kupac privatne industrije u kojoj imamo SpaceEks, Boing, Blu oridžin. To je faktor koji nam je pomogao - rekao je Odom.

SpaceEks je među najvećim od tih partnera, a njegov izvršni direktor, Ilon Mask, nedavno je najavio dramatičan zaokret u fokusu kompanije - sa prioriteta slanja ljudi na Mars na izgradnju „samoodrživog grada na Mesecu“.

Međutim, dodao je Odom, povratak na Mesec oduvek je zavisio od toga da se više delova slagalice poklopi.

- Svemir je veoma težak i zahteva da se mnogo različitih stvari spoji u isto vreme. Komercijalne obaveze, međunarodne obaveze i sada vlada - sve troje radeći zajedno je ono što nam je zaista omogućilo da dođemo do ove tačke. Bio je to dug put, ali povratak je uvek bio strategija i pojavljivao se u nekoliko različitih trenutaka. Sada imamo uspostavljenu infrastrukturu, imamo partnere — i to postaje moguće - rekao je on.

Ono što je ključno, produženo prisustvo ljudi na lunarnom tlu takođe će imati koristi od iskustva stečenog kroz programe koji su usledili nakon ere Apola, kao što je Međunarodna svemirska stanica, gde su ljudi stalno prisutni već više od 25 godina.

- Povratak na Mesec zahtevaće dugotrajne boravke na lunarnoj površini, a samim tim i razumevanje efekata boravka u svemiru na ljudsko telo - rekao je Džejms V. Hed, profesor istraživač na polju geologije, životne sredine i planetarnih nauka na Univerzitetu Braun, koji je radio na programu Apolo.

- A robotske misije obavljene u međuvremenu, kao što je Lunarni orbiter, pružile su informacije o tome gde treba ići i pronaći resurse potrebne za podršku ljudskom prisustvu, ukazujući na mogućnost postojanja zaliha vode zarobljenih na lunarnim polovima – objasnio je.

Iako je svetskim liderima potrebna dodatna motivacija, dodao je Hed, trebalo bi da se prisete reči komandanta Apola 16 Džona Janga, kojeg su pre penzionisanja 2004. pitali koja je svrha trošenja novca na odlazak na Mesec. „Geološka istorija Zemlje je prilično jasna: ona sasvim otvoreno kaže da vrste koje nastanjuju samo jednu planetu ne opstaju“, rekao je Jang.

Svemirska trka

Program Apolo morao je da se bori sa rokom predsednika Džona F. Kenedija, koji je 1961. godine izjavio pred Kongresom da mu je cilj da spusti čoveka na Mesec pre kraja te decenije. Želeo je da pobedi Sovjetski Savez, koji je već poslao satelit i čoveka u orbitu pre SAD.

- Kritičan element za razumevanje rane svemirske trke i razloga zašto su Sjedinjene Države poslale ljude na Mesec bio je kontekst Hladnog rata i borba za naklonost celog sveta. Sjedinjene Države su bile prilično zabrinute zbog sovjetskog uticaja, posebno u novonastalim zemljama. Istraživanje svemira je viđeno kao veoma važno oruđe međunarodnog uticaja - rekla je Mjur-Harmoni.

Danas Sjedinjene Države smatraju Kinu svojim glavnim rivalom, a vlada je tražila saveznike koji bi se pridružili njenoj viziji budućnosti istraživanja Meseca putem niza međunarodnih sporazuma pod nazivom Sporazum Artemis, kojima se do sada pridružilo preko 60 zemalja.

Ovi neobavezujući sporazumi definišu bezbedan, miran i održiv pristup civilnom istraživanju svemira. Oni se nadovezuju na postojeći Ugovor o svemiru iz 1967. godine, koji nalaže da nijedna nacija ne može prisvojiti teritoriju u svemiru niti je koristiti za postavljanje oružja za masovno uništenje. Međutim, sporazum Artemis nije dogovoren multilateralno na isti način kao Ugovor o svemiru, a neki analitičari tvrde da on krši neke od njegovih principa, na primer dozvoljavanjem komercijalnog rudarstva na Mesecu.

Povratak na Mesec radi dugoročnog prisustva i izgradnja infrastrukture u lunarnom okruženju ne bi bili održivi za jednu zemlju, rekao je Odom.

- Mislim da je to ono što sporazum Artemis čini tako dobrim - on stvara okvir za prilike, ali takođe potvrđuje ideju da je ovo za čovečanstvo, a ne samo za jednu naciju.

Ipak, iako se nijedna druga zemlja nikada nije približila slanju misije sa posadom na Mesec, Kina takođe ima konkretne planove da to uradi do 2030. godine, a nije potpisnica ovog sporazuma.

- Može postojati percepcija da su SAD u trci sa Kinom ko će prvi stići do Meseca. Možda postoji druga svemirska trka, ali mislim da će to uvek biti u ravnoteži sa razumevanjem rizika, nečim što je postalo problematično u ranim godinama Apola, kada je ideja da to morate uraditi pre kraja decenije postala primarni pokretač, što je možda koštalo života tri člana posade - rekao je Odom misleći na nesreću Apola 1 iz 1967. godine u kojoj su poginula sva tri člana posade kada je izbio požar u kabini tokom probe lansiranja.

Odom je primetio da su, od vremena Apola, katastrofe Čelendžera i Kolumbije takođe učvrstile prizemniji pristup riziku:

- Naučili smo toliko lekcija na teži način, i sada se te lekcije primenjuju.

(Telegraf Nauka/CNN Science)