Ovo stvorenje ima frankenštajnovski kljun: „Aki je potpuno jedinstven!“ Tajna je u njegovom skočnom zglobu

Na Havajskim ostrvima nema detlića, ali je mala žuta ptica po imenu akijapolaau (‘akiapōlāʻau ili Hemignathus wilsoni), koja se naziva havajskim detlićem iako ne pripada porodici detlića, razvila je neverovatan kljun kako bi bušila grane u potrazi za hranom, piše EurekAlert!

Nova studija objavljena u žurnalu Ornithology pruža do sada najdetaljniji uvid u jedinstvenu anatomiju ove ptice, uključujući njen kljun nalik „švajcarskom vojničkom nožiću“, koji izgleda kao da su kljunovi dve različite ptice frankenštajnovski spojeni u jedan. Istraživači su otkrili da kljun ove kritično ugrožene ptice nije jedino što joj pomaže da dođe do hrane - njeno celo telo, od skočnih zglobova pa naviše, prilagođeno je bušenju drveta. Njihovi nalazi takođe naglašavaju jedinstvenu autohtonu ekologiju Havajskih ostrva i hitnu potrebu za borbom protiv izumiranja njenih endemskih vrsta.

Preporučujemo

- Aki je jedinstven u odnosu na bilo koju drugu pticu koja je ikada evoluirala, i to ne samo na Havajima, on poseduje karakteristike neviđene kod drugih ptica. Njegov donji i gornji deo kljuna izrazito se razlikuju jedan od drugog – rekao je Aleksandar Klark (Alexander Clark), doktorand na Univerzitetu u Čikagu, saradnik Muzeja Fild i vodeći autor studije.

Gornji i donji kljun su toliko različiti da u suštini funkcionišu kao dva zasebna alata, otuda i nadimak „švajcarski nožić Havajskih ostrva“.

Gornji kljun je dugačak, vitak i savitljiv, savršen za izvlačenje larvi i gusenica iz malih pukotina i rupa na granama. Donja vilica je kratka, zdepasta i služi za dubljenje i probijanje rupa u drvetu. Zajedno, ovi delovi omogućavaju Akiju da zauzme ekološku nišu sličnu onoj koju imaju detlići, ptice koje nikada nisu dospele do Havajskih ostrva.

- Da bi ptica poput akijapolaaua uopšte evoluirala, u ekosistemu je morala postojati žestoka konkurencija. Kada je ostrvo Oahu izronilo iz vode, došlo je do relativno velike eksplozije životinjskih vrsta. To je nesumnjivo bila posledica borbe različitih vrsta za vredne resurse, poput gusenica, kojima su hranile svoje mladunce – rekao je Pol Banko (Paul Banko), koautor studije i nekadašnji istraživač u Centru za istraživanje ekosistema pacifičkih ostrva pri Geološkom zavodu SAD (USGS) na Havajima.

Ali čak i uz razumevanje razloga zašto je Aki razvio tako ekstremne osobine, naučnici su bili zbunjeni pitanjem kako. Mnoge specifične anatomske karakteristike koje ovoj ptici omogućavaju da lovi insekte na ovaj način bez samopovređivanja nisu bile očigledne naučnicima koji je proučavaju.

- Znali smo šta rade, ali anatomski nismo sasvim razumeli kako njihovo telo omogućava te pokrete. Kako to zapravo izvode? Sada imamo prilično jasnu predstavu o tome - kaže Klark.

Nova otkrića uključuju detaljan opis koštanog rostruma u gornjem delu kljuna, za koji je utvrđeno da je znatno kraći od spoljašnje rožnate strukture. Aki takođe ima proporcionalno kraća krila u poređenju sa svojim srodnicima sa kopna, kao i proporcionalno kraću butnu kost (femur), što verno oslikava evoluciju nesrodnih detlića.

Ipak, najznačajnije je bilo otkriće vezano za strukturu stopala i skočnog zgloba ove ptice. Studija je utvrdila da Aki ima nesrazmerno veliku tetivu mišića koji savija skočni zglob, što mu daje sposobnost da brzo i snažno povuče celo telo nadole. Detlići, kada buše podloge, prvenstveno koriste mišiće vrata. Međutim, ovaj nalaz nam govori da Aki, za razliku od njih, koristi puni zamah čitavog tela kako bi dubio drvo, polazeći od svojih nogu.

- U suštini, to je isto kao kada zamahnete sekirom da biste rascepili panj: unosite celo telo u taj pokret. Podižete se, stojite gotovo na vrhovima prstiju, a zatim se spuštate punom snagom. Isto to radi i Aki. Oni se usprave i upotrebe celo telo, ali ta silazna sila celog tela započinje dorzifleksijom skočnih zglobova. Sve kreće od nogu, sistema koji služi kao sidro za ono što zapravo čekićaju – rekao je Klark i dodao:

- Zaista je sjajno proučavati ovu vrstu dok je još uvek živa. Jedno je nagađati funkciju neobičnih adaptacija na osnovu fosilnih ostataka, ali istraživanje ovog fenomena na živoj vrsti znači da to možete lično da posmatrate i doživite. Možemo direktno da pratimo njeno ponašanje. Što bolje akademski razumemo kako anatomska forma određuje funkciju, to je biologija bogatija. Veoma je važno ne samo razumeti kako ova bića žive, već i šta im omogućava da se kreću i ponašaju na način na koji to čine. Te male, gotovo neprimetne unutrašnje promene dovode do spoljašnjih promena u ponašanju i ekologiji — a upravo se tako odvija evolutivni proces.

(Telegraf Nauka/EurekAlert!)