Zašto je toliko teško ponovo poslati ljude na Mesec?

Foto: Tanjug/AP

Između 1969. i 1972, misije Apolo poslale su ukupno 12 astronauta na površinu Meseca – i to je bilo pre ogromnog razvoja moderne tehnologije. Dakle, zašto se čini da su naša trenutna nastojanja, poput onih otelotvorenih u programu „Artemis“, tako spora, nepostojana i kompleksna?

Ne postoji jedan jednostavan odgovor. Međutim, sve se svodi na novac, politiku i prioritete, piše Space.

Preporučujemo

Počnimo sa novcem. Da, misije Apolo su bile izuzetno uspešne – i izuzetno skupe. NASA je na vrhuncu trošila oko 5% čitavog federalnog budžeta, a više od polovine toga je bilo posvećeno programu „Apolo“.

Računajući inflaciju, čitav program „Apolo“ bi koštao više od 260 milijardi današnjih dolara. Ako uključite projekat „Džemini“ i robotski lunarni program, neophodne prethodnike „Apola“, ta suma premašuje 280 milijardi dolara.

NASA danas raspolaže sa manje od pola procenta ukupnog federalnog budžeta, sa mnogo širim opsegom prioriteta i direktiva. Tokom protekle decenije, NASA je potrošila oko 90 milijardi dolara na program „Artemis“. Naravno, sa manje novca za novi put na Mesec, sporiji napredak je očekivan, čak i sa velikim razvojem tehnologije.

Finansijska situacija je tesno povezana sa političkom situacijom. Amerika je 1960-ih bila usred svemirske trke, nadmetanja sa Sovjetskim Savezom u cilju postizanja što više pobeda u svemiru, naročito sletanja ljudi na Mesec. Javnost je energično podržavala tu ideju, kao i zakonodavci koji su upravljali skupim budžetom NASA.

Međutim, takva potrošnja je bila krajnje neodrživa. Čim je Amerika „pobedila“, javnost je brzo izgubila interesovanje i finansiranje NASA je opalo. Jednostavno, ne postoji politička ili javna volja da se potroši toliki novac za drugo putovanje na Mesec.

Ova kombinacija manje političke volje i manjih finansijskih resursa primorala je svemirsku agenciju da donese neke bitne odluke krajem 1990-ih i početkom 2000-ih. Dok se program „Spejs šatl“ gasio, NASA nije znala šta da radi sa industrijskim kapacitetima i partnerstvima koji su ga omogućili. Odlučeno je da se infrastruktura zadrži i mnogi delovi, naročito motori, ponovo upotrebe ugrađivanjem u „Artemis“.

Konačno, program „Artemis“ ima mnogo drugačije prioritete. Na primer, naša tolerancija rizika je mnogo, mnogo manja nego u 1960-im. Misije Apolo su bile očigledno opasne, sa velikom mogućnošću neuspeha.

Zaista, nekoliko misija je doživelo katastrofe: požar na Apolu 1 koji je ubio tri astronauta, otkazivanje motora Apola 6 i skoro fatalna greška u konstrukciji koja je umalo dovela do smrti astronauta Apola 13. NASA, zakonodavci i javnost nisu spremni da prihvate taj nivo rizika ponovo, naročito posle katastrofa Čelendžera i Kolumbije.

Misije Apolo su potrošile ogromne sume novca radi boravka astronauta na površinu Meseca nekoliko desetina sati. Otputovali su, sakupili neke uzorke, izveli neke jednostavne eksperimente, i vratili se.

Foto: Tanjug/AP

Misije Artemis imaju potpuno drugačije ciljeve. Prvo, astronauti će provesti do nedelju dana na lunarnoj površini, što zahteva više hrane, vode, goriva i naučnih instrumenata. Drugo, dok je „Apolo“ tretirao nauku kao nešto sporedno – glavni cilj je bio pobeda nad Sovjetima – naučno istraživanje će imati centralni značaj u programu „Artemis“, što zahteva duže, složenije planiranje.

Na kraju, cilj „Artemisa“ nije samo povratak ljudi na Mesec, već početak izgradnje infrastrukture za trajno ljudsko prisustvo. Sve od orbitalnih stanica za snabdevanje gorivom do izbora lokacija za buduće kolonije spada u projekat „Artemis“. To je mnogo komlikovaniji program jer obezbeđuje okvir za ostvarenje snova za buduće generacije.

(Telegraf Nauka/Space)